Nedostajanje budi
uz najlepše osećaje
i one najgore.
Samo hrabar čovek
može da se odupre
i odstrani loše
kako bi sačuvao
ljubav i sebe;
kako ne bi dozvolio
da ljudskost u njemu nestane
i izbriše svaki trag lepote
zbog koje je,
do pojave nedostajanja,
živeo i bio srećan.
Autor: Nikola Dumitrašković
Ja bih
da još jednom prošetamo;
da te vidim nasmejanu;
da te pitam kako si;
da te uhvatim za ruku;
da pomislim kako je život lep;
da sačekamo zalazak sunca;
da ti kažem volim te.
Ja bih…
Rađanje
Imaš i ti sećanje
na onaj trenutak
kada smo potrošili ljubav
i rešili da se rastanemo.
Sve je bilo besmisleno
a naš odnos prazan.
Otišli smo.
Onda se ljubav ponovo rodila
u nama,
ali za nas je bilo kasno.
Ego je rekao svoje
i nismo smeli da se sretnemo
jer čovek se veže za reč,
a vo za rogove.
Rekli smo da je kraj
i potvrdili da smo ljudi od reči.
Nismo znali koliko boli
želja za još jednim pogledom
u oči,
pogledom kojim smo se mazili,
pričali najveće tajne bez reči;
voleli.
Ostane mi samo toliko snage
da Bogu kažem
da mi te čuva
jer ima mnogo volova
koji nisu vezani.
Željan njenog mirisa.
Životarim.
Na trenutak zaboravim,
ali se brzo setim.
I tako u krug.
Kada zaspim, sanjam da plačem
jer na javi plakati ne mogu.
Suze sam potrošio
nadajući se da će doći
kao što je došla prvi put
onda kada se nisam ni nadao.
Sreću si obukla kao najskuplju haljinu.
I dok si došla do mene,
srećan sam bio i ja
što te imam u životu
kao udarnu pesnicu;
kao poslednje utočiste;
kao svetlost na kraju tunela.
Moje si pusto ostrvo
sa kojeg ne želim da odem.
U jednoj slučajnoj noći
prvi put sam
sa njenih usana
probao kišu.
I od tada
radujem se
svakoj koja padne
kao dete
čak iako nje više nema.
Sam
Živ sam u neostvarenim danima
koji prolaze
kao i sve ostalo oko mene…
kao i ti.
Moja jedina.
Nestvarna.
Crna devojko iz svetlosti
belog grada.
Toliko toga sam
u životu propustio
pa mogu i tebe najlepšu,
moja draga…
da sanjam;
da varam na javi;
da lutam beskrajno
u stravi.
Ludila ljubavi
Tvoj sam ili ničiji.
Sam.
Krvavo nebo
Sedim na obali i gledam u krvavo nebo.
Mislim na tebe,
a prokleta sećanja mi mira ne daju.
Kreću suze i sluzi iz nosa.
Vazduh je težak,
a grudi sa uzdahom zabole.
Teško je kada si ništa
nekome ko je tebi sve.
Satima se sećam
naših trenutaka.
Maštam da ti mirišem kosu…
i na sekund
pomislim kako je onima koji ne plaču?
Kako je onima koji nemaju sećanja?
I onda se nasmešim,
jer znam da sam imao nešto…
komad života;
prelepu tebe.
Imao sam
i još uvek imam san
da ćeš se pojaviti
i obrisati ove suze
koje su samo tvoje
jer ne želim nikome drugom da ih dam.
Krenuli smo različitim putevima, ali što dalje zalazim u mrak to se više osvrćem u nadi da ću te videti. Hodam. Daleko sam. Duša mi tiho na svaki šum kaže: “Evo je”. Verujem da sam zbog tih trzaja i dalje živ, jer mi je samo to preostalo… da verujem.
Divlji kesten
Tvoje usne su mirisale
na divlji kesten
kada sam te prvi put poljubio.
Bile su tople i kremaste,
baš kao i sećanje na dane
kada sam kao dečak
sa ulice sakupljao kestenje
i najlepše nosio kući
da im se divim i da ih mirišem.
Kesten mi je bio sveti plod.
Osećaj me je prevarilo.
Miris kestena
na tvojim usnama
omamio me je rečima prošlosti,
samo da bih se i tebi divio.
Ali, kao nijedan pre,
u mojoj kolekciji,
ti si bila kesten
koji je jednog dana nestao.
Od tada, čekam proleće
da opet skupljam kestenje
u nadi da ćeš jedan biti ti
i da ćemo se opet
divlje voleti.