U njenim očima

Padali su mnogi
u njenim očima.
Padala bi i carstva
samo da ih je mogla videti,
ali živela je u eri
nekih svetlih gradova,
izgubljenih vrednosti,
sakrivenih vitezova
koje je bio strah što su živi.
Čekali su smrt,
radujući joj se.

Izgubljeno blago
skrivalo se iza njih
i tek nekome bi se prikazalo
kao sunce koje se krije
iza oblaka,
njenih mutnih sećanja
na sve ono što je mogla biti,
a nije zbog odluka,
ljubavi,
mašte
i dečje igre
u kasne sate.

Iza njih je živelo biće
koje najviše čezne
što više nije dete,
da može da slaže
i da se to na laganje ne oseti,
i da može da trči
za nečim što nikada stići neće
do kasnih sati
kada mora poći u krevet,
jer sutra će sa osmehom
trčati opet.
To zna.
To želi.

U njenim očima,
dok misli,
duga će opet izaći
da ukrasi svet
koji ja nisam
zato što sam samo nemo stajao
gledao u njene oči
i živeo
tamo gde sam jedino mogao.
U njenim očima.

Pijanica

Ti nikada nisi znala
kolika sam ja pijanica.
Proklet, žudim da
izgubim svest,
opijen nečime što ni ne razumem,
a opijao bih se
onim što najbolje znam.
Tvoje oči.
Usne.

Jedan greh sa smislom
u moru grehova bez smisla
bio bi pravo bogatstvo
za život koji živimo.
Ali život ne voli bogataše,
već one koji za bogatstvom čeznu
više nego da žive.
Zato pijem
ono što ne razumem,
da bih više čeznuo
za ljubavlju tvojom,
koju bih na iskap
sa ruke tvoje popio
čak iako bi me ubilo.

Čekao sam te još od one večeri
kada smo se rastali u onoj ulici
sa stepeništem, jednom banderom
i nešto posađenog cveća
koje su deca i kučići izgazili.
Nismo ništa jedno drugom obećali
ali ja sam svejedno čekao.
Čekanje me je naučilo mnogo toga,
a možda najvažnije od svega,
da sam trebao da pitam:
“Da li ćeš ikada doći?”,
jer nikada se ne sačeka
čovek koji nikada nije ni planirao da dođe.
Nijedna posle tebe
nije mirisala na decembar,
mesec koji se veseli
dolasku nečeg novog,
nepoznatog,
za koje većina ljudi
veruje da je lepo,
verovatno najlepše do sada
u njihovim životima.
Čak i ako to ne bude tako,
neki novi decembar
doneće im istu radost
kao što si je i ti meni donela
govoreći neke proste reči
koje još nisam zaboravio.
Samo bih jedan tren ukrao
od tebe,
sa željom da ga imam zauvek.
Tvoje oči dok me gledaš
i slušaš kada pričam.
Možda ne vidiš,
ali užasno se borim
da zadržim fokus
i ne odlutam u sve one tvoje lepote.
Gde se ne priča.
Gde se stanuje.

Miris

Pored tebe spava jedan cvet.
Možda je samo još danas tu,
a već sutra uvenuće
bez vode
i tvoje nežne ruke
kojom bi je prinela da ga zaliješ.

I ti zajedno sa njim spavaš.
I ti zajedno sa njim mirišeš
na prokleto dobar život
koji svi volimo
i onda kada mislimo
da ne volimo…
ništa i nikog.

Tvoje telo prekriveno ćebetom
kao da nešto želi da kaže,
ali kroz mrtvu tišinu
samo mirisi dolaze
raznoseći zabludu
da je sve rečeno
onda kada se više govoriti ne može.

Tiho se, reč po reč,
reči niz moje usne ispuštaju,
misli koje sam ti hteo reći
ali njih nema ko da čuje.
Gotovo je,
svanulo je.