Nikola Dumitrašković – Nikola Dumitrašković

Snovi

Ne smem da kažem
ovom prokletom svetu
da je bio dovoljan
samo jedan dan
da poludim
i kažem sebi:
“Ja ovu ženu volim”.

Ne smem da kažem
jer će učiniti sve
da mi uništi snove.
Ljubav na prvi pogled
u njegovim okvirima
ne postoji
pa se pitam:
“Da li uopšte i postoji?”.

Odgovor ne znam,
ali siguran sam
da ne zna ni on
koliko je teško
zaspati u ovoj kišnoj noći
u kojoj je svaka kapljica
prozor ka tvojim očima
u kojima se vidi duša
kako pleše
i na ples poziva.

Ja nemam druge snove,
ne spavam.
Ja na javi sanjam
dok gledam tvoje pokrete
i zamišljam
da su usne
koje on ljubi – ljubile mene,
da su grudi
pored kojih on spava
uspavljivale mene.

Njena mala stopala
miluju asfalt
dok nežno hoda
okružena prazninom grada
koji i ne ume da primeti
detalje koji nekome život znače.
Jer u ovom gradu
više nema mudrih reči.
Mudrost odavno spava.

Oči se sklanjaju od sunca
u daljine gde nema ljudi,
sa željom da vide ljubav
o kojoj svi pričaju,
iskrivljeno i čudnim tonom.

Ona je sama u moru praznih glava
sa kesama u rukama
koje domu nose
i sve i ništa.
Ona dušom traži put,
ali svi putevi
samo do pakla vode.

Ona hoda i ne zna
da je moja najdraža
samo još u željama
i ponekom snu
koji slučajno naiđe,
kao nagrada života
da je vidim kako igra
i peva pesme
koje su bliske srcu mom.

Na svetu ima puno žena,
ali nijedna nije kao moja želja,
kao Bojana.

Čežnja

Svet ne zna
ono što o tebi znam ja.
Kako dišeš, kako se veseliš…
imitiram te kada sam sam.
Čak i tvoj namrgođeni pogled.
Svet je bolestan,
nedostaje mu ljubav.
Ti bi mogla biti
prva u nizu
koja će pokrenuti lavinu
jednim poljupcem.
Dođi, jer moja si
čežnja noćima.
Moj si strah;
divan dan
i sumrak iz čista mira
kada je lep dan.
Dođi, jer svet ne zna
šta sam ti u mračnoj sobi
bio ja.

Nedostajanje budi
uz najlepše osećaje
i one najgore.
Samo hrabar čovek
može da se odupre
i odstrani loše
kako bi sačuvao
ljubav i sebe;
kako ne bi dozvolio
da ljudskost u njemu nestane
i izbriše svaki trag lepote
zbog koje je,
do pojave nedostajanja,
živeo i bio srećan.

Ja bih
da još jednom prošetamo;
da te vidim nasmejanu;
da te pitam kako si;
da te uhvatim za ruku;
da pomislim kako je život lep;
da sačekamo zalazak sunca;
da ti kažem volim te.
Ja bih…

Rađanje

Imaš i ti sećanje
na onaj trenutak
kada smo potrošili ljubav
i rešili da se rastanemo.

Sve je bilo besmisleno
a naš odnos prazan.

Otišli smo.

Onda se ljubav ponovo rodila
u nama,
ali za nas je bilo kasno.
Ego je rekao svoje
i nismo smeli da se sretnemo
jer čovek se veže za reč,
a vo za rogove.

Rekli smo da je kraj
i potvrdili da smo ljudi od reči.
Nismo znali koliko boli
želja za još jednim pogledom
u oči,
pogledom kojim smo se mazili,
pričali najveće tajne bez reči;
voleli.

Ostane mi samo toliko snage
da Bogu kažem
da mi te čuva
jer ima mnogo volova
koji nisu vezani.

Željan njenog mirisa.

Životarim.

Na trenutak zaboravim,

ali se brzo setim.

I tako u krug.

Kada zaspim, sanjam da plačem

jer na javi plakati ne mogu.

Suze sam potrošio

nadajući se da će doći

kao što je došla prvi put

onda kada se nisam ni nadao.

Sreću si obukla kao najskuplju haljinu.

I dok si došla do mene,

srećan sam bio i ja

što te imam u životu

kao udarnu pesnicu;

kao poslednje utočiste;

kao svetlost na kraju tunela.

Moje si pusto ostrvo

sa kojeg ne želim da odem.

U jednoj slučajnoj noći
prvi put sam
sa njenih usana
probao kišu.
I od tada
radujem se
svakoj koja padne
kao dete
čak iako nje više nema.

Sam

Živ sam u neostvarenim danima
koji prolaze
kao i sve ostalo oko mene…
kao i ti.
Moja jedina.
Nestvarna.
Crna devojko iz svetlosti
belog grada.

Toliko toga sam
u životu propustio
pa mogu i tebe najlepšu,
moja draga…
da sanjam;
da varam na javi;
da lutam beskrajno
u stravi.
Ludila ljubavi
Tvoj sam ili ničiji.
Sam.