Popeo sam se na vrh sveta samo da vidim tvoj grad
za koji kažu da nikada ne spava.
Zamisli…
Upitao sam ga da li ti spavaš?
Nije mi odgovorio.
Ali u neodgovorenim pitanjima je sva čar.
Ja sam verovao da spavaš.
Nežna.
Sama.
Najlepša i samo moja.

I onda padne ta noć.
Nisam želeo da mislim na tebe,
a mislio sam cele noći.
I tako hiljadu noći
nisam želeo da mislim na tebe,
a mislio sam.
Na kraju sam shvatio
da sam iskorišćen.
Noć je mislila na tebe, preko mene.
Noć je bila zaljubljena u tebe.
Noć, koja je živela samo u meni.

Čekao sam te još od one večeri
kada smo se rastali u onoj ulici
sa stepeništem, jednom banderom
i nešto posađenog cveća
koje su deca i kučići izgazili.
Nismo ništa jedno drugom obećali
ali ja sam svejedno čekao.
Čekanje me je naučilo mnogo toga,
a možda najvažnije od svega,
da sam trebao da pitam:
“Da li ćeš ikada doći?”,
jer nikada se ne sačeka
čovek koji nikada nije ni planirao da dođe.
Nijedna posle tebe
nije mirisala na decembar,
mesec koji se veseli
dolasku nečeg novog,
nepoznatog,
za koje većina ljudi
veruje da je lepo,
verovatno najlepše do sada
u njihovim životima.
Čak i ako to ne bude tako,
neki novi decembar
doneće im istu radost
kao što si je i ti meni donela
govoreći neke proste reči
koje još nisam zaboravio.
Samo bih jedan tren ukrao
od tebe,
sa željom da ga imam zauvek.
Tvoje oči dok me gledaš
i slušaš kada pričam.
Možda ne vidiš,
ali užasno se borim
da zadržim fokus
i ne odlutam u sve one tvoje lepote.
Gde se ne priča.
Gde se stanuje.
Zbog jedne jedine greške
koju ljudi prave,
nikada se ne oslobode nekih svojih demona.
Ljudi tragaju za jačinom i često kažu:
“Budi jak, pobedićeš ti to”,
a izostave činjenicu da ih demoni
nisu pobedili snagom
nego lukavstvom.