Dugo nisam dolazio u svoj zavičaj.
Otac i majka su me sigurno zaboravili,
ako me se nisu i odrekli.
Malo nade sam posvetio svojoj sestri,
koja me sigurno nije zaboravila,
ali me je noćima u besu proklinjala,
pitajući se
zašto sam otišao bez pozdrava.
Osećao sam njena prokletstva,
javljala bi se svake noći
nekoliko minuta pred san
kako nijednu noć
ne bih proveo spokojno.
Posle deset punih godina
došlo je vreme
da se vratim svojoj kući.
Povod nije bio nimalo veseo,
štaviše budio je strah u žilama.
Došao sam na sahranu
svoje pokojne supruge.
Osećao sam
neverovatnu tugu
što sam izneverio
dve porodice
zbog svoje sebičnosti
koja mi je često govorila da ugodim sebi,
ali nisam mogao drugačije.
Mene bi sada sahranjivali da sam ostao.
Čim sam kročio
na poznate zemljane drumove,
vazduh mi je prošaputao
da me se moja porodica odrekla
istog momenta kada sam i otišao,
a njena se zaklela
da će me ubiti ako se vratim.
U međuvremenu
moja draga,
kako su me i naučili
da treba da se zove životni saputnik,
umrla je od tuge,
a zbog sramote
nikome se drugom
nije mogla dati u zagrljaj.
Umirala je deset godina.
Niko sa sigurnošću
nije mogao da kaže od čega.
Ona je fizički bila potpuno zdrava
po svim analizama.
Moja draga je odgajana
u jednom sistemu vrednosti
koji nikada nije ni mogao da zamisli
drskost napuštanja
nakon date zakletve
pred Bogom
na vernost do kraja života.
Takva je bila i zajednica u kojoj smo mi živeli,
bilo je sramota ostaviti i biti ostavljen.
Po svim moralnim načelima
ona je bila svetica.
Ljudi su i u najgorim mogućim uslovima
poštovali svoju zakletvu,
iako su žene najviše trpele
kojekakve nasilnike od muževa,
autodestruktivne tipove
koji bi sa ili bez razloga
bili razočarani svojim životom.
Svet ih nikada nije nazvao kukavicama
bez hrabrosti da bilo šta promene,
nego je često umeo
da stane na njihovu stranu
rečima:
„Vidiš kako se oni drže
uprkos svemu“.
Sahrana se održala
na malom seoskom groblju,
koje je imalo
još svega nekoliko
desetina mesta prazno.
Na njemu više
i nije imao ko da se sahranjuje,
jer su mnogi odavno napustili mesto
i nikada se više nisu vratili,
čak ni da se tu sahrane.
Ostalo je pet porodica
da obrađuje zemlju
i ubira Božije plodove.
Oni će
napuniti groblje jednog dana
i ujedno ga i zatvoriti
za sva vremena.
Imao sam utisak da je moj prvi korak na groblju
aktivirao poglede prisutnih
da baš u mene gledaju,
budeći u meni ono malo sramote što je ostalo.
I majka me je pogledala,
ali jedino je njen pogled
bio značajno drugačiji od drugih.
Iako me je i ona osuđivala,
u dubini srca je želela da zagrli
svoje prvorođeno dete.
Naslednika.
Pored nje je stajao moj otac,
čiji prezir sam osetio i sa dvadeset metara razdaljine.
Njegovo naborano čelo, istrošeno životom i tugom,
sve mi je reklo u nekoliko trenutaka.
Porodicu moje pokojne supruge
nisam ni mogao da pogledam u oči.
Nisam se uplašio smrti
koja im se javila sa prvom mišlju
kada su videli moje lice.
Znao sam da neće obrukati svoju čast
na ovakvom događaju,
ali…
pri samom prolasku pored njih,
osetio sam vatru na koži kako peče,
progoreva sve do samih kostiju.
Nekako sam uspeo
da prođem pored njih,
na nogama koje su mi klecale,
do svoje drage,
bivše drage,
kojoj sam imao toliko toga da ispričam.
Samo kada bi mogla da me čuje.
Ali, duša kada ode
nosi sve sa sobom i sve gasi.
Naknadne oproštaje ne prima
i oproštaje ne daje.
Znaju to svi oni
koji su hteli nešto da joj kažu.
Ostane im samo jedan tihi glas
koji neprestano odzvanja:
„Kasno je“.
Prišao sam joj, beživotnoj i hladnoj.
Poljubio je u čelo
i rekao ono što nisam mogao da prećutim:
„Draga moja, samo da si mogla
da kažeš: ne hvala
tim nekim demonima zbog kojih te više nema.
Da im se zahvališ na ponudi
i proživiš svoj život
onako kako ti misliš da treba,
a ne onako kako nam društvo servira.
Žao mi je što si mene baš toliko volela.
Mene, prokletog,
koga ni život ne voli.
A živ sam samo zato što
život voli da gleda kako se mučim.“
Nakon svega,
svi su se razišli i odjednom
sve je utihnulo.
Razgovori su nestali
i sve one priče sujevernih glasova su isparile.
Nikada nisam u potpunosti shvatio
zašto ljudi vole da pričaju bajke
na događajima punim
tuge i bola.
Hteo sam da im odgovorim u besu,
ali sam se zbog svega suzdržao
i pričao sebi u zube:
„Nisu je pogledali nikakvi anđeli.
Nije sebi spontano ispunila
poslednju želju
osetivši tog dana da odlazi
na neko drugo mesto.
Ustala je kao i svaki dan,
samo je ovo bio poslednji dan
i ona to nije znala.
Niko nije znao.“
Ljudi se plaše smrti i zato često
pripišu neko posebno značenje
koje je tu
samo kako bi umanjio strah.
Dok sam mumlao sebi u bradu,
prišla mi je sestra.
Nisam ni osetio njeno prisustvo
sve dok me nije dodirnula po ramenu.
Bila je uplašena
da je slučajno roditelji ne vide kako priča sa mnom.
Tiho je izustila:
„Tako sam želela da te vidim,
brate moj,
da sa tobom pričam kao nekada
uz zalazak sunca,
kojem smo se tako divili kao deca.“
Odgovorio sam joj iskreno iz duše:
„I ti si meni nedostajala, seko moja.
Biće još puno priče, samo ako me ne ubiju.“
„Za početak mi reci gde si otišao?
Zašto te nije bilo?“
Uputila je niz osuđujućih pogleda
na koje nisam imao reakciju.
Nisam imao ni jednostavan odgovor
na njena jednostavna pitanja.
„Nije me bilo
zato što se dogodilo ono najlepše
što čoveku može da se dogodi.
Zaljubio sam se.
Ali najgore od svega u ovoj priči je što se i ona zaljubila.
Oboje smo bili zauzeti
i to je bio ogroman problem…
za one koji su nas voleli
i nisu imali predstavu šta se dešava
u našim životima.
Za nas je to bila avantura.
Sebična želja da svaki lepi trenutak
ukrademo od života
i proživimo ga.
I zato sada nisam siguran
da li me svi ovi ljudi mrze zato što su ljubomorni
jer se njima nisu ukazale takve prilike
ili zato što sam zaista pogrešio…
i šta je u ovom životu uopšte ispravno
a šta pogrešno?
Stanem i uhvatim sebe da ne znam
šta da radim,
a ne mogu ni ko čovek da se isplačem.
Idem da se javim majci i ocu.
Ako želiš da pričamo, dođi na naše staro mesto večeras u deset.“
Uhvatila me je za rame i rekla:
„Da sam na tvom mestu
ne bih toliko žurila da ih vidim.“
Pokislog lica sam krenuo prema roditeljima.
Osećao sam veliku sramotu
što sam želeo da živim onako
kako sam sam izabrao.
Misli su mi prošaputale
jedno lepo sećanje iz dečačkih dana
kako trčim poljanom
bez ijedne brige…
nasmejan.
Valjda kako bih lakše preživeo susret.
„Majko, oče…“
Nisam ni stigao da završim rečenicu,
a otac je već počeo da viče na mene.
„Bezobrazniče jedan,
kako te nije sramota da nam se obraćaš?!
Nakon svega što si uradio!“
„Oče, zapravo me i jeste sramota,
ali ako bih joj se predao,
to bi značilo
da mi više nikada ne bismo govorili.
Zato sam izabrao ovaj put,
da me bude sramota i da se osećam
ovako užasno,
samo da bih mogao ponovo
da pričam sa vama.“
„Bolje bi bilo da si joj se predao“,
okrenuo se i polako je krenuo
dok je majka samo nemo stajala
i gledala njenim brižnim očima
koje su se, kao i uvek, pitale kako sam
i da li sam gladan.
U nekom trenutku se okrenuo
i bez imalo poštovanja dreknuo:
„Polazi!“, kao da je pseto.
Ni časa nije ostala duže,
već je pravo za glavom porodice
otišla, a ja sam ostao sam.
I baš tada je počeo vetar da duva.
Zviždao je kao da se i on ljutio na mene.
Pogledao sam u nebo
i ponovo nisam video ništa
kao i milion puta pre.
Za pet dana će Božić, rekao je glas u meni.