Kategorija: Poezija

Ako noćas zaspim odmah,
sanjaću nas.
Prvi susret.
Stid
i tvoju kosu.

Ako noćas zaspim odmah,
ujutru ću se probuditi
sa mišlju da ti
poželim dobro jutro.

Ali, ja neću zaspati odmah.
Misliću o svemu što smo imali
do najsitnijeg detalja
i zaspaću pred zoru
znajući da te više nemam,
a da te i dalje volim.

Ustaću sa pitanjem,
kako se vole oni kojih nema?
“Najjače”, reći će šapat života.

Muzika
koja spontano počne
kada ti priđem.
Muzika u mojoj glavi.
Ona svira.
A tvoj glas…
svaka tvoja reč
izgovorena meni,
jedna je pesma
bez početka i kraja.
Svaki put
jedinstvena na svoj način
i samo moja
u noćima
u kojima zaboravim
kako se zoveš,
kojima pričam
koliko volim slatku neznanku
poznatu samo duši mojoj.

I onda opet,
muzika počne da svira
kada se svetlost
prelije preko mraka.

Strah me je
da me zaboraviš.
Kao da nikada nisam postojao,
ljubio tvoje usne,
spavao pored tebe,
disao sa tobom
vazduh koji ponekad
i danas prošapuće naša imena.

Strah me je
da tu gde postojim
sa mirom
više ne budem.
Pa i nemir bi mi došao
kao melem na ranu.

Samo da sam tu,
u tvom srcu.
Strah me je
da jednom ne dođe neko drugi
i ne proživi našu priču,
sa tobom
u neznanju
da sam te više od Boga voleo.
Bojana.

Reka.
I pored stojiš ti,
dok voda
peva svoju pesmu
koju niko ne razume.
Pričaš sebi u bradu
sve ono što meni nisi mogla.
Da odlaziš i ostavljaš me.
Nekom drugom vremenu.
Nekoj drugoj ženi.
Ali ne znaš
da mi je posle tebe
ispod časti da budem srećan.
Tuga je jedina opcija,
jer razume
da ukus divljeg voća
sa tvojih usana
ne može da zameni
nijedan drugi,
manje vredan,
ukus industrije laži.

Svako veče
poželim ti laku noć,
onako sam sa sobom.
Pokrijem se
i plačem
kao pravi muškarac
da ne vide ljudi,
jer danas je sramota
biti čovek,
pogotovo onaj koji voli.

Od svih koraka u Beogradu,
ja vidim samo tvoje tragove
koji te odaju
i put kojim si otišla.
Smeše mi se
i pozivaju da krenem,
znajući da ne mogu,
samo kako bi mi ubili
i ono malo strpljenja,
sa željom da vide kako trčim
za tobom i vičem tvoje ime
na mestima gde te više nema.

Pogledam ih i blago udahnem,
ali ni vazduh mi bez tebe više ne miriše,
sunce ne sija.
Proleće je dok pada sneg šestog aprila.

Retki su ljudi
koji kao deca nisu voleli
da mirišu kafu,
pojedini su krali cigarete roditeljima
ili su na bilo koji drugi način
oponašali odrasle.
I sve mi je to prošlo mislima
dok sam te čekao da se vratiš
iz jednog malog mesta
da ispunim datu rečenicu
koju sam ti jednom
kao dečak koji miriše kafu rekao:
“Ljubićemo se
ti i ja
na ulici
jedne božićne večeri
dok umorni grad bude spavao”.

Niko ljudima ne može
da zabrani da veruju,
da se nadaju,
ali bi bilo lepo
zabraniti im da preteruju.
Nažalost to nije moguće.
Treba ih učiti granicama,
ali ni to ne može da garantuje
da će svi naučiti
ili želeti da nauče.

Ne kritikujem te Bože,
niti u tvoje ime radim
neke stvari
za koje
samo smatram da su ispravne.
Neki ljudi kažu da postojiš,
a neki to demantuju.
Neki treći traže dokaze,
a ja nisam ni četvrti ni peti.
Ne znam da li postojiš.
Ne trudim se da te nađem.
Ne osporavam tvoje postojanje.
Živim život ispunjen
svim onim ljudskim emocijama
za koje mnogi kažu
da su ljudske slabosti.
Volim, smejem se, tugujem
i ponekad zapalim cigaretu.
Svestan sam prostora,
drugih ljudi,
tuđih potreba
i trudim se da što više
utišam životinjski instinkt u sebi
kako bih donosio ljudske odluke.

Nisam uvek ponosan
na to što sam čovek,
ali ljude volim najviše;
sa svim manama i vrlinama.
Ako jednog dana,
ovi što su verovali u tebe,
budu u pravu,
i ako svi odgovaramo tebi
za ono kako smo živeli
i ako baš mene odlučiš da kazniš
zbog nečega,
ja ću to prihvatiti
kao čovek
koji je mogao da prihvati
da živi,
dok tamo negde drugi gladuju,
kisnu
i slabo spavaju.
Samo, moraš da znaš
da nikada neću prihvatiti
da nešto moram
protiv onoga što u sebi osećam.

Man can travel
to many distanced
countries,
towns,
but if a man
never smells destination
of woman heart
it is equally
living life on island,
without any known life
all alone,
waiting for something to be born.
Happy birthday,
I've waited you.

Život čini gomilu ničega
i gomilu svačega;
puno poznanstava,
ugašenih odnosa,
lepih i ružnih
dolazaka i odlazaka.

Život je sve ono što mislis da nije.
Danas ustaješ ranije,
sutra to bude kasnije.
Nikada ne možeš da imaš plan,
jer kiše iznenade
i iz vedra neba.
Dan bude siv,
a ti premoren sav.

Postojiš.
I jedan dan više ne postojiš.
Ništa ne bude važno,
ni želje za koje si se borio,
ni što ona više nije tu.
Tada je neko drugi
možda baš pored nje.
Postoji.
A sutra možda više neće.
Ni ona,
ni on.

Jednog dana nestaće sve
što ti poznaješ,
a živeće ono što nikada
upoznao nisi.
Slično tebi,
puno želja,
jer život je gomila
ničega i svačega;
puno poznanstava,
ugašenih odnosa,
lepih i ružnih
dolazaka i odlazaka.

Smak sveta se dogodio,
a da to niko nije primetio.
Ostao je samo polusvet
u većini
i njemu ne trebamo
mi ovakvi…
željni ljubavi,
istrajni u tome
da ne živimo
samo za one najosnovnije
i najprostije potrebe;
mi koji smo nekako
preživeli smak sveta.

Ostalo je samo čuđenje
u meni
i jedno pitanje:
“Da li smo kažnjeni
životom polusveta
ili smo preživeli
da bismo jednog dana
ponovo izgradili svet
koji nije mučan za gledanje
i strašan za življenje?”.

Dok se to pitam,
milujem ti kosu
i izvinjavam se
što ne mogu
makar na tren
da ti pokažem svet
u ovom polusvetu.