Kategorija: Tajne Dunava

Kada pogledate Beograd sa periferije, ili još bolje sa Avale i njenog tornja, koji je simbol glavnog grada, vidite jedan živ i srećan grad. Svake sekunde se nešto dešava, osim jednog sata pred svitanje, tada je apsolutnatišina. Neko tada u ćošku plače i ja sa njim. Neko ili samo tako mislim. Ne znam, ali verujem da nisam usamljena. Ali, dovoljno je da zavirite na neka mesta i neke ulice i da shvatite koliko je Beograd nesrećan.

Pre nego što sam počela da pišem ovaj dnevnik, setila sam se rečenice najboljeg prijatelja iz srednje škole, koji je na jednom času istorije pisao pesmu koju je kasnije snimio sa svojim tadašnjim bendom.

„Alo“, bockala sam ga olovkom iz zadnje klupe. „Šta radiš posle škole?“
„Idem u studio. Što?“
„Mislila sam da odemo Mina, ti i ja do kafića. Šta ćeš u studiju tako rano?“
„Idem da snimim ovu pesmu što sada završavam.“ „Dario, ti ćeš pisac da postaneš, jebote.“
„Znaš li ti kako se postaje pisac?“
„Ne znam.“
„Pisac postaješ onda kada imaš ogromnu količinu ljubavi, a nemaš kome da je daš. Spontano krene sa par rečenica, a onda ne možeš da se zaustaviš. Hoćeš da promeniš svet, a zapravo promeniš sebe.“

Istina je. Počela sam i ne mogu da se zaustavim. Želela sam da promenim svet i u silnoj borbi promenila sam sebe, a da nisam ni primetila.
Poslednje njegove reči, nakon mature, bile su:

„Čuvaj se sveta, uništio bi sebe da može, ali ne može. Uništiće tebe u sopstvenoj mržnji ako se ne čuvaš. Kada te pitaju, veruj svakome. Dok hodaš, ne veruj nikome.“

Od tada ga nisam videla, sve do jučerašnjeg dana u parku. Udario me je ramenom u prolazu, ne primetivše me – nisam prepoznala ni ja njega. Izuzetno se prolepšao, prvo sam to primetila, bio je prava muškarčina i kolika god da je moja ljubav bila pre, sada se deset puta uvećala. Želela sam da mu se predam u parku, da budem samo njegova, pa i počenu da opet nestane, kao posle mature kada me je kresnuo i otišao. Toliko sam ga želela da se pitam: da li je to ljubav?

Dario i Sara, upoznavanje…

Kako je veče prolazilo, njih dvoje su se sve više odvajali iz priče. On je sedeo u ćošku, na stolici do prozora, a ona na krevetu do zida. Spontano su razmenjivali poglede i smeškali se jedno – drugom, ali reči nije bilo sve do ranih jutarnjih časova, kada su svi, manje ili više, pojurili kućama u prekrasni krevet. Dario je uzeo fotoaparat i škljocnuo jednu sliku pred ljudima koji su polako kretali, naizgled u prazno, ali jasno se moglo videti da je slikao nju, kako mirno sedi na krevetu. Ona to nije primetila, a i da jeste, pitala bi se zašto je to uradio. Nije imalo nikakvog smisla ali se desilo, baš kao i većina stvari u životu.

Ljudi su izašli, za njih dvoje neprimetno i oni su ostali sami u sobi. Nekoliko minuta su ćutali, i onako kao deca prvog dana u vrtiću, gledali stvari po sobi, a onda je krenula priča koja ih i do danas drži zajedno.

---

Razgovor, Dario i Sara!

Mladić je pomilovao rukama po licu i nežno joj obrisao suze sa obraza.

“Pogledaj, srećni smo zajedno”, prošao je rukom kroz njenu kosu. “Ništa ne treba da utiče na nas, na naše viđanje. Niko ne mora da zna koliko je nama lepo.”
“Dario…”, izgovorila je mladićevo ime po prvi put.
“Ali, moram ti nešto reći.”
“Slobodno… kaži.”
“Mislim da sam na dobrom putu…”, zastala je na trenutak, “da…”

Mladić je trepereo, nije znao šta će sada reći. Malo se i uplašio ali…

“Da?”, upitao je mladić.
“Da se zaljubim u tebe”, odgovorila je Sara uplašeno, čekajući mladićev odgovor.

Mladić je na trenutak zanemeo. Nije znao šta da kaže. Njegovom glavom je protrčavao stampedo.

---

Dokle god čovek postoji – postojaće i sukob mišljenja. Svađati se sa ljudima je normalno, ali nije normalno nikada ne pomiriti se.
–
Nikola Dumitrašković, misao koja nije pronašla put do knjige, a htela je…

Tajne Dunava je ljubavni roman Nikole Dumitraškovića, izdat 2015. godine i to je njegov roman prvenac, a pre toga 2014. godine je objavio zbirku poezije Jednoj ljubavi.
Inspiraciju za roman Nikola je pronašao u reci i ljubavi prema jednoj devojci koja je bila nestvarno stvarna.

Tajne Dunava – radnja romana

Dario je mladić koji se izborio sa samim sobom i prebrodio strahove snagom volje. Zaljubljuje se u devojku koja mu se javlja u snovima, a nakon toga ima strastvenu romansu na javi. Roman je izuzetno zanimljiv, prožet jakim emocijama i erotikom koja se nije očekivala. Ispunjen borbom mladog momka, borbom sa svima kako bi našao sebe i topao zagrljaj one koje voli. Radnja romana se odvija na obali reke Dunav u starom delu Beograda poznatom kao Dorćol. Voda je jedan od 4 elemenata i vezan je za ovaj roman, a smatram da to nije slučajno, već da je zapravo način da nam se ukaže pažnja na ljude i život. Odličan primer promenljivosti života.
Nikola Dumitrašković je svojim prvencem ispunio sva očekivanja, pred njim je veliki san koji treba da ostvari na javi. Bravo Nikola! Život je borba, a ti si opisao odlično jedan rat, ne odustaj!

---

Smiljana Stojnić, rođena u Smederevu 21.08.1986. godine. Živi, studira i radi u Beogradu. Član Udruženja književnika Srbije od februara meseca 2011. godine.
Izdala zbirku poezije „LUTALICA“ (2011. god.).
Objavljivala radove na sajtu http://knjiga.pravac.com; u časopisu za književnost: „Trag“. Pesme su joj se pojavile i u Zborniku poezije „Tesline munje su u nama“.
Učestvovala je na manifestaciji
„Neposredno konzumiranje kulture“ u Novom Sadu. Od 2011. god. učestvuje na književnim večerima „POEZIN“. U Beogradu dobila nagradu „ ZLATNI OMNIBUS“ za neobjavljen rukopis oktobra meseca 2012.godine. Osvojila treće mesto na petom Međunarodnom festivalu poezije u Novom Sadu 2013.godine. Pesma „Srpkinja“ iz zbirke pesama ”41” joj je prevedena na nemački jezik i objavljena u dvojezičnom almanahu „ Večiti ram“ (2013. godine).
Oktobra meseca 2013. godine govorila rodoljubivu poeziju u domu Vojske povodom proboja Solunskog fronta. Objavljivala dela u većem broju domaćih zbornika poezije i učestvovala na sajmu knjiga u Novom Sadu 2013. i 2014. godine. Piše kolumne iz kulture za Magaziin „Moja Srbija“. Nastupala na Beogradskom festivalu zdravlja septembra 2014. godine.

Svojim magičnim prstima, Dario je omađijao sve prisutne. Niko se nije pomerio ni nekoliko sekundi pošto je on završio kompoziciju. Svi su gledali u njega bez treptanja, a onda je, odjednom, usledio gromoglasni aplauz.

Dario je ustao i polako u tišini došao do mikrofona na bini.

„Još jednom: dobro veče svima“, rekao je. „Ova numera se zove: Jedan njen pogled. Kompoziciju sam posvetio jednoj veoma posebnoj osobi koja više nije u mom životu, ali je u mojim mislima. Znam da svako od nas ima takvu osobu i zbog toga je ovog trenutka posvećujem svima vama – prisutnima u sali. Ovo je i vaša kompozicija.“ Zaustavio se na trenutak, popivši par gutljaja vode iz flaše koja je bila odmah pored njega na stolu. „Takođe, ona predstavlja i najavu za roman koji ću vam sada predstaviti.“ Okrenuo se i sa istog stola, sa koga je uzeo vodu, uzeo je i prvi primerak knjige, ali nešto se u pogledu na publiku promenilo. Nije ni otvorio knjigu, a njen pogled je zasijao u publici. Nosila je crnu haljinu i cipele – baš kako je govorila da želi da dođe. Dario se u sekundi izgubio, ali istom brzinom vratio. Otvorio je knjigu, ali ne na stranu koju je obeležio da će čitati, nego na poglavlje: Pomisao na tebe.

Pre nego što je počeo sa čitanjem, pogledao je u oči; razumeli su se.

Ništa se nikada nije promenilo zbog ljudskih želja. Želeo sam te nazad, ali te nisam dobio. To i nije bitno – bitno je kako se mi osećamo iznutra, a ja se osećam odlično, zato što sam shvatio koliku slobodu imam i mogućnost da biram. Svako od nas može da bira. Svako je slobodan. Mogao sam da te mrzim ili da te volim najviše. Kada si otišla, bio sam u međufazi; voleo sam te i mrzeo. Da sam se samo prepustio, verovatno bih te zamrzeo, kao što većina momaka zamrzi svoje bivše devojke nakon raskida u nekom određenom vremenu; kasnije i preboli, a sva sećanja koja im ostanu su vezana za period mržnje – najjači i poslednji emotivni trenutak.

Nakon velike borbe sa sobom – izabrao sam da te volim, jer pomisao na tebe mom svetu daje sjaj, osmeh i najlepši kraj. Izabrao sam da te volim – tako me u životu gubitak manje boli. Izabrao sam da te volim i iluziju tebe u mom životu ne bih menjao ni za najlepšu opisanu stvarnost.

Sklopio je knjigu. „Svako od vas može kupiti roman po ceni koju sam formira. Sva prikupljena sredstva biće iskorišćena u humanitarne svrhe. Kada kupite roman, dođite za ovaj sto – svima ću potpisati knjigu. Hvala vam.“

Ovaj grad, modernih i evropskih shvatanja, pamtio je srećnija godišnja doba, od ovih iskrivljenih u kojima narod kolektivno pati. Naizgled, grad je lepši, tehnika je bolja i svet cirkuliše brzo prljavim ulicama, čiji ćoškovi su sve više ispunjeni tužnim očima siromaha. Ima tu i nekih nesrećnih umetnika što očajničkim potezima pokušavaju nešto da promene, sede na kiši i igraju na vetru, a ne znaju da umreće od teških bolesti sa osmehom na licu.

Ljudi su učeni pogrešno i pogrešno pristupaju životu sa iskrenim ubeđenjem da je sve ono što vide i rade ispravno. Naravno, jer su tako učeni i nikako ih ne treba kriviti – treba osuditi one koji su ih tako učili.

Sve što se danas može videti, jeste i dok je ljudi – biće pogrešno. Sve, sem te čudesne pojave – ljubavi.

* * *

„Došao si“, upitala je devojka smeđe i duge kose.

Njeno lice se nije moglo videti, bila je okrenuta leđima, ali njena kosa… plesala je sa vetrom koji je pratio tok Dunava. Spuštena glava i pogled na bližu stranu obale, jasno je opisao njenu tugu. Ruke su nervozno igrale, a prsti se kočili pri pokretu.

„Da, došao sam. Zar misliš…“
„Mislim“, prekinula ga je jednom rečju i oštrim pogledom.
„Pogrešno misliš“, odgovorio je mladić sa crvenom kapuljačom preko glave. „Znaš koliko te volim“, dodao je i korakom napred krenuo da je zagrli.

Iako je stajao nasuprot nje, vetar je veštim potezima, igrajući se sa njegovom kapuljačom, sakrio njegove oči i ostatak njegovog lica. Mladićevo lice se, takođe, nije moglo videti. Za svakoga ko bi u tom trenutku prošao pored njih, oni bi bili potpuni stranci.

„Znam, zato i želim da odem od tebe. Želim da se sakrijem u mišiju rupu“, odgovorila je sklonivši se dva koraka unazad. Sklonila se od njegovog zagrljaja.
„Zašto? Zato što se volimo?“, upitao je mladić tužnim tonom i isto tako sam dao odgovor.
„Ne! Ne zato što se volimo, nego zato što se previše volimo!

Mladić u tom trenutku nije razumeo značenje razgovora, odmahnuo je rukama, hvatajući se za glavu. Pogledao je prema Dunavu i nakon nekoliko spontanih pogleda, okrenuo se opet prema njoj.

„Ti mene zajebavaš! Šališ se. Sprdaš…“, prodrao se u trenutku, polako stišavajući ton sa svakom rečju.
„Ne, naravno da se ne šalim, niti te, kako ti kažeš: „sprdam“. Ipak mislim da sam veoma ozbiljna. A ti, pokušaj da me shvatiš – volim te ali sam previše izgubljena. Ne mogu samu sebe da istrpim, da kontrolišem. I ti isto treba da pogledaš sebe. Izgubili smo se, čoveče.“
„Da, najlakše je to reći i otići.” Udahnuo je duboko. „Znaš šta!?”
„Šta?“
„Ne želim da te gledam više! I da znaš, ja tebe ostavljam.“

Okrenuo se, uprkos tome što je znao koliko se ona plašila da ga izgubi. Okrenuo se i uzeo je kamenčić koji je nervozno bacio u reku. Dok je koračao, zvuk njegovih koraka pevušio je pesmu izgubljenog putnika koji sreću traži u pogrešnom pravcu. Verovatno je i sam znao da radi pogrešnu stvar, ali je ipak uradio – da dokaže njoj, i sebi, kako može, kako je jak. Uradio je tako i na očigled svih, pokazao je slabosti čoveka koje niko nije primetio.

Devojka je stajala na vetru, nije se pomakla od trenutka kada je on otišao. Prekrstila je ruke i gledala je u reku. Sa pogledom na istu, počelo je, ali se i završilo mnogo ljubavi. Niko ih ne može zapamtiti sve, sem vode – ona sve pamti.

Kada gledate u reku, jezero ili more, gledate u istoriju dešavanja od nastanka života na ovoj planeti. To je jedna neistražena biblioteka života koja čuva odgovore na sva pitanja.

O čemu je razmišljala i kako se osećala – ostaće misterija…