Čuo sam za jednu devojku, prelepe duge kose.
Hodala je najlepše kada su joj noge bose.
Na njenom licu, spavale su jutarnje rose.
Bila je za mene ljubičasti cvet,
usamljen u mnoštvo zelenih, možda mrlja.
Zašto moje srce prema njoj i dalje srlja?
Voleo sam jednu devojku božanstvenog imena.
U toj ljubavi se ništa nije promenilo.
I dalje je volim, samo sada iz daleka,
dok se u njenoj blizini neko nemirnog hoda šeta.
Možda kocka ono što sam ja zaradio…
Možda samo, kao ona sa mnom, ubija demone samoće,
dok mu plima ne donese njegovo rajsko voće?
Ali, i to voće, sigurno, nekog drugog hoće.
Stranče pokraj devojke purpurnih osećanja,
rani je da i ona plače.
Jedino tad znaće da voleo sam je kao majka tužno pače.
I noćas neko plače.
Ne brini se,
više nisam to pače.