Kategorija: Blog

U jednoj slučajnoj noći
prvi put sam
sa njenih usana
probao kišu.
I od tada
radujem se
svakoj koja padne
kao dete
čak iako nje više nema.

Nisam imao pojma šta se to događa, ali se vrlo dobro sećam reči svoje majke, koja mi je baš na dan kada je bombardovanje počelo, rekla da odmah posle škole dođem kući i da se ne zadržavam sa drugarima napolju, kao što sam to obično radio kod velikog sata u Mirijevu, koji je za nas bio Big Ben.

(Plato na kome smo se igrali i maštali. Na stubove sata bismo obično odložili rančeve.)

Tog dana, 24. marta, bio sam popodnevna smena i časovi su nam se završili nešto ranije. Iz škole smo svi izašli drugačiji, izgleda da smo svi dobili iste instrukcije od roditelja. Bilo je kratkih pozdrava, ali smo uglavnom svi krenuli svojim kućama. Kako niko nije išao u mom pravcu, sam sam se popeo uz čuveno brdo kako bih skratio put do kuće od škole Despot Stefan Lazarević i preko terase na kojoj je u zgradi bila prodavnica “Jabuka” došao do parka ispred svog ulaza. U Jabuci smo kupovali sve ono što je bilo potrebno da se zezamo kako treba; gazirane sokove u staklenoj flaši koje smo uvek pili ispred jer su boce bile povratne, a mi nikada nismo imali zamenske ambalaže; nikada nismo platili kauciju.

Park je bio prelep sa puno ljudi pred prolećni sumrak. Inače, bilo je divno odrasti u takvom parku sa jednim košem na kome se uvek neko igrao. Stariji su na košarkaškom terenu nacrtalii sve junake iz filma sa Majkl Džordanom, Spejs Džem, na koji smo se maksimalno ložili. Duško Dugouško, Tasmaniski Đavo, Prica Trkačica i svi mi koji smo sanjali da ćemo biti junaci nekih svojih priča. Borili smo se sa loptom u rukama protiv nemaštine, restrikcije struje i mnogih drugih nedaća tog vremena.

Negde na sredini parka i nekoliko metara do ulaza, pomislio sam kako nešto nije u redu, okrenuo sam se i još jednom pogledao sumrak koji se manifestovao zlatnim bojama na nebu. Zakoračio sam i oglasile su se sirene za uzbunu u intonacijama vazdušne opasnosti. Tada to nisam znao, ali iz svih filmova koje sam pogledao, znao sam da nije dobro i da treba da požurim prema ulazu. Potrčao sam i u trku video mnogo uspaničenih ljudi. Dok sam došao do ulaza, park je uveliko bio prazan.

Moji su kod kuće, možda malo i u panici, razmišljali šta da radimo i da li da odemo do skloništa. Kako naša zgrada nije imala sklonište, mi smo pripadali nekom drugom ulazu koje je posedovalo sklonište. Ja sam na brzaka sklonio svoje stvari u deo sa ključem i zaključao ih, misleći da će tu biti bezbedne ako neko ipak uđe u naš stan, i krenuo sa porodicom u sklonište koje je bilo u zgradi prekoputa naše. Tamo nas je predsednik zgrade, koji je nekako bio zadužen za očuvanje kakvog takvog reda i mira, uputio na neko drugo, nepostojeće mesto uz tvrdnje da mi ne pripadamo tu i da smo trebali pre da se raspitamo.

Pre?! Kao da smo baš bili spremni za rat.

(Nekoliko godina kasnije saznao sam da je to sklonište bilo rezervisano i za ulaz u kome sam ja stanovao. O tome se tek danas uopšte ne vodi računa. Postojeća skloništa se ne održavaju, a nove zgrade se dižu bez naznake da bi ikada mogao izbiti rat.)

(Ono otprilike izgleda ovako. Poseduje sobu za ventilaciju i kroz ove hodnike se dolazi do dvospratnih kreveta. Puno armiranog betona oko vas i vrata od nekog mnogo jakog materijala.)

Već pola sata je na snazi važila vazdušna opasnost, a mi smo se nalazili na sred ulice u pokretu ka ulazu i našem podrumu. Dole smo zatekli većinu naših komšija sa decom tako da sam imao društvo tokom cele noći. Imali smo radio koji je prenosio vesti i molitvu da ne udari baš u našu zgradu, jer iz podruma nikada ne bismo izašli živi.

Samo pet večeri smo proveli u skloništu, a ostalo vreme smo se navikli i boravili kući uz televizor i kablovsku; CNN je uvek javljao koje su mete gađane i kakve će se operacije voditi.

Kako je vreme odmicalo, tako je i strah nestajao. Mi, klinci iz Mirijeva, kuražili smo se tokom dana; gradili smo kolibu, igrali fudbal i navijali za naše junake. Srećom u to vreme je Zelenilo Beograd kresalo grane sa drveća, pa je i izgradnja kolibe bila lakša.

Nijednog trenutka nismo osudili našu državu, već smo svi kao jedan bili zajedno. Pravili smo naše mini baze, svuda isticali srpsku i jugoslovensku zastavu, a palili smo američku. Javilo se jednistvo, ne samo među nama klincima, već u kod starijih, kakvo nisam mogao da opišem. Kasnije mi je mnogo nedostajao taj osećaj koji je vremenom počeo da bledi. Mir nas je rastavljao. Koliko god čudno da zvuči. Mir nas je rastavljao.

Izdvojiću i par momenata koji su mi život promenili zauvek:

1. U vreme agresije nismo imali ništa drugo da radimo pa smo se družili sve vreme. Tako sam sa starijim drugarom iz ulaza koji je uveliko imao OTO u osnovnoj školi, pa je samim tim imao i šper ploču i testericu, pravio kućice, skrovište za Nindža kornjače. Baš u trenutkukada smo pravili skrovište za naše zelene heroje u vazduhu je vladala tišina; neobična tišina koja nije nosila ni nikakav miris. Iz ruke mi je ispala jedna drvena kocka i kako je dotakla pločice terase, tako je negde nešto eksplodiralo, prozori su zavibrirali, a mi smo od straha zalegli. Ne znam da li je prošao ceo minut, ali odmah nakon se oglasila i sirena za vazdušnu opasnost. Tada sam shvatio da nisam siguran ni onda kada sam mislio da jesam. Rat je pisao sam neka svoja pravila.
2. Iako se sirena za vazdušnu opasnost oglasila, mi smo nastavili da igramo čuvenu igru 10,9. Trčali smo kao da se ništa ne dešava i da je sve mirno. Možda smo u tom periodu i oguglali na sva događanja, rakete koje smo viđali sa prozora, pucanje našeg PVO sistema koji je na mene ostavio najlepši utisak. Magično je šarao nebom i ja sam verovao da sam siguran dokle god je on tu, a bio je na mirijevskoj koti, tri, četiri kilometara od mene. Ali, ovo do sada nismo videli. Pravu avionsku borbu koja se odvijala iznad nas. Da budem iskren, nismo mi tu mnogo mogli da vidimo. Nešto je letelo, a onda je stravična eksplozija koja nas je bacila na zemlju nastupila i mi smo u panici otrčali svako svojoj kući. To je bio najrazorniji zvuk koji sam čuo za sve vreme bombardovanja. Kasnije, kada se rat i završio, često bi me posećivao u mojim noćnim morama.

P. S. Iskreno sam se isplakao dok sam pisao ovaj tekst, a najviše za duhom najlepšeg perioda kada smo svi bili drugačiji ljudi, oni koji veruju u jedinstvo i nikada se ne predaju.

Prošlo je 20 godina…

---

Više o mojim romanima na: KLIKNITE ZA VIŠE

Moja dela možete da poručite putem mog sajta za 2 minuta: OVDE!

Postoje tri grupe ljudi na koje ćete naići na uspesnom putu posla kojim se bavite.

Postoje pametni ljudi koji slede vaš rad jer u njemu vide iskustvo koje mogu preneti na svoj život i rad. Oni vas cene i poštuju i podrška koju vam daju vas samo gura jos više napred kao što i njih podstiče da idu napred.

Druga grupa ljudi u vama ne vidi nikakav podsticaj i jednostavno vas preskače. To je normalno jer ni najveći ljudi nisu uspeli baš sve da podstaknu i inspirišu. Dobro ih je imati, jer tada sa sigurnošću znate da ljudi koji vas podržavaju rade to stvarno iz srca.

Treća grupa ljudi je ona grupa koja je i dalje veoma dominantna, jer koliko god da se dobri ljudi trudili da promene svet i ljude učine mudrijim. Za to je potrebno vreme, a danas kada je sve u brzini, dominiraju one najgore ljudske osobine koje ne zahtevaju od čoveka da se uzdiže, naprotiv takve osobine lažu osobu da je nekakva veličina. Uglavnom su to mali ljudi koji bi sve želeli da im se pokloni jer trud nije njihova jača strana. Njima smeta vaš uspeh jer su oni neuspešni i ne žele ništa da učine povodom toga – uglavnom krive druge. Nemaju hobi ili nekakav cilj jer su nezadovoljni životom. Poslednja grupa je veoma važna u životu svakog uspešnog čoveka. Da razjasnim, uspeh ne čine pare i materijalne stvari. Uspeh je kod svakoga različit. Kod dobre osobe on je dobrota, pa makar ta dobra osoba bila i skitnica, prosjak na ulici. Danas većina ljudi za radnike u pekarama misli da su neostvareni. Pekaru sam uzeo za primer zbog moje priče. Kada biste većinu pitali da li bi radili u pekari, odgovor je svima poznat. Mišljenje je da radi samo onaj ko mora i to se ne vidi kao uspeh. Ali, ja često odlazim u pekaru Nešić i kupujem picu i nekada baklavu sa makom, a nekada sa orasima. Mešam jer je tako lepše. Znate zašto odlazim tamo? Zbog uspeha čoveka koji pravi tu picu i baklavu. A ako su to dve različite osobe, onda imamo više uspešnih ljudi. Iako je ponekad tim ljudima možda i muka što rade jedno – isto, umeće se oseti kada se proba njihov proizvod.

Zašto je poslednja grupa bitnija od prve dve?

Prazni ljudi svojim pokušajima da vas ponize daju legitimitet vašem uspehu. Kada glupa masa dotakne nešto dobro i smireno – uznemiri se i paniči jedino kako zna, glupo. Oni su kao diploma na kraju školovanja, potvrda da ste nešto uradili. Svaka druga misao o njima je pogrešna, kao što je pogrešno sukobiti se sa njima, jer to znači da sami sebi želite da pocepate diplomu.

Probudio sam se jedno jutro drugačiji. Tako se svi probude kada shvate da nešto nije u redu. Pomislio sam, kada su promene krenule, kako mnogo znam i kako sam mnogo toga otkrio zato što sam pametan, ali to nije potpuna istina. Svi se tako osećaju na početku i sada, kada sam toj različitosti posvetio više godina, znam da malo ljudi u njoj uspe da izgradi svoju stvarnu ličnost u svetu iluzija. Mnoge promene počnu samo kao nova iluzija u kojoj se čovek potpuno izgubi.

Ne znam zašto ali od svog rođenja i nekog malo jačeg naboja svesti u moje telo, svakodnevno gledam ljude koji su opsednuti iluzijama koje meni nisu nimalo lepe, niti korisne. Svi ti iluzionisti kao da imaju jednu misiju – da stvore što više svojih sledbenika i očaraju velike narodne mase.

Probudio sam se to jedno jutro sa pitanjima u svojoj glavi: “Zašto su ljudi opsednutim nečim većim od njih samih na pokoran način? Gde im je želja za istraživanjem? Zašto svet postoji da bi samo nas kontrolisao i zašto smo mi rođeni da bi sledili neki put koji nam je pre rođenja dat?”.

U svojim delima sam na skroman način napisao šta mislim o sudbini. Koliko sam shvatio, ona je najveći pokretač ljudima u mojoj neposrednoj blizini, u mom gradu i u mojoj zemlji. Za druge narode ne znam, ne poznajem ih.

Svaki čovek mora da razume da on živi zbog slobode koju je dobio i to je njegova najveća nagrada. Kada bi postojala sudbina, ili bilo šta slično, to bi značilo da nešto u životu mora da bude onako kako je zapisano, i onda čovek više ne bi bio slobodan i njegovo rođenje ne bi bila nagrada, nego najveća kazna. Tokom života čovek ne bi odrastao i učio, već ispunjavao cilj zapisan i sakriven negde u sudbini – on bi bio rob onoga što mora da se desi. Zato svi oni koji veruju u sudbinu ne mogu posedovati dobrotu, niti mogu biti srećni, a kamoli da tu sreću nekome drugom pruže. Oni bi te naupustili u teškim situacijama jer bi verovali da to tako mora da bude. Oni su zapravo napaćeni i nesposobni da bilo šta za sebe urade, osim da veruju i pričaju gluposti. Sutra će doći sa pričom kako je svako od nas imao prošli život i ko zna šta će biti u budućem, a jedina istina je da svi imamo onaj život koga se sećamo.

Sofija, promenio sam se

Ako sada nisam uspeo da vam razbijem iluziju sudbine, onda pročitajte tekst ponovo ili se više udubite u moje knjige.

Dalje…

Sve što radim, počeo sam da radim jer imam jedan život i zaista bi me bilo sramota da mi se on potroši na horoskop koji je na drugom mestu mog sveta iluzije.

Mnogo ljudi se olako razbacuje sa energijama koje ne znaju ni da definišu, pa im onda daju neko kvazi značenje i tako dođemo do toga da planetarni raspored u sunčevom sistemu definiše naše raspoloženje ili našu sreću. Glupost kosmičkih razmera.

Kada bi tako nešto i postojalo, ono bi imalo efekat na ceo zemaljski život, a ne samo na čoveka. Onda mi prosto postaje smešno kada čujem da je recimo baš ova nedelja pogodna za novčani dobitak na poslu. Zapitam se kakav to posao ima pas i kakav ga to dobitak očekuje kada on ni ne zarađuje novac. On živi u skladu sa prirodnim zakonima, a on je vrlo prost – sagleda se u sposobnostima jedinke da preživi i živi svaki dan bez uticaja drugih faktora koji nevidljivi.

Dovoljno je da imate kera i shvatićete da ne postoji pogodno vreme za nove ljubavi, taj ker će vas voleti svakog dana identično kao i onog kada vas je zavoleo.

Nešto najgore što svet radi pojedincu – daje mu konstantno nadanje da će to nešto što će ga učiniti srećnim doći. Pojedinac čeka i nada se, ne znajući da je za sve u životu pravo vreme SAD, onog trenutka kada se na to pomisli, bez oblaganja na njegovom radu. Iluzije vas blokiraju da ispoljite to SAD i primenite ga u praksi, jer je to njihov jedini smisao.

Mnogo jutra nakon prvog buđenja istrajao sam u svojim promenama i zaključio da na naš život ništa nema uticaj osim nas samih da se pokrenemo i nešto uradimo. Nijedna sudbina, nikakav horoskop, nijedan čovek na vlasti ili ona u celini, ne mogu nas sputati da ostvarimo svoje želje i ispunimo svoj cilj, a kada pogledate život oko sebe mimo iluzija, shvatićete da je taj cilj stvaranje.

Čovek je kreativno biće, sposoban je da stvara i sam sebi gradi put. Zato više vremena posvetite tom čoveku u sebi, a manje iluzijama koje nas koče u najvećoj misiji na svetu – misiji da budemo ljudi, sada i u ovom trenutku.

Zašto kod nas, a i u svetu, uspevaju emisije koje se zasnivaju na borbi talentovanih ljudi? Najzastupljenije je pevanje, jer je muzika kod ljudi danas kao jedan od obroka koji je svakako obavezan. Na ekranima gledamo nadmetanje zaista talentovanih ljudi. U njima nekada pronalazimo ideale, ali ne vidimo pravu istinu. Slažem se da su svi oni talentovani, to je nešto što čovek dobija sa rođenjem; svako ima neki talenat. Problem je što su to talentovani ljudi bez ideja koji bi želeli da sve dobiju na gotovo, jer ne znaju šta da rade sa svojim talentom. Tako da im to dođe najlakše.

Iz perspektive čoveka koji voli da razmišlja, moram da kažem da je to najgore što čovek može da uradi – svoj talenat da preda u ruke žiriju koji u globalu nekada ima višestruko manji talenat od onoga kome dodeljuje ocene. To je za mene neprihvatljivo i neverovatno glupo; to je uništavanje talenta i što bi narod rekao: sprdnja, bre!

Najuspešniji takmičari će dobiti šansu da izgrade karijere i da postanu neka imena, kao što to gledamo deceniju unazad. Oni će ispunjavati živote deci, tinejdžerima i odraslim osobama. Svako od njih će u njima videti neki uspeh, a oni mlađi će poželeti da krenu njihovim stopama, onim pogrešnim koji uništavaju kreativnost. Davanje glasa nije nikakav uspeh, već je to mali doprinos projektu za koji ni sam nisi zaslužan. Na kraju dana svi oni shvate da te reči koje pevaju, nisu njihove reči, da muzika koja svira, nije muzika koja je nastala u njihovom srcu i da celokupna koreografija nije deo njih, već je deo drugih. To je tužno i tome niko ne bi trebao da se divi, niti da vidi nekakav uspeh. To je propast koja u meni budi veliku tugu i pitanje: zašto ljudi svojevoljno ubiju ideje i postaju botovi?

Uspevaju zato što se ljudi plaše i zato imamo jednoličnost nekolicine ljudi koja neopisivo smara one koji razmišljaju. Zato nemamo pravi razvoj ideja i kreativnosti. Da budem iskren, kao pisac, i dok nisam imao objavljeno delo, nikada nisam razmišljao da bilo koje svoje delo dam bilo kome na ocenjivanje i sud, jer sve što radim, radim zbog sebe i sve što dolazi u kontakt sa drugim ljudima koji to čitaju, dolazi iz mene. Svaka greška, lepa reč, tužna ili ružna misao je moja.

Razvijajte ideje i pustite one koji nemaju nikakve da se međusobno takmiče, jer za bolje i nisu.

Da se razumemo na početku. Spreman sam da pristanem samo na rat u kome će neki moj kolega mene pobediti nekom boljom knjigom ili pesmom. Tada ću biti spreman da uzvratim i sebe više uložim u stvaranje, a ne razaranje i tako ću pokušati da mu se osvetim i pobedim ga. Ovo je jedina osveta koja ima nekakvog smisla i samo ona može da izgradi raznovrsnije, bogatije društvo. Sve ostalo su nebuloze.

Dok su radnička deca i radnici ginuli za ovu zemlju, tipovi sumnjivog morala su se bogatili, a njihova deca su sticala zvanje uspešnih mladih ljudi, iako ne znam čime su to zaslužili pošto se nikakav napredak u društvu decenijama ne vidi. Svi oni će se ionako bogatiti još više i svima pričati kako su za to stvoreni; da rade i stvaraju. Jedno je istina. Oni su bogati zato što imaju siromašne radnike koji rade za neku mizeriju i njima stvaraju luksuz. To je ekvivalentno robovima u Americi, ali se samo zove drugačije.

Svaki rat je u suštini borba siromašnih za bogate koji rat ni ne vide, već sprovode neke svoje šizofrene ideje kojima jedino mi možemo da stanemo na put, tako što ćemo umesto oružija uzeti oruđe sa kojim se nešto gradi. Neka to ne bude samo infrastruktura koju uglavnom opet bogati koriste, već neka bude malo “infrakultura”. Neka to bude biće u nama koje je željno razonode, ali ne one seljačke poput Farme, Parova i Bratova, raznoraznog pevanja (danas bre svi znaju da pevaju, a niko da stvara pesmu) i ostalih lakih zabava.

Moja poruka svim ratnik huškačima je da kupe uniforme i oružija, i što se mene tiče, pošto su garantujem u manjini, za većinu naprave jedan lep spektakl i na jednoj livadi se malo izigraju rata, da mi, svi ostali, normalni ljudi, odemo lepo kući i pogledamo neki dobar film, pričamo jedni sa drugima o životu i svemiru, i svim ostalim prirodnim bogatstvima. Vreme je da vas otpustimo.

Probudi se! Tako je. Svanulo je jutro, iako bi možda želeo još malo da odmoriš; ustani, operi svoje zube i umij lice kako bi te što pre ugledale oči koje te ne žele takvog. Dobro je! Sada pojedi nešto ali nikako s mirom, već u nekoj žurbi, jer ti zaista žuriš. Da, na posao!

Kakvo je vreme? Videćeš na uređaju koji emituje vreme, zašto bi se brinuo o tome? Ne zamaraj oči tim lepim prizorom koje ti može doneti vreme.

Slušaj me sada! Kada dođeš na posao, tamo ne želim da misliš, već da radiš ono za šta si plaćen, a plaćen si toliko da opet nemaš ništa. Savršeno! Ti to ne znaš, jer ne misliš, a vremenom nećeš ni misliti i kada budeš bio sam u kući. To je savršen profil koji želim da stvorim. A, ako se nekada budeš usudio da se drsko pozoveš na ljudska prava, seti se da ti nisi čovek, a još manje od toga si živ. Kako sada kako? Ljudi jedu polako, smireno i poštuju to što su siti, a ti ni ne znaš sta si pojeo. Gori si, bre, od životinje. Ti nemaš ljudska prava, ponašaš se kao stoka. Gore, ona se ponekad pobuni i može dobro da te mlatne. Ti ćutiš i nemaš svoje dostojanstvo.

Danas ćeš ostati prekovremeno. Ne pitaj mnogo, to je dobro za sve, a najmanje za tebe. Tačnije, i nije nešto dobro za tebe, dobro je za mene. Takođe, dobro je da danas nisi uzeo pauzu da jedeš. To teško padne na stomak i ume ponekada da ti se prispava, a to znači da ćeš sporije raditi.

Pošto je prošao i taj produžetak, želim da ti kažem da vreme dobro iskoristiš planirajući sutrašnji dan. Nemoj da dolaziš nespreman, znaš da me to mnogo nervira. I, seti se one naše: “Ono u šta ulažete svoje vreme – to i napreduje. Sreća pa smo vas naučili da ne mislite, ulagali biste vreme u sebe, ovako ulažete u nas”, klimni glavom i vrati se sutra.

Probudi se! Tako je. Svanulo je novo jutro i ponovo izgledaš loše, zar to nije divno?

Baveći se svojim  poslom primetio sam koliko čovek greši. Znao sam to i ranije ali sam nedavno imao bliski kontakt sa ljudima koji prosto traže greške i time se hrane, pritom oni ništa nisu uradili, sem što su tražili greške kod ljudi koji su nešto ili uradili ili pokušali da urade. Da budem skroz iskren, ostaviću vam svoje mišljenje bez želje da nekoga kritikujem ili da se sa nekim raspravljam.

Počeću od normalnog čoveka koji u svom životnom veku napravi toliko gluposti da ako bismo uzeli kritike ljudi koji samo traže greške, ti ljudi nikada ne bi mogli da budu ni prodavci u marketu, jer bi bili okarakterisani kao potpuni nesposobnjakovići, a i čovek se nikada ne bi mogao ismejati koliko je to glupo. Znači, mnogo nas bi umrlo od smeha, što i nije neka loša smrt. Sada, budite kompletno iskreni i vratite se u prošlost dokle god možete da se setite i uverite se koliko ste i sami nesavršeni po pitanju mnogih životnih stvari, a gledajući ih iz mnogo aspekata sigurno ćete se uveriti. Ako ništa drugo, bar ćete shvatiti da ste i sami takvu istu grešku napravili barem jedanput.

Ono što je trenutno najaktuelnije na našim, a i prostorima cele zemaljske kugle je muzika. Kada pogledate jedan ili više javnih nastupa, možete videti muzičare koji greše i pevače koji falširaju. To je nedopustivo u mislima pojedinih, jer je to njihova profesija, a zapravo je veoma dopustivo i veoma realno. I sam spadam u ljubitelje granž muzike, koja na javnim nastupima obiluje greškama i falširanjem što je zapravo i smisao tog pravca – trenutak i trenutna energija. To nije daleko od istine čovekovog bića koje živi u trenutku. Ako bismo tako gledali, onda ne bismo trebali da slušamo muziku, jer je prave potpuni amateri koji falširaju i greše. Naša muzika je falš! I, jedan savet, što ste uspešniji to više grešite i to je potpuno prirodno.

Sada ću se osvrnuti na fotomodele, i muške i ženske čije karijere ispunjava neki čovek koji sedi za računarom i ispravlja sve ono što njega ili nju čine kao čoveka, koji je možda baš taj dan ustao sa glavoboljom i nikako tokom slikanja nije mogao da ispolji emocije koje su se od njega ili nje tražile. Da ne kažem sve one “mane” na ljudskom telu. Stanite, čovek ima greške na sebi? O svemoguće savršenstvo, onda ne bi trebao ni da postoji? Ne! Naravno da bi trebao da postoji. Baš takav kakav jeste.

Hteo sam svima na ovo da skrenem pažnju, da ne pomenem da su ovo samo neki od primera u svetu, a da ih postoji još beskonačno. Sve što pogledate oko vas pravi greške i vi sebi slobodno možete dopustiti da napravite grešku i u polju u kome ste najstručniji. Setite se da su neki političari pravili greške u karijerama koje su ljude koštale ne samo posla, već u nekim slučajevima i života, pa su ti isti ljudi nastavili svoje karijere kao političari. Ne vidim razlog zašto neki pevač koji falšira, ili muzičar koji greši ne bi mogao da nastavi svoju karijeru? Da budem još iskreniji, ako nekada umesto “bih” napišem “bi”, ne vidim zašto ne bih nastavio da se bavim pisanjem priča i svojih ideja? To uopšte ne znači da sam ja nepismen, ili da pevačica ne ume da peva. Siguran sam da se u diplomskom radu svakog čoveka krije po jedna ili više gramatičkih i pravopisnih grešaka. To je normalno.

Čovek može da bude uspešan samo ako u svoj posao ili šta god da je to unese svoje mane (namerno na prvom mestu) i vrline. Svi oni koji traže savršenstvo i potpunu tačnost se neće pomaći od nule; čoveka jednostavno ne čine te strukture. Kompjuter koji je sastavljen od matematike koju mnogi smatraju savršenstvom ume da se zabaguje i zaračuna, i naravno da pogreši. Mislite o tome.

Samo u ludilu se može naći savršenstvo i potpuna tačnost…

U školi nikada nisam jurio prosek, uvek je bio osrednji, jer sam ja bio zauzet sakupljanjem trenutaka, ne želeći da učim neke manje bitne stvari. Petice su bile najveće i savršene ocene koje nisam mogao da smislim, jer bi to bilo ogledalo savršene osobe, a takva ne postoji. Kada dobijem četvorku skakao sam od sreće, što je bunilo mnoge odlikaše. Meni je to bilo dovoljno da znam da sam nedovoljno dobar za savršenstvo što me je automatski stavilo u kožu čoveka koji je nesavršen, u ulogu koju sam uvek želeo – da budem čovek sa svim svojim vrlinama i manama.

Jednom me je profesor iz istorije pitao da popravim četvorku jer je verovao da znam za više. Rekao sam mu da je za mene četvorka najbolja ocena.

Nije sve ovo što se događa ispred nas krivica naših nedostataka, već viška budala. Nedostatke ima svako, ali ne pušta svako Zmaja od Šipova na televizijski program u udarnim terminima i ne puni novinske članke sa njegovim izjavama. Nije samo on problem, problem su i mnogi drugi. Diže se rejting nekim totalnim anonimusima kojima je to bolje da ostanu jer je zaista sramota da za pojedine cela Srbija mora da zna koliko su kreteni od nula do bilo koji učesnik Parova.

Ovakvim ponašanjem medija niko više neće imati volju da piše, svira, slika ili da radi bilo šta drugo što je kreativno. Većina će poželeti da bude kreten sa televizije kao i ova većina koja se skida do gole kože da bi se o njima pisalo.

Da vas pitam, koliko je jadno izbaciti članak da je Stanija pokazala sise ili da se Soraja kupa u bazenu – gola? Koga, bre, to zanima? Normalnog čoveka zanimaju normalne stvari.

Kada neko bude rešio da se stvari normalizuju, umesto nakaradnih emisija imaćemo kulturne programe zabavnog karaktera. Da bi se to desilo neko mora da prestane da ulaže u prazninu ljudskog uma i preusmeri sve to na ljude vredne svake pažnje.

Nije istina da narod hoće Parove i Farme. Hoćemo kulturu!