Kada te nema

Od svih koraka u Beogradu,
ja vidim samo tvoje tragove
koji te odaju
i put kojim si otišla.
Smeše mi se
i pozivaju da krenem,
znajući da ne mogu,
samo kako bi mi ubili
i ono malo strpljenja,
sa željom da vide kako trčim
za tobom i vičem tvoje ime
na mestima gde te više nema.

Pogledam ih i blago udahnem,
ali ni vazduh mi bez tebe više ne miriše,
sunce ne sija.
Proleće je dok pada sneg šestog aprila.

Božićno veče

Retki su ljudi
koji kao deca nisu voleli
da mirišu kafu,
pojedini su krali cigarete roditeljima
ili su na bilo koji drugi način
oponašali odrasle.
I sve mi je to prošlo mislima
dok sam te čekao da se vratiš
iz jednog malog mesta
da ispunim datu rečenicu
koju sam ti jednom
kao dečak koji miriše kafu rekao:
“Ljubićemo se
ti i ja
na ulici
jedne božićne večeri
dok umorni grad bude spavao”.

Čekao sam te još od one večeri
kada smo se rastali u onoj ulici
sa stepeništem, jednom banderom
i nešto posađenog cveća
koje su deca i kučići izgazili.
Nismo ništa jedno drugom obećali
ali ja sam svejedno čekao.
Čekanje me je naučilo mnogo toga,
a možda najvažnije od svega,
da sam trebao da pitam:
“Da li ćeš ikada doći?”,
jer nikada se ne sačeka
čovek koji nikada nije ni planirao da dođe.

Popeo sam se na vrh sveta samo da vidim tvoj grad
za koji kažu da nikada ne spava.
Zamisli…
Upitao sam ga da li ti spavaš?
Nije mi odgovorio.
Ali u neodgovorenim pitanjima je sva čar.
Ja sam verovao da spavaš.
Nežna.
Sama.
Najlepša i samo moja.

I onda padne ta noć.
Nisam želeo da mislim na tebe,
a mislio sam cele noći.
I tako hiljadu noći
nisam želeo da mislim na tebe,
a mislio sam.
Na kraju sam shvatio
da sam iskorišćen.
Noć je mislila na tebe, preko mene.
Noć je bila zaljubljena u tebe.
Noć, koja je živela samo u meni.