U školi nikada nisam jurio prosek, uvek je bio osrednji, jer sam ja bio zauzet sakupljanjem trenutaka, ne želeći da učim neke manje bitne stvari. Petice su bile najveće i savršene ocene koje nisam mogao da smislim, jer bi to bilo ogledalo savršene osobe, a takva ne postoji. Kada dobijem četvorku skakao sam od sreće, što je bunilo mnoge odlikaše. Meni je to bilo dovoljno da znam da sam nedovoljno dobar za savršenstvo što me je automatski stavilo u kožu čoveka koji je nesavršen, u ulogu koju sam uvek želeo – da budem čovek sa svim svojim vrlinama i manama.
Jednom me je profesor iz istorije pitao da popravim četvorku jer je verovao da znam za više. Rekao sam mu da je za mene četvorka najbolja ocena.