Sanjao sam nešto o njoj

11165309_10206762824938576_2568642672538194358_n

Nije grad mesto u kome, u ljubavi možete uživati, jer oduzeće vam je, ako ne prvi, onda, drugi ćošak njegove sive i depresivne ulice. Grad je tamnica umno slepih i emotivno praznih bića. Grad je moje rodno mesto iz kojeg nikada nisam uspeo pobeći, a siguran sam da ni vi nikada nećete uspeti. On ima toliko visoke zidove, da i kada biste zamislili nešto izvan njih, on bi se potrudio da ih poveća taman toliko, koliko vama nedostaje da odustanete od želje za slobodom i lepotom. Ali, ne krivite sebe, jer svi kolektivno smo krivi za to užasno stanje njegovih ulica.

* * *

Šetao sam, kao što i vi šetate prazne glave i konstantno u strahu od svakog narednog koraka. Šetao sam plašeći se budućnosti, plašeći se samoće čiji prijatelj sam uveliko bio i voleo sam jednu osobu koja je mogla jednim potezom svoje nežne ruke da ukloni sve ovo što je činilo moje slabosti. Mogla je, a da li je želela? I ona je isto tako šetala u strahu, samo nisam siguran da li bih i ja mogao isto tako ukloniti njene strahove ili je taj ključ bio u ruci nekog drugog. Zato, možda, i nismo delili sate kao par, zato je ona i dalje hodala u strahu.

Uvek su me proganjale misli: “A šta ako je zauvek izgubim?”. Patio sam od toga jer sam živeo u gradu koji, ne samo da je gubio ljude, namerno navodeći ih prema rupama iz kojih niko nije mogao izaći, već su i ljudi olako puštali druge da idu prema istim rupama pod izgovorom: “Koga nema, bez njega se može!”. A, ja sam imao sasvim drugačije mišljenje. Verovao sam da takvi ljudi beže od sopstvenog bića, pretrpani pitanjima: “A, šta ako ovo, a šta ako ono?”. Iako sam isto pitanje u svojim mislima čuo milion puta dnevno, ignorisao sam ga i nikada nisam dozvolio da nekome prstom pokažem put prema strašnim i surovim rupama, a naročito, ne njoj, pored koje sam uz sve probleme u destruktivnom okruženju želeo da provedem ovaj besplatno dat život. Valjda sam zato i bio nesrećan. Bio sam ofarban u crno-belom gradu.

Sve što znam je da vam niko nikada ne može objasniti ono što osećate, niti vam iko može reći šta je to i kako je nastalo u vašem telu, koje svakodnevno pati za slobodom. Znam, kada se u ogledalu pojavi vaše lice, lice odraslog čoveka, vi počinjete da patite iz nepoznatog razloga i u trenutku kažete sebi, kao što sam ja rekao, da ste samo nesvestan čovek koji je izgubljen u svojim lažima. Isto znam, da je i mržnja bolja od ravnodušnosti, jer je i ona još jedan od osećaja u vašem telu koji vas čini emotivnim bićem, koji vas čini živim i zbog kojeg ćete uraditi neverovatne stvari, ali nikada nećete pokazati prstom prema rupama iz kojih nema izlaza. To može uraditi samo ravnodušan čovek i zato budite srećni što patite, lažete i volite one koji su vas otpisali.

Možda sam ja samo još jedan ludak u ovom gradu, na njegovim ulicama koji šeta u krug bez šanse da ostvari svoje snove, ali samo lud čovek zna koliko je svet ograničen vremenom, datumima, mesecima i godinama, koliko su ljudi krivi što večnost nikada nije posetila njihovo srce, kada na samom početku naprave grešku i u njemu nesvesno stvore kraj, obeležavajući trenutak nekakvim ciframa, dajući mu nepostojeći značaj, želeći mu na početku – kraj. Zato nikada nemojte robovati vremenom. Ljubav ne poznaje početak i nema kraj.

Godinama se sve ponavlja zbog jedne reči: “volim te”. Godinama ljudi žive u rupama grada.

“Živi!”, rekao sam pred punim šetalištem u centru grada, citirajući nešto što je pisalo u nekoj od mnogobrojnih knjiga koja je stajala negde na prašnjavoj polici i nakon što me niko nije ni primetio, nastavio sam da koračam njegovim ulicama.

2 komentara na “Sanjao sam nešto o njoj”

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.