Popeo sam se na vrh sveta samo da vidim tvoj grad
za koji kažu da nikada ne spava.
Zamisli…
Upitao sam ga da li ti spavaš?
Nije mi odgovorio.
Ali u neodgovorenim pitanjima je sva čar.
Ja sam verovao da spavaš.
Nežna.
Sama.
Najlepša i samo moja.

I onda padne ta noć.
Nisam želeo da mislim na tebe,
a mislio sam cele noći.
I tako hiljadu noći
nisam želeo da mislim na tebe,
a mislio sam.
Na kraju sam shvatio
da sam iskorišćen.
Noć je mislila na tebe, preko mene.
Noć je bila zaljubljena u tebe.
Noć, koja je živela samo u meni.

Iz dubine duše

Niko ljudima ne može
da zabrani da veruju,
da se nadaju,
ali bi bilo lepo
zabraniti im da preteruju.
Nažalost to nije moguće.
Treba ih učiti granicama,
ali ni to ne može da garantuje
da će svi naučiti
ili želeti da nauče.

Ne kritikujem te Bože,
niti u tvoje ime radim
neke stvari
za koje
samo smatram da su ispravne.
Neki ljudi kažu da postojiš,
a neki to demantuju.
Neki treći traže dokaze,
a ja nisam ni četvrti ni peti.
Ne znam da li postojiš.
Ne trudim se da te nađem.
Ne osporavam tvoje postojanje.
Živim život ispunjen
svim onim ljudskim emocijama
za koje mnogi kažu
da su ljudske slabosti.
Volim, smejem se, tugujem
i ponekad zapalim cigaretu.
Svestan sam prostora,
drugih ljudi,
tuđih potreba
i trudim se da što više
utišam životinjski instinkt u sebi
kako bih donosio ljudske odluke.

Nisam uvek ponosan
na to što sam čovek,
ali ljude volim najviše;
sa svim manama i vrlinama.
Ako jednog dana,
ovi što su verovali u tebe,
budu u pravu,
i ako svi odgovaramo tebi
za ono kako smo živeli
i ako baš mene odlučiš da kazniš
zbog nečega,
ja ću to prihvatiti
kao čovek
koji je mogao da prihvati
da živi,
dok tamo negde drugi gladuju,
kisnu
i slabo spavaju.
Samo, moraš da znaš
da nikada neću prihvatiti
da nešto moram
protiv onoga što u sebi osećam.

Travel

Man can travel
to many distanced
countries,
towns,
but if a man
never smells destination
of woman heart
it is equally
living life on island,
without any known life
all alone,
waiting for something to be born.
Happy birthday,
I've waited you.

Život

Život čini gomilu ničega
i gomilu svačega;
puno poznanstava,
ugašenih odnosa,
lepih i ružnih
dolazaka i odlazaka.

Život je sve ono što mislis da nije.
Danas ustaješ ranije,
sutra to bude kasnije.
Nikada ne možeš da imaš plan,
jer kiše iznenade
i iz vedra neba.
Dan bude siv,
a ti premoren sav.

Postojiš.
I jedan dan više ne postojiš.
Ništa ne bude važno,
ni želje za koje si se borio,
ni što ona više nije tu.
Tada je neko drugi
možda baš pored nje.
Postoji.
A sutra možda više neće.
Ni ona,
ni on.

Jednog dana nestaće sve
što ti poznaješ,
a živeće ono što nikada
upoznao nisi.
Slično tebi,
puno želja,
jer život je gomila
ničega i svačega;
puno poznanstava,
ugašenih odnosa,
lepih i ružnih
dolazaka i odlazaka.

Polusvet

Smak sveta se dogodio,
a da to niko nije primetio.
Ostao je samo polusvet
u većini
i njemu ne trebamo
mi ovakvi…
željni ljubavi,
istrajni u tome
da ne živimo
samo za one najosnovnije
i najprostije potrebe;
mi koji smo nekako
preživeli smak sveta.

Ostalo je samo čuđenje
u meni
i jedno pitanje:
“Da li smo kažnjeni
životom polusveta
ili smo preživeli
da bismo jednog dana
ponovo izgradili svet
koji nije mučan za gledanje
i strašan za življenje?”.

Dok se to pitam,
milujem ti kosu
i izvinjavam se
što ne mogu
makar na tren
da ti pokažem svet
u ovom polusvetu.

Otišla si

Jutro ko jutro.
Ustala si i spremila kafu.
Neke ptice su cvrkutale,
deca su se igrala,
a nervozni vozači su trubili.
I ti si bila nervozna,
spremala si se za put.
Karta u jednom smeru
na komadu papira koji nešto daje
a nešto oduzima.

Pitao sam se i sam zašto ne psujem
i ne proklinjem dan,
ali već je sve toliko bilo prokleto
zbog svih sudbina,
nezavršenih snova,
otkazanih planova
i reči: “Biću zauvek tu”.

Na poslednjoj stanici
gledaćemo se kao i obično,
svet će mirisati
na koštunjavo voće,
a ja ću ti mahati.

Tiho ću reći:
“Postoji jedna sitnica
koju nećeš videti
kada budeš odlazila”.

Stajaću nasuprot tebe živ
i nasmejan
i pomalo mrtav.
Smrt ti tako nikada nije izgledala,
zato si i mislila
da je sve u redu.

Otišla si
jer ljudi su rođeni
da dolaze,
da odlaze,
da se rode
i da umru,
ali nisu ni svesni
da mogu mrtvi da žive.

Otišla si,
misleći da je sve u redu.
To je ono najgore.
Samo zato što ti smrt nije tako delovala.
Otišla si,
a ja sam ostao
mrtav da živim.

U njenim očima

Padali su mnogi
u njenim očima.
Padala bi i carstva
samo da ih je mogla videti,
ali živela je u eri
nekih svetlih gradova,
izgubljenih vrednosti,
sakrivenih vitezova
koje je bio strah što su živi.
Čekali su smrt,
radujući joj se.

Izgubljeno blago
skrivalo se iza njih
i tek nekome bi se prikazalo
kao sunce koje se krije
iza oblaka,
njenih mutnih sećanja
na sve ono što je mogla biti,
a nije zbog odluka,
ljubavi,
mašte
i dečje igre
u kasne sate.

Iza njih je živelo biće
koje najviše čezne
što više nije dete,
da može da slaže
i da se to na laganje ne oseti,
i da može da trči
za nečim što nikada stići neće
do kasnih sati
kada mora poći u krevet,
jer sutra će sa osmehom
trčati opet.
To zna.
To želi.

U njenim očima,
dok misli,
duga će opet izaći
da ukrasi svet
koji ja nisam
zato što sam samo nemo stajao
gledao u njene oči
i živeo
tamo gde sam jedino mogao.
U njenim očima.

Pijanica

Ti nikada nisi znala
kolika sam ja pijanica.
Proklet, žudim da
izgubim svest,
opijen nečime što ni ne razumem,
a opijao bih se
onim što najbolje znam.
Tvoje oči.
Usne.

Jedan greh sa smislom
u moru grehova bez smisla
bio bi pravo bogatstvo
za život koji živimo.
Ali život ne voli bogataše,
već one koji za bogatstvom čeznu
više nego da žive.
Zato pijem
ono što ne razumem,
da bih više čeznuo
za ljubavlju tvojom,
koju bih na iskap
sa ruke tvoje popio
čak iako bi me ubilo.

Čekao sam te još od one večeri
kada smo se rastali u onoj ulici
sa stepeništem, jednom banderom
i nešto posađenog cveća
koje su deca i kučići izgazili.
Nismo ništa jedno drugom obećali
ali ja sam svejedno čekao.
Čekanje me je naučilo mnogo toga,
a možda najvažnije od svega,
da sam trebao da pitam:
“Da li ćeš ikada doći?”,
jer nikada se ne sačeka
čovek koji nikada nije ni planirao da dođe.