Koliko su ruke zlatne
čovek može shvatiti
samo kada gleda
u ženske ruke
dok nešto spremaju
a naročito da se pojede.
To je jedna druga umetnost
koja je izgradila svet,
zgrade i drumove
jer svi ti radnici sveta
koji su ga gradili
dolazili su kući umorni i gladni,
a te zlatne ruke su ih dočekivale
i hranile.

Poskupljenje troškova transporta

Poštovani ljudi, želim da vas obavestim da je Pošta Srbije poveća naknadu za troškove dostave na kućnu adresu usluge Post-ekspres. Cena za dostavu seta knjiga i knjige Zvezdani gaj u vrednosti od 1500 dinara sada iznosi (297+91) 388 dinara, dok je za set knjiga od 1000 dinara i odvojeno Zvezdani gaj u vrednosti od 500 dinara poštarina (247+79) 326 dinara.

Oprostite na zakasnelim informacijama ali i ja sam danas saznao. Novi cenovnik je stupio na snagu 1.03.2020. godine.

S poštovanjem,
Nikola Dumitrašković

Zaljubio sam se u tebe
još u školi kada si rekla
da za tebe ne postoji ružan dan
dokle god imaš bojice.
Tada si crtala svoje sunce
i obasjala dana,
rekavši da ne razumeš ljude
koji su tužni
kada su bojice tako jeftine.

Kada sklopite oči
i pomislite na ljude koje volite
pojavi se misao:
“Molim te, neka budu dobro
jer sam i ja tada dobro”.
Tada otkrijete dve najbitnije stvari,
da volite i da poznajete
nekoga koga nikada niste videli,
čije ime ne znate,
a čija ljubav u vama živi.
Poznajete stvaraoca života
koji kada u vama vidi ljubav
koju vam je poklonio
za vas čini sve
kako nikada ne biste upoznali
onoga zbog koga se život mrzi.

Kada se ljubav dogodi,
mnogi ne primete,
ali u čoveku se probude
i sreća i nesreća, bes i radost,
i u zavisnosti koji osećaj
ih više hrani
takva i ljubav ispadne.
Po meri svog krojača,
gotovo uvek ludačka sa ulaganjem
samo u jedan osećaj
jer mali broj ljudi zna
da je za pravu ljubav potrebno
od svega po malo.

Tuga je zdrava
kada čovek sedne i suoči se
sa svojim mislima, strahovima i sećanjima.
A bolesna je kada pokuša
da izbegne taj susret.
Tada često radi neke gluposti,
umesto da se isplače kao čovek.
I zbog straha da ga neko ne nazove piz*om,
postane idiot.

I večito te životne borbe.
Stali bi da vidimo nešto lepo,
a moramo da krenemo
jer nas zove
nešto što lepoti nije ni blizu.
Tada krenemo i shvatimo
da novac nema nikakvu vrednost
jer njime ne možemo da kupimo
ono što volimo.

Kapetan

Postoji jedno mesto
sa koga se vidi svaki naš trag
koji smo napravili koračajući prema sreći.
Postoji i sada kada sam ga video
ne mogu ti ga opisati
jer on živi za svakoga drugačije,
ali znam da zvuk naših koraka
nikada neće prestati da peva našu pesmu
uz koju ćemo jednog dana umreti
kao i svi kapetani potonulih lađa.
Tiho.

Poglavlje “Rode”: Zvezdani gaj

Po drugi put sam napuštao svoj voljeni grad i uopšte mi nije bilo prijatno. Svi iz mog života su bili tu, a ja sam bio potpuno usamljen sa likom Lili u glavi koji kao da je počeo da bledi. Sam sebi sam delovao kao da bledim. Nisam se pronalazio u svetu koji jedva da poznajem i taman kada sam pomislio da je to možda to, našao sam put, sve je nestalo kao prašina na vetru. Vratila se ona sramota iz detinjstva. Sramota što sam čovek.

Sramotu sam poznavao dugi niz godina, a upoznao sam je jedan dan ispred svoje kuće. Kao dete sam za čika Miluna raznosio mleko po kućama i za to dobijao napojnicu. Morao sam da radim kako bih pomogao Violeti. U to vreme na našoj kući su rode napravile gnezdo, a po narodnom verovanju one su donosile sreću i zato ih niko nije terao, pa nismo ni mi. Nije bilo mnogo roda u kraju, kako su ljudi govorili, izgleda da su ih samo najsrećniji dobili. Tada nisam pomislio da smo možda mi rodama bili nesreća, ali sada kada pogledam kao zrelija osoba, siguran sam da jesmo. Sve što čovek uradi za sebe, kako bi olakšao i poboljšao život, za prirodu je to još jedna u nizu povreda više. Čovek je destruktivan iz nepoznatog razloga. Želi da živi, a uništava ono što mu život daje.

Prolazili su dani i jednog dana jedna roda je uginula. Za mene je to bilo čudno. Pitao sam se: „Kako to iznenada?“. Za mene je bilo iznenada, jer nisam video ono što je druga roda gledala svakog dana, sata i minuta, dok sam ja radio nešto drugo.

Beživotno telo rode je ležalo u gnezdu u kom je svoj život završila pored druge, koja se nije odvajala od svog pokojnog partnera. Bilo mi je loše da gledam kako neki novi dani prolaze, a roda nikuda ne odlazi i ne živi svoj život. Pitao sam se zašto joj ne proradi životinjski nagon za preživljavanje. Zar je moguće da će i sebe ugasiti?

Da, moguće je. Roda je sebe ugasila i skončala je svoj život, tu, na nekoliko metara od mene. Čoveče, kakva ljubav! Umeće življenja! Tada sam bio tužan što je život takav prema onim najboljima i bio sam ljut danima što je ona odabrala da se preda i izgubi. Život. Svoj prokleti život. Posle ljutnje u meni su se javila mnoga pitanja na koje sam tražio odgovore. Često bi to bilo u večernjim časovima dok bih ostajao sam kod kuće. Što sam više razmišljao, to bi me bila sve veća sramota što ljudi nemaju takav odnos prema drugim ljudima; što su sebični i bezosećajni. U meni se tih noći rađao novi čovek, onaj koji me je distancirao od ljudi na neko vreme. Taj čovek se ugasio kada sam upoznao Lili i sada se ponovo rađa, ali ne u nevinom čoveku, već u prljavom koji beži na drugi kontinent, jer je sebičan kao i svi drugi.

Znam da rodina smrt nije bila predaja. Roda nije poražena, ona je porazila strah i zlo ovog sveta tako što nije umrla, već je živela za svoje ideale ma koliko da su oni trajali.

Sa druge strane, gledao sam ljude kako žele da žive što duže bez ikakvog smisla, bez ideja i ljubavi. Žele da postoje samo da bi drobili to malo hrane svojim zubima, popili po koju i bulaznili po ceo dan o stvarima koje nikada nisu ni videli, dok sve ono što vide oko njih propada.