Dario i Sara, upoznavanje…
Kako je veče prolazilo, njih dvoje su se sve više odvajali iz priče. On je sedeo u ćošku, na stolici do prozora, a ona na krevetu do zida. Spontano su razmenjivali poglede i smeškali se jedno – drugom, ali reči nije bilo sve do ranih jutarnjih časova, kada su svi, manje ili više, pojurili kućama u prekrasni krevet. Dario je uzeo fotoaparat i škljocnuo jednu sliku pred ljudima koji su polako kretali, naizgled u prazno, ali jasno se moglo videti da je slikao nju, kako mirno sedi na krevetu. Ona to nije primetila, a i da jeste, pitala bi se zašto je to uradio. Nije imalo nikakvog smisla ali se desilo, baš kao i većina stvari u životu.
Ljudi su izašli, za njih dvoje neprimetno i oni su ostali sami u sobi. Nekoliko minuta su ćutali, i onako kao deca prvog dana u vrtiću, gledali stvari po sobi, a onda je krenula priča koja ih i do danas drži zajedno.
Razgovor, Dario i Sara!
Mladić je pomilovao rukama po licu i nežno joj obrisao suze sa obraza.
“Pogledaj, srećni smo zajedno”, prošao je rukom kroz njenu kosu. “Ništa ne treba da utiče na nas, na naše viđanje. Niko ne mora da zna koliko je nama lepo.”
“Dario…”, izgovorila je mladićevo ime po prvi put.
“Ali, moram ti nešto reći.”
“Slobodno… kaži.”
“Mislim da sam na dobrom putu…”, zastala je na trenutak, “da…”
Mladić je trepereo, nije znao šta će sada reći. Malo se i uplašio ali…
“Da?”, upitao je mladić.
“Da se zaljubim u tebe”, odgovorila je Sara uplašeno, čekajući mladićev odgovor.
Mladić je na trenutak zanemeo. Nije znao šta da kaže. Njegovom glavom je protrčavao stampedo.
Dokle god čovek postoji – postojaće i sukob mišljenja. Svađati se sa ljudima je normalno, ali nije normalno nikada ne pomiriti se.
–
Nikola Dumitrašković, misao koja nije pronašla put do knjige, a htela je…