Bedem laži

Medijske-slobode-2-407x260

Mnogi će reći da gledam svoja posla i da se bavim pisanjem, ali moja uloga i jeste da iskreno kažem ono što u društvu vidim, u suprotnom, ne bih bio umetnik koji je tu zbog naroda, već podanik.

Živimo u veoma teškom vremenu, u kojem svaki postupak u medijima ima cilj da nas razbije kao društvo. Hajde to što svi visimo na mobilnim i kućnim uređajima, to nam, možda, i pomaže da se borimo i shvatimo koliku manipulaciju vrše nad nama.

Kao prvi primer uzeću sport, koji propagira sve osim zdravog i sportskog duha. U sportu je postala najbitnija cena i generalno novac. Nema više zdrave igre, radi same igre koja je čoveku, svakako, zabavna. Sada se sport dovodi do nekog savršenstva sa besomučnim izmaranjem ljudskog tela koji je na mnogim primerima napravio fizičke i psihičke invalide od ljudi. Svako želi biti poznat, bogat i imati dobre mačke. Od malih nogu se za to opredeljuju naši najmlađi, jer ih je main stream tako naučio izdvajajući im primere najuspešnijih. Ne samo da su tako deca postala sebična, jer ih na tim primerima uče da treba da budu samostalni i da uspeh dolazi iz modernog sebičluka, isticanjem samog sebe do te mere da zaboraviš da je većina sportova timska igra. U ljude se od malih nogu usađuje ljubav prema negativnim osobinama koje čovek ističe, potiskujući dobre. Sve je to postalo jedna velika bolest. Deca maštaju da budu kao najpoznatiji, umesto da imaju želju da budu njihovi rivali koji će ih pobediti i biti bolji od njih i tako pobediti sebe, što je i najbitnija pobeda u životu. Sport je nestao, sada vladaju igre u tehničkom nadmetanju koje nemaju nikakav smisao.

Druga stvar je muzika kroz koju se provlače opasne stvari. Ne šalim se. Uče nas da prihvatimo bolesne ideje kao normalne. Peva se o ljubavi koju danas čovek sve manje ima, a pritom se veličaju uništitelji porodice i droga, kao i kroz filmove. Pevaju nam o nemoralu, koristeći se rečima ljubavi, želeći da nas ubede da je normalno napiti se i predati svoje telo kao da je vreća puna hartije. Pa i ona nije toga vredna, a ne čovek. Sve sami izlasci i menjanje partnera u modernim tekstovima koji od čoveka prave monstruma, koji samo gleda da udovolji svojim potrebama i nahrani ego. Stanite, pa čovek je više od toga. Branite svoju svest i moć zaključivanja. Borite se za znanje i inteligenciju.

Najužasnija činjenica je da su stvorili fejk poznate ličnosti koje ništa iza sebe osim skandala nemaju. Rade užasne stvari, konstantno su na teleteleviziji, u novinama i na internet portalima. O njima se piše i kada samo prdnu. Agresivna propaganda kojom nam truju mozak, a najbitnije od svega je što skreću masu sa pravih problema i ubija im svaku želju da nešto promene. Naravno, najslabiji bivaju pokošeni i počinju da šalju poruke preko svojih telefona u emisiju “Parovi”, koji su bolesnog sadržaja: “Tijana Ajfon, divim se tvom intelektu (tačnije mislila je na aroganciju), veliki si mi uzor. Idemo do pobede.”. Arogancija nema nikakve veze sa intelektom. Glupi ljudi usled nedostatka inteligencije da se nose sa suprotnostima i drugim pametnim čovekom, uzvraćaju arogancijom. To ne da nije dobro, to je invaliditet intelekta jedne osobe.

Političari kritikuju jedni – druge za tako male i nevažne stvari, predstavljajući ih veoma bitnim, dok se narodu masovno servira mnogo veća prevara. Uvek je uloga opozicije bila da pokriva vlast, prevaru. Svi kritikuju Gašića kako je baštovan i keramičar, i time vređaju poštene profesije, a niko ga nije iskritikovao što je od potpuno isporavnog aviona naporavio spomenik?! Primera ima mnogo, važno je ne nasesti na njihove igranke. Svako ko želi da vodi politiku van EU i NATO-a na izborima ne pređe cenzus. Ne mislim da su radikali najbolji, od njih je i počela ta prevara još kada su pričali protiv Miloševića, a posle sa njim sklopili koaliciju?!

Neko će reći da sam hejter, ali nije mi važno. Iskren sam i boli me kada od ljudi – ljudi prave bolesnike, poročne, nemoralne, usamljene i na sve ovo egoistične face. Voleo bih da sve što nas truje izgubi popularnost, kako bismo se svi okrenuli pravim vrednostima, igri i druženju, stvaranju jedne normalne sredine za život.

Masa je u zabludi da živi u ljubavi. Masa samo voli što joj je potreba zadovoljena, što je očigledan primer samoživosti. Ljudi više vole sebe, a to je bolest. Treba voleti druge ljude.

Krajnji cilj je stvaranje potpunog rasula, kako bi ljude lakše okupili oko lažne ideje. Kada ta ideja propadne, tačnije, kada se ljudi osveste, napraviće se novo rasulo. Nekima nije u interesu da na pojedinim delovima planete ikada dođe do mira i stabilnosti.

Tebi

Tebi sude zato što misle,
da si nešto skrivio.
Tebi sude oni kojima bi trebalo biti suđeno.
Tebi, jer ne mogu suditi sebi.

Tebi stavljaju okove na ruke,
jer u suprotnom bi ti njima.
Tebi uzimaju moć govora,
glasno govoreći u tvoje ime.
Tebi pripisuju ono što sebi nisu.

Kada ostaneš sam, ti veruj da nećeš još dugo,
kada ostaneš sam, ti plači voljena tugo.

Tebe zatvoriše, ne pitajući:
da li voleo si nekog,
da li će neko zbog tebe tugovati?
Tebe zatvoriše i svoje duše osudiše.

Kada ostaneš sam ti zovi,
jer nas za nepravdu srce zaboli.
Kada ostaneš sam ti zovi,
na ovom svetu još neko te voli.

Tebi sude zato što znaju,
da najviše nas boli.
Tebi, jer ne mogu sebi.

Vrabac

Hodaj sam, stranče svoje duše.
Gazi požutelo lišće svojim gordim stopama,
jer ti možeš, ti znaš,
kako sreću da oduzmeš srećnom.

Hajde! – viknuo je neko.
Budi jak sada u očima slabića,
pokaži im čega se i jači plaše,
budi im dobar primer,
da i oni dobrom služe.
Uzmi štap i razdvoji lišće.

Možda, ispod nekog lista i pronađeš,
barice kiše, pa…
ogledaj se u njima i vidi svoje lice,
okovano tugom i samoćom.
Tada, stisni zube i nasmeši se slatko,
čoveku koji je nekada davno
poznavao sve one boje smeha.
Pokaži mu da se sećaš.

Nisi ništa bolji, ništa lošiji od drugih,
samo si biće svesno,
ti grešno civilizacijsko pseto.

Ulična svetla

Kada zavesa prekrije naše odigrane trenutke, izgovorene reči,
koje smo vešto odglumili pred svetom,
ostaće mali plamen bola
u ova dva, izmučena srca.
Ostaćeš, jednako kao i ja, i ti – sama.

Jutra, naša jutra, pamtiće sve predstave
odigrane na drumu slobodnih misli,
gde kapljice kiše uveliko sviraju
pesmu uz čije stihove smo te noći plakali,
a noći…
izvajaće naša tela, nasmejanih lica
ispod beogradskih, uličnih svetiljki.

Svaki put kada ih noću sama ugledaš,
ti pomisli na mene, jer…
ispod njih, negde čučim ja i lažem svet
kako ne mislim na tebe, kako…
nisam mokar dok kiša
na mom licu skriva suze tuge.

Reći će ti sve noćna, ulična svetla,
reći će ti i da volim te više nego pre
i možda slagati da ljubav nije slepa,
kao što su mene – da imaću te zauvek.

Bez nas

Sjajne zvezde i dalje sijaju isto, kao i one noći,
kada smo šaputali slatke tajne.
Vetar nije stao, nije izgubio snagu,
nastavio je da duva, da luta svetom
u ovoj tihoj noći.
San je prekrio misli uspavanih duša
i kao nekada, pre nas,
doneo je nove svetove sjajnih zvezda
ljudima bez lica – strancima.

Vidiš, sve je ostalo isto i bez nas.
I ove noći, dan će doći da nas probudi,
sat će pozvoniti i to nam glasno reći.
Sve ide napred i nikada neće stati,
ne zbog nas, jer…
previše smo mali da bi nas nebesa videla.
Pitam se, da li poželiš ti da me vidiš,
makar na tren i da mi osmeh daš?

Znaš…
i dalje mi nedostaje tvoja toplina,
i dalje te sanjam i sa tobom se budim.
Poželi me nekad, jer ovde gde sam ja
nema boja, šarenih i srećnih,
sve je crno kao kada oči sklopiš.

Sjajne zvezde i dalje sijaju isto, kao i one noći.

Napušteni grad

Sanjam napušteni grad na kraju sveta,
pustih ulica i bez noćnog svetla,
kako čeka usamljene duše sa istoka,
da ožive ga svojim slepim željama.

Vidim jedan hotel suza u njemu,
koji primiće svakoga
sa tugom u očima,
da prenoći makar jednu noć
bez strave i galame.

Ujutru, pošto ih isprati.
Obrisaće im kristalnu rosu sa lica,
naplatiće im prenoćište
jedan sedi čovek,
maramicom u kojoj počiva
tuga jesenjih kiša.
Reći će svakome jasno u lice:

„Život je lep dok gubiš, jer tada znaš da se trudiš“

Maskirani vojnici

Daleko je ovaj put,
kojim prošli su oni,
svojim umornim čizmama
i svaka, veruj mi,
tražila je nešto njihovom srcu drago,
ali ni jedna nije imala,
ono što ima srce tvoje, srce moje.

Čuo sam i da je sneg tamo pao,
da je prekrio tragove u prašini,
da je sakrio sav onaj strah i težinu
umornih ljudi… olovnog li tereta,
što mukom su koračali i znojem plaćali
komad naše sreće.

Ponekad, noću,
neko peva našu pesmu pokraj puta,
ispod drveta,
na mestu na kome sam prvi put osetio
nežnost tvoje kože i poljupca mekih,
peva i možda od života traži
deo trenutka koji spojio je tebe i mene.

Mnogo je sećanja, mnogo je dana
iza nas ostalo u nemoj tami,
a ja – shvatio sam da život je samo sećanje,
koje zauvek u nama ostaje da živi.

Sećam se maskiranih vojnika,
koji prolazili su ovim putem te noći,
kada smo se nežno ljubili.

Zvezde su oči njene sjajne

Zatvorila je oči i utonula u noć.
Dopustila je da mesec obasja,
i kao nekada u ponoć,
prekrije njeno nežno lice.

Maštala je da pluta u svemiru,
da traži nekog, sebi bliskog,
da ugreje reči što šaputala je,
nežnim pokretima svojih usana
u daljinama zvezdanih tišina.

Njena koža, želela je zagrljaj,
koji spojiće im tela
u ćošku mračne sobe sa prozorom,
koji večito gleda prema toplom jugu.

Zatvorila je oči i utonula u noć.
Nespretnog hoda, zatvorenih očiju,
umišljena…
udarila je dečka koji išao joj je u susret.
“Zvezde su oči njene sjajne”, rekao je u prolazu
i pogledavši je u oči, nastavio je napred.

Smiljana Stojnić o romanu Tajne Dunava

10393665_10204368634751376_7150283475776550738_n

Tajne Dunava je ljubavni roman Nikole Dumitraškovića, izdat 2015. godine i to je njegov roman prvenac, a pre toga 2014. godine je objavio zbirku poezije Jednoj ljubavi.
Inspiraciju za roman Nikola je pronašao u reci i ljubavi prema jednoj devojci koja je bila nestvarno stvarna.

Tajne Dunava – radnja romana

Dario je mladić koji se izborio sa samim sobom i prebrodio strahove snagom volje. Zaljubljuje se u devojku koja mu se javlja u snovima, a nakon toga ima strastvenu romansu na javi. Roman je izuzetno zanimljiv, prožet jakim emocijama i erotikom koja se nije očekivala. Ispunjen borbom mladog momka, borbom sa svima kako bi našao sebe i topao zagrljaj one koje voli. Radnja romana se odvija na obali reke Dunav u starom delu Beograda poznatom kao Dorćol. Voda je jedan od 4 elemenata i vezan je za ovaj roman, a smatram da to nije slučajno, već da je zapravo način da nam se ukaže pažnja na ljude i život. Odličan primer promenljivosti života.
Nikola Dumitrašković je svojim prvencem ispunio sva očekivanja, pred njim je veliki san koji treba da ostvari na javi. Bravo Nikola! Život je borba, a ti si opisao odlično jedan rat, ne odustaj!


Smiljana Stojnić, rođena u Smederevu 21.08.1986. godine. Živi, studira i radi u Beogradu. Član Udruženja književnika Srbije od februara meseca 2011. godine.
Izdala zbirku poezije „LUTALICA“ (2011. god.).
Objavljivala radove na sajtu http://knjiga.pravac.com; u časopisu za književnost: „Trag“. Pesme su joj se pojavile i u Zborniku poezije „Tesline munje su u nama“.
Učestvovala je na manifestaciji
„Neposredno konzumiranje kulture“ u Novom Sadu. Od 2011. god. učestvuje na književnim večerima „POEZIN“. U Beogradu dobila nagradu „ ZLATNI OMNIBUS“ za neobjavljen rukopis oktobra meseca 2012.godine. Osvojila treće mesto na petom Međunarodnom festivalu poezije u Novom Sadu 2013.godine. Pesma „Srpkinja“ iz zbirke pesama ”41” joj je prevedena na nemački jezik i objavljena u dvojezičnom almanahu „ Večiti ram“ (2013. godine).
Oktobra meseca 2013. godine govorila rodoljubivu poeziju u domu Vojske povodom proboja Solunskog fronta. Objavljivala dela u većem broju domaćih zbornika poezije i učestvovala na sajmu knjiga u Novom Sadu 2013. i 2014. godine. Piše kolumne iz kulture za Magaziin „Moja Srbija“. Nastupala na Beogradskom festivalu zdravlja septembra 2014. godine.

Grešnica

Kurva je, grešnica.
Pred pola grada se svlačila.
Čuju se glasine.
Tužne su i bole me.
Grešnica.
Zato im svima u lice kažem:
Volim je i za mene je svetica.

Takvi ljudi ne znaju da vole.
Žive u agoniji i sopstvene misli ih bole.
Umreće u samoći, a tebe će ljudi da vole.
Grešnica.
Jer, bolje ne postoje.