Autor: Nikola Dumitrašković

Sedim na obali i gledam u krvavo nebo.
Mislim na tebe,
a prokleta sećanja mi mira ne daju.
Kreću suze i sluzi iz nosa.
Vazduh je težak,
a grudi sa uzdahom zabole.
Teško je kada si ništa
nekome ko je tebi sve.

Satima se sećam
naših trenutaka.
Maštam da ti mirišem kosu…
i na sekund
pomislim kako je onima koji ne plaču?
Kako je onima koji nemaju sećanja?
I onda se nasmešim,
jer znam da sam imao nešto…
komad života;
prelepu tebe.
Imao sam
i još uvek imam san
da ćeš se pojaviti
i obrisati ove suze
koje su samo tvoje
jer ne želim nikome drugom da ih dam.

Tvoje usne su mirisale
na divlji kesten
kada sam te prvi put poljubio.
Bile su tople i kremaste,
baš kao i sećanje na dane
kada sam kao dečak
sa ulice sakupljao kestenje
i najlepše nosio kući
da im se divim i da ih mirišem.
Kesten mi je bio sveti plod.

Osećaj me je prevarilo.
Miris kestena
na tvojim usnama
omamio me je rečima prošlosti,
samo da bih se i tebi divio.
Ali, kao nijedan pre,
u mojoj kolekciji,
ti si bila kesten
koji je jednog dana nestao.
Od tada, čekam proleće
da opet skupljam kestenje
u nadi da ćeš jedan biti ti
i da ćemo se opet
divlje voleti.

Ceo svet stane
u jednu sobu
kada je čovek tužan.
U njoj nema ničega živog,
sem sećanja
na život pre nje.

Kroz prozor,
čuje se igra dece,
koja nedostajanje
ne poznaju u ovom obliku,
i ako Bog da,
nikada neće upoznati.
Ali, nažalost…
čak se ni on to ne pita.
Svakoga u životu
čeka jedna osoba
obojenog imena.

Hoću da joj kažem,
ali za to vremena
i prilike nema.
Sedim i molim se
da mi oprosti
prostakluke moje,
jer od bola svog
njenu dobrotu nisam video.

Nisam ti rekao…
Ti si moje sunce
na početku
i kraju dana.
Mesečina koja tiho spava.

Ti si vetar,
kada zaleprša
kosa tvoja najlepša.
Kiša koja pada
iz oka tvoja dva.

Ti si moj dan
i samo moja noć
kojoj pričam sve o tebi.
I kada sam veseo
i kada sam tužan.

Ti si duše moje deo.
Ti si sve što nisam ja,
dobra,
a najgori sam
izgleda ispao ja.

Ako noćas zaspim odmah,
sanjaću nas.
Prvi susret.
Stid
i tvoju kosu.

Ako noćas zaspim odmah,
ujutru ću se probuditi
sa mišlju da ti
poželim dobro jutro.

Ali, ja neću zaspati odmah.
Misliću o svemu što smo imali
do najsitnijeg detalja
i zaspaću pred zoru
znajući da te više nemam,
a da te i dalje volim.

Ustaću sa pitanjem,
kako se vole oni kojih nema?
“Najjače”, reći će šapat života.

Muzika
koja spontano počne
kada ti priđem.
Muzika u mojoj glavi.
Ona svira.
A tvoj glas…
svaka tvoja reč
izgovorena meni,
jedna je pesma
bez početka i kraja.
Svaki put
jedinstvena na svoj način
i samo moja
u noćima
u kojima zaboravim
kako se zoveš,
kojima pričam
koliko volim slatku neznanku
poznatu samo duši mojoj.

I onda opet,
muzika počne da svira
kada se svetlost
prelije preko mraka.