Kada te nema

Od svih koraka u Beogradu,
ja vidim samo tvoje tragove
koji te odaju
i put kojim si otišla.
Smeše mi se
i pozivaju da krenem,
znajući da ne mogu,
samo kako bi mi ubili
i ono malo strpljenja,
sa željom da vide kako trčim
za tobom i vičem tvoje ime
na mestima gde te više nema.

Pogledam ih i blago udahnem,
ali ni vazduh mi bez tebe više ne miriše,
sunce ne sija.
Proleće je dok pada sneg šestog aprila.

Božićno veče

Retki su ljudi
koji kao deca nisu voleli
da mirišu kafu,
pojedini su krali cigarete roditeljima
ili su na bilo koji drugi način
oponašali odrasle.
I sve mi je to prošlo mislima
dok sam te čekao da se vratiš
iz jednog malog mesta
da ispunim datu rečenicu
koju sam ti jednom
kao dečak koji miriše kafu rekao:
“Ljubićemo se
ti i ja
na ulici
jedne božićne večeri
dok umorni grad bude spavao”.

Čekao sam te još od one večeri
kada smo se rastali u onoj ulici
sa stepeništem, jednom banderom
i nešto posađenog cveća
koje su deca i kučići izgazili.
Nismo ništa jedno drugom obećali
ali ja sam svejedno čekao.
Čekanje me je naučilo mnogo toga,
a možda najvažnije od svega,
da sam trebao da pitam:
“Da li ćeš ikada doći?”,
jer nikada se ne sačeka
čovek koji nikada nije ni planirao da dođe.

Popeo sam se na vrh sveta samo da vidim tvoj grad
za koji kažu da nikada ne spava.
Zamisli…
Upitao sam ga da li ti spavaš?
Nije mi odgovorio.
Ali u neodgovorenim pitanjima je sva čar.
Ja sam verovao da spavaš.
Nežna.
Sama.
Najlepša i samo moja.

I onda padne ta noć.
Nisam želeo da mislim na tebe,
a mislio sam cele noći.
I tako hiljadu noći
nisam želeo da mislim na tebe,
a mislio sam.
Na kraju sam shvatio
da sam iskorišćen.
Noć je mislila na tebe, preko mene.
Noć je bila zaljubljena u tebe.
Noć, koja je živela samo u meni.

Iz dubine duše

Niko ljudima ne može
da zabrani da veruju,
da se nadaju,
ali bi bilo lepo
zabraniti im da preteruju.
Nažalost to nije moguće.
Treba ih učiti granicama,
ali ni to ne može da garantuje
da će svi naučiti
ili želeti da nauče.

Ne kritikujem te Bože,
niti u tvoje ime radim
neke stvari
za koje
samo smatram da su ispravne.
Neki ljudi kažu da postojiš,
a neki to demantuju.
Neki treći traže dokaze,
a ja nisam ni četvrti ni peti.
Ne znam da li postojiš.
Ne trudim se da te nađem.
Ne osporavam tvoje postojanje.
Živim život ispunjen
svim onim ljudskim emocijama
za koje mnogi kažu
da su ljudske slabosti.
Volim, smejem se, tugujem
i ponekad zapalim cigaretu.
Svestan sam prostora,
drugih ljudi,
tuđih potreba
i trudim se da što više
utišam životinjski instinkt u sebi
kako bih donosio ljudske odluke.

Nisam uvek ponosan
na to što sam čovek,
ali ljude volim najviše;
sa svim manama i vrlinama.
Ako jednog dana,
ovi što su verovali u tebe,
budu u pravu,
i ako svi odgovaramo tebi
za ono kako smo živeli
i ako baš mene odlučiš da kazniš
zbog nečega,
ja ću to prihvatiti
kao čovek
koji je mogao da prihvati
da živi,
dok tamo negde drugi gladuju,
kisnu
i slabo spavaju.
Samo, moraš da znaš
da nikada neću prihvatiti
da nešto moram
protiv onoga što u sebi osećam.

Travel

Man can travel
to many distanced
countries,
towns,
but if a man
never smells destination
of woman heart
it is equally
living life on island,
without any known life
all alone,
waiting for something to be born.
Happy birthday,
I've waited you.

Život

Život čini gomilu ničega
i gomilu svačega;
puno poznanstava,
ugašenih odnosa,
lepih i ružnih
dolazaka i odlazaka.

Život je sve ono što mislis da nije.
Danas ustaješ ranije,
sutra to bude kasnije.
Nikada ne možeš da imaš plan,
jer kiše iznenade
i iz vedra neba.
Dan bude siv,
a ti premoren sav.

Postojiš.
I jedan dan više ne postojiš.
Ništa ne bude važno,
ni želje za koje si se borio,
ni što ona više nije tu.
Tada je neko drugi
možda baš pored nje.
Postoji.
A sutra možda više neće.
Ni ona,
ni on.

Jednog dana nestaće sve
što ti poznaješ,
a živeće ono što nikada
upoznao nisi.
Slično tebi,
puno želja,
jer život je gomila
ničega i svačega;
puno poznanstava,
ugašenih odnosa,
lepih i ružnih
dolazaka i odlazaka.

Polusvet

Smak sveta se dogodio,
a da to niko nije primetio.
Ostao je samo polusvet
u većini
i njemu ne trebamo
mi ovakvi…
željni ljubavi,
istrajni u tome
da ne živimo
samo za one najosnovnije
i najprostije potrebe;
mi koji smo nekako
preživeli smak sveta.

Ostalo je samo čuđenje
u meni
i jedno pitanje:
“Da li smo kažnjeni
životom polusveta
ili smo preživeli
da bismo jednog dana
ponovo izgradili svet
koji nije mučan za gledanje
i strašan za življenje?”.

Dok se to pitam,
milujem ti kosu
i izvinjavam se
što ne mogu
makar na tren
da ti pokažem svet
u ovom polusvetu.