Miris

Pored tebe spava jedan cvet.
Možda je samo još danas tu,
a već sutra uvenuće
bez vode
i tvoje nežne ruke
kojom bi je prinela da ga zaliješ.

I ti zajedno sa njim spavaš.
I ti zajedno sa njim mirišeš
na prokleto dobar život
koji svi volimo
i onda kada mislimo
da ne volimo…
ništa i nikog.

Tvoje telo prekriveno ćebetom
kao da nešto želi da kaže,
ali kroz mrtvu tišinu
samo mirisi dolaze
raznoseći zabludu
da je sve rečeno
onda kada se više govoriti ne može.

Tiho se, reč po reč,
reči niz moje usne ispuštaju,
misli koje sam ti hteo reći
ali njih nema ko da čuje.
Gotovo je,
svanulo je.

Zbog jedne jedine greške
koju ljudi prave,
nikada se ne oslobode nekih svojih demona.
Ljudi tragaju za jačinom i često kažu:
“Budi jak, pobedićeš ti to”,
a izostave činjenicu da ih demoni
nisu pobedili snagom
nego lukavstvom.
Dete voli maštu, igru i trčanje.
Obično kada čovek o svom detinjstvu misli,
oseti jedan mali delić večnosti.
Izgleda kao da je to detinjstvo
duže trajalo od svih ostalih godina,
koje su samo proletele.
Ali godine znaju
da je život bez mašte, igre i trčanja bezvredan.
Zato su i proletele,
u nadi da će se čovek
osvestiti i potrčati prema igri,
maštajići kako budi uspavano dete u sebi.
Koliko su ruke zlatne
čovek može shvatiti
samo kada gleda
u ženske ruke
dok nešto spremaju
a naročito da se pojede.
To je jedna druga umetnost
koja je izgradila svet,
zgrade i drumove
jer svi ti radnici sveta
koji su ga gradili
dolazili su kući umorni i gladni,
a te zlatne ruke su ih dočekivale
i hranile.