U jednoj slučajnoj noći
prvi put sam
sa njenih usana
probao kišu.
I od tada
radujem se
svakoj koja padne
kao dete
čak iako nje više nema.
Živ sam u neostvarenim danima
koji prolaze
kao i sve ostalo oko mene…
kao i ti.
Moja jedina.
Nestvarna.
Crna devojko iz svetlosti
belog grada.
Toliko toga sam
u životu propustio
pa mogu i tebe najlepšu,
moja draga…
da sanjam;
da varam na javi;
da lutam beskrajno
u stravi.
Ludila ljubavi
Tvoj sam ili ničiji.
Sam.
Sedim na obali i gledam u krvavo nebo.
Mislim na tebe,
a prokleta sećanja mi mira ne daju.
Kreću suze i sluzi iz nosa.
Vazduh je težak,
a grudi sa uzdahom zabole.
Teško je kada si ništa
nekome ko je tebi sve.
Satima se sećam
naših trenutaka.
Maštam da ti mirišem kosu…
i na sekund
pomislim kako je onima koji ne plaču?
Kako je onima koji nemaju sećanja?
I onda se nasmešim,
jer znam da sam imao nešto…
komad života;
prelepu tebe.
Imao sam
i još uvek imam san
da ćeš se pojaviti
i obrisati ove suze
koje su samo tvoje
jer ne želim nikome drugom da ih dam.
Krenuli smo različitim putevima, ali što dalje zalazim u mrak to se više osvrćem u nadi da ću te videti. Hodam. Daleko sam. Duša mi tiho na svaki šum kaže: “Evo je”. Verujem da sam zbog tih trzaja i dalje živ, jer mi je samo to preostalo… da verujem.
Tvoje usne su mirisale
na divlji kesten
kada sam te prvi put poljubio.
Bile su tople i kremaste,
baš kao i sećanje na dane
kada sam kao dečak
sa ulice sakupljao kestenje
i najlepše nosio kući
da im se divim i da ih mirišem.
Kesten mi je bio sveti plod.
Osećaj me je prevarilo.
Miris kestena
na tvojim usnama
omamio me je rečima prošlosti,
samo da bih se i tebi divio.
Ali, kao nijedan pre,
u mojoj kolekciji,
ti si bila kesten
koji je jednog dana nestao.
Od tada, čekam proleće
da opet skupljam kestenje
u nadi da ćeš jedan biti ti
i da ćemo se opet
divlje voleti.
Pomislim s vremena na vreme na ono naše drvo u koje sam urezao naša imena. Ono nosi ljubav koju smo mi odbacili. Sećam se da je zasuzilo kao da plače kada sam ga isekao. Danas, posle svega, verujem da je znalo da ljudi i njihova ljubav ne traju dugo i da je zato plakalo. Danas, kada plačem ja.
Ceo svet stane
u jednu sobu
kada je čovek tužan.
U njoj nema ničega živog,
sem sećanja
na život pre nje.
Kroz prozor,
čuje se igra dece,
koja nedostajanje
ne poznaju u ovom obliku,
i ako Bog da,
nikada neće upoznati.
Ali, nažalost…
čak se ni on to ne pita.
Svakoga u životu
čeka jedna osoba
obojenog imena.
Hoću da joj kažem,
ali za to vremena
i prilike nema.
Sedim i molim se
da mi oprosti
prostakluke moje,
jer od bola svog
njenu dobrotu nisam video.
Nisam ti rekao…
Ti si moje sunce
na početku
i kraju dana.
Mesečina koja tiho spava.
Ti si vetar,
kada zaleprša
kosa tvoja najlepša.
Kiša koja pada
iz oka tvoja dva.
Ti si moj dan
i samo moja noć
kojoj pričam sve o tebi.
I kada sam veseo
i kada sam tužan.
Ti si duše moje deo.
Ti si sve što nisam ja,
dobra,
a najgori sam
izgleda ispao ja.