Pijanica

Ti nikada nisi znala
kolika sam ja pijanica.
Proklet, žudim da
izgubim svest,
opijen nečime što ni ne razumem,
a opijao bih se
onim što najbolje znam.
Tvoje oči.
Usne.

Jedan greh sa smislom
u moru grehova bez smisla
bio bi pravo bogatstvo
za život koji živimo.
Ali život ne voli bogataše,
već one koji za bogatstvom čeznu
više nego da žive.
Zato pijem
ono što ne razumem,
da bih više čeznuo
za ljubavlju tvojom,
koju bih na iskap
sa ruke tvoje popio
čak iako bi me ubilo.

Čekao sam te još od one večeri
kada smo se rastali u onoj ulici
sa stepeništem, jednom banderom
i nešto posađenog cveća
koje su deca i kučići izgazili.
Nismo ništa jedno drugom obećali
ali ja sam svejedno čekao.
Čekanje me je naučilo mnogo toga,
a možda najvažnije od svega,
da sam trebao da pitam:
“Da li ćeš ikada doći?”,
jer nikada se ne sačeka
čovek koji nikada nije ni planirao da dođe.
Nijedna posle tebe
nije mirisala na decembar,
mesec koji se veseli
dolasku nečeg novog,
nepoznatog,
za koje većina ljudi
veruje da je lepo,
verovatno najlepše do sada
u njihovim životima.
Čak i ako to ne bude tako,
neki novi decembar
doneće im istu radost
kao što si je i ti meni donela
govoreći neke proste reči
koje još nisam zaboravio.
Samo bih jedan tren ukrao
od tebe,
sa željom da ga imam zauvek.
Tvoje oči dok me gledaš
i slušaš kada pričam.
Možda ne vidiš,
ali užasno se borim
da zadržim fokus
i ne odlutam u sve one tvoje lepote.
Gde se ne priča.
Gde se stanuje.

Miris

Pored tebe spava jedan cvet.
Možda je samo još danas tu,
a već sutra uvenuće
bez vode
i tvoje nežne ruke
kojom bi je prinela da ga zaliješ.

I ti zajedno sa njim spavaš.
I ti zajedno sa njim mirišeš
na prokleto dobar život
koji svi volimo
i onda kada mislimo
da ne volimo…
ništa i nikog.

Tvoje telo prekriveno ćebetom
kao da nešto želi da kaže,
ali kroz mrtvu tišinu
samo mirisi dolaze
raznoseći zabludu
da je sve rečeno
onda kada se više govoriti ne može.

Tiho se, reč po reč,
reči niz moje usne ispuštaju,
misli koje sam ti hteo reći
ali njih nema ko da čuje.
Gotovo je,
svanulo je.

Zbog jedne jedine greške
koju ljudi prave,
nikada se ne oslobode nekih svojih demona.
Ljudi tragaju za jačinom i često kažu:
“Budi jak, pobedićeš ti to”,
a izostave činjenicu da ih demoni
nisu pobedili snagom
nego lukavstvom.