Kategorija: Unutrašnja razmišljanja

Misli autora…

Krenuli smo različitim putevima, ali što dalje zalazim u mrak to se više osvrćem u nadi da ću te videti. Hodam. Daleko sam. Duša mi tiho na svaki šum kaže: “Evo je”. Verujem da sam zbog tih trzaja i dalje živ, jer mi je samo to preostalo… da verujem.

Pomislim s vremena na vreme na ono naše drvo u koje sam urezao naša imena. Ono nosi ljubav koju smo mi odbacili. Sećam se da je zasuzilo kao da plače kada sam ga isekao. Danas, posle svega, verujem da je znalo da ljudi i njihova ljubav ne traju dugo i da je zato plakalo. Danas, kada plačem ja.

Vratili smo sat unazad.
Menjalo se vreme
i počelo je zimsko računanje.
Kao i sat,
tog dana smo i mi
odstupili jedan korak
jedno od drugoga.
Pogledali smo se
i bez reči rastali.
Znali smo da bi galama
probudila uspavanu ljubav
koja je sanjala
neke bolje dane.

Bila je ružna u srednjoj školi. Svi su je zezali. Kada sam je video, deset godina kasnije, nisam je prepoznao. Ljudi su se oko nje okupljali, baš kao i u školi, samo ne da je zezaju, već da joj se udvaraju. Ona je izrasla u jednu prelepu ženu kojoj ljudi nisu mogli da odole. A ja sam to lako uspeo, kao što sam i u školi uspevao da je ne zezam. Bilo mi je drago da vidim kako život ume sve da vrati. Onda sam shvatio da je lepota namenjena svakome, samo u različitom periodu života. Oni su se lepo osećali dok su je zezali, a ona se sada lepo oseća dok gleda kako se zbog nje lome. Životna poenta je da svi imamo sve, ko god da smo. Tačka.

Često pogreše
kada me pogledaju u oči.
Nisam depresivan,
to je odlika halapljivih ljudi
koji su nesrećni zato što
nemaju ono što žele.
Ja sam tužan
jer živim u svetu depresivnih ljudi
koji bi bili srećni
kada bi im bilo pruženo,
umesto da živim u svetu
koji je srećan bez ikakvog razloga.
Ono što oni žele su,
u većini slučajeva,
gluposti.