Kategorija: Priče

Čovek postane svestan situacije u kojoj se nalazi tek posle nekoliko dana kada mnogo toga već bude kasno. Ali takva smo mi bića i ne možemo pobeći od naše prirode koja uvek kasni za pravim stvarima, rečima i delima. Nešto uvek mora dobro da nas prodrma kako bismo se osvestili.

***

Izašla sam nekoliko sati ranije kako bih prošetala praznim ulicama grada. Njima su kružila samo policijska vozila sa rotacijom i za razliku od prethodne noći bilo je daleko manje intervencija. Barem koliko sam ja uspela da vidim. I taman kada mi se tok misli uskladio sa disanjem…

“Gospođo, molim vas zaustavite vaše kretanje i uputite se prema svojoj kući, u suprotnom moraćemo da vas uhapsimo.” Oglasio se policajac iz obližnjeg vozila koje nisam ni primetila da dolazi. Podigla sam ruke u vis i povikala kako bi me čuli: “Moje ime je Mira Klič i ja sam sestra na Institutu za ortopedsko-hirurške bolesti Banjica, imam propusnicu za slobodno kretanje tokom policijskog časa”.

Iz vozila su izašla dva mlada policajca, zahtevala su da im pokažem specijalnu potvrdu o dozvoli kretanja. Kada sam to učinila, policajac koji je gledao potvrdu klimnuo je glavom i stavio se na raspolaganje da me odveze do bolnice.

“Gospođo…”

“Gospođica.” Suptilno sam prekinula mladog policajca.

“Gospođice, oprostite, nisam imao nikakvu nameru da Vas uvredim. Daleko ste od bolnice, da li Vam je potreban prevoz? Možemo Vas veoma brzo odvesti.

“Hvala, ali zaista nije potrebno. Završila sam dežurstvo i sada hvatam malo svežeg vazduha koji dugo na Terazijama od smoga i čađi nisam mogla da osetim i bistrim malo svoje misli.”

Policajac je izvadio parče papira i hemijskom olovkom ispisao broj telefona. “Izvolite, ako Vam nešto bude bilo potrebno.”

Mahinalno sam uzela papirić i stavila ga u džep. Mladi policajci su mi džentlmenski salutirali i pustili me da nastavim dalje. Besmisleno bi bilo da su mi rekli da nije bezbedno, jer na ulicama nikoga nije bilo, tek do nekih podzemnih prolaza u kojima su se skupile skitnice.

Mnogo je teško bilo podneti zvuk ambulantnih vozila koji su postali učestaliji nego obično, konstantan pritisak da li je zaštitna oprema tu, ali i iritacija što je ona na nama. Isčekivanje koga će i u kakvom stanju dovesti na lečenje. Kolektivna svest ljudi se iskrivila i zbog svih iritacija, i ona je bila ta kap vode koja je prelila čašu u mnogim ljudima. Ljudi su besomučno kupovali toalet papir, brašno, ulje i još kojekakve gluposti pored toga. Spremali su se za novi dugogodišnji rat, kraj sveta ili ko zna šta.

Ljudi su se ponašali jadno, kao da nismo proživeli mnogo teških perioda u životu i to me je bolelo.

Zahvaljujući brzom širenju informacija za tili čas smo u narodu imali paniku i beskonačno mnogo lažnih informacija u koje su ljudi verovali. Mnogim ljudima je pao moral, a mnogima su se javili i psihički problemi koje niko nije kontrolisao. Pogađala me je glupost ljudi, ali ne toliko koliko me je pogodilo omalovažavanje pojedinaca koji su pokušali da obesmisle sve što je čovek od svog nastanka uradio, šireći reči mržnje – kako smo zaslužili sve ovo što nam se događa, ne pomenuvši ni u jednoj rečenici sve dobro što je čovek stvorio. Talenti su bili zanemareni jer ih ti ljudi apsolutno nisu razumeli, a čovek ne može da razume ono što nema. Bilo im je bitno samo da kažu: “Čovek je krčio šume, eto mu sada, kada priroda krči čoveka”. I onda mi tako prođu pred očima predstave koje sam gledala, knjige koje sam pročitala, filmove pogledala… te neke stvari koje su životu dale smisao da se zaljubi, da voli, gradi, pravi i ulepšava.

Sve je bilo tako konfuzno u meni jer možda nisam mogla da se izborim sa trećom žrtvom. Čovek nije bio u nekim kriznim godinama i verovala sam da će mu biti dobro, i to sam mu i rekla kada me je preko maske za kiseonik pitao: “Kakav sam, sestro?”. Posle samo minut ili dva, dok sam obilazila drugog pacijenta, on je izgubio sve vitalne znakove života i u sobi je nastupila opšta uzbuna, ali nismo uspeli da ga spasimo. Od tog trenutka u meni se javio strah od komunikacije sa pacijentima. Plasila sam se novih gubitaka.

Sela sam na kameni zidić na Kalemegdanu i bacila jedan oštar pogled na drugu stranu. Čudno, ali iako se nisam šetkaka toliko Novim Beogradom, bio mi je lep kada se gleda izdaleka. Sve mi je prošlo kroz glavu jer sam ga od detinjstva često gledala sa ove lokacije. U meni je probudio vremeplov slika nekih davnih događaja zbog kojih sam i volela da živim. Ovde se nekako dogodilo moje odrastanje. Prvi put sam se poljubila sa dečkom, pa posle i povatala u mraku iza nekih tenkova. Zaboga, pa ovde sam sa njim i spavala, a onda popila prvo pivo i popušila prvu cigaretu. Iako ovo nekome može izgledati strašno i nemoralno, bilo je tako i meni je bilo lepo, a najvažnije je da me je opuštalo u ovom momentu.

Psihički sam se spremala za svoju drugu smenu u bolnici Dragiše Mišović koja je počinjala od tri sata posle ponoći i trajala je samo četiri sata, a u koju sam išla kao ispomoć već preumornom osoblju. Neko bi pomislio posle dežurstva od dvanaest ili dvadeset četiri sata da je to ništa, ali tih četiri sata je bilo mnogo teže u specijalnoj uniformi koja je pokrivala celo telo. Čovek u nju ulazi sterilan i takav mora da izađe. Znači ne može da ode do toaleta, da se počeše, popije kafu ili zapali cigaretu. Ostane samo sa svojim dahom koji posle neuzimanja tečnosti promeni svoju mirisnu notu na nešto strašnije.

Taman kada sam pomislila da sam malo predahnula i odmorila misli pred polazak, pristiglo je par poruka koje nisam mogla da ne pročitam u grupi svih zaposlenih.

“Kolege, da li možda imate informaciju kako je naša koleginica iz KBC Zvezdara, Milica Krčko?”, glasila je prva poruka.

“Preminula je pre pola sata”, glasila je druga poruka.

Iako nisam znala tu ženu, delila sam sa njom isti posao, brigu o pacijentima kojima smo bili potrebni. Koleginica je naporno radila, nije dočekala ni penziju i otišla je tako tiho i neprimetno. Naizgled, sve će nastaviti da postoji i svet neće stati, ali opet, naša srca će uvek zadrhtati na pomisao šta smo sve preživeli… barem oni koji prežive, jer najgore po epidemiolozima tek sledi. Svim drugima, ona će biti brojka u nekoj smešnoj statistici koja se ni ne računa kada sve prođe.

Tada će sve biti lako. Najlakše. Kao da nikada i nije postojalo.

Neka počnu još u detinjstvu kao moje, ono o kojem danas mislim, a neka se dogode kasnije kada ljudi spoznaju šta hoće.

Sedela je u trećoj klupu u srednjem redu. Gledala je pravo na tablu. Nosila je bele bermude uz telo i belu majicu na bretele. Zapazio sam njena ramena prvi put kao muškarac i gledao sam njenu kožu na drugačiji način koji nisam razumeo, ali mi se beskrajno svideo taj novi osećaj. Bila je obična sreda, a mi smo bili na času istorije.

Osam godina smo proveli zajedno u razredu, šta li je moglo za tih osam godina da promeni moj pogled koji je do tada video njenu kosu vezanu u rep, dva pramena i malo veći nos, koji je bio stvarno njen ukras, iako ga ona tako nije doživljavala. Meni je bio i više nego simpatičan.

Zašto sam se ja uvek gurao da budem blizu nje?

Njeno lice je bilo takvo da se nikada nije preterano radovalo, ali nije ni tugovalo. Šminku nije koristila. Retko kada bi neko mogao da ulovi njen osmeh, ali bar ja, kada bi ga uputila na kratko, krojio sam misli i sladio se željom da stvorim nešto što bi je predstavilo svetu onako kako sam je ja doživljavao. Recimo, knjiga bi bila savršena sa naslovom: Njen osmeh, moja plaža na moru.

Čas istorije je trajao duže nego onih običnih 45 minuta koliko je obično trajao. Pogled na njena otkrivena ramena usporio je vreme. Stvarno, nisam želeo ni da trepćem.

Obuzele su me neke pogane misli, do tada nikada viđene. Od one skromnosti da sam samo blizu njena dva pramena, mirisu kojim je zračila dok se motam oko nje, misli su se pretvorile u đavolje i tada sam poželeo da je vidim celu bez odeće.

Ceo čas sam je gledao i samo sam joj se jednom obratio dok je nastavnik predavao nešto o nekim ratovima. Bilo je glupo jer sam samo hteo da vidim kako se njene usne pomeraju, njene zube i vlažan jezik.

Razgovor je za mene bio jedno vođenje ljubavi u kojem sam izgleda uživao samo ja.

Posle tog časa, tog dana i te nedelje… Ona se smuvala sa mojim, tada, najboljim drugom iz drugog odeljenja sa kojim smo išli u istu smenu i sa kojim smo imali fizičko. Ne mogu da kažem, bio je šmeker. Valjda sam se zato i družio sa njim jer sam i ja želeo da budem kao on, a ne samo klasična beta koja sam bio.

Alfa je vođa čopora, lider zajednice. Beta je sledbenik alfe i sluša kako nikada ne bi postao omega. Omega nije član nijednog čopora. On je izbačeni samotnjak koga ni drugi čopori neće. Bez morala i budućnosti.

I da! Bio sam ljubomoran do koske i krivio sam sebe što joj prvi nisam prišao. Donekle sam se i opravdavao mišlju da ona nikada ne bi izabrala mene.

Mi smo nastavili da se družiimo i nakon tih osam godina škole. Krenule su neke nove škole. Svi smo se odvojili, da bismo se uveče spajali, pili pivo i pušili cigare.

Znate li da sam počeo da pušim samo da bi bio prihvatljiv društvu koje je nju okruživalo? Većinu tog društva nisam mogao da smislim. Bili su mi odvratni i ponekad sam sam sebi bio odvratan što to radim. Nekada su smicalice bile da se razbije nečiji prozor i pobegne. Baš ta je meni zapala. I znate kako ono ide: “Ajde pičko”, a devojčice gledaju. Ona je gledala.

Uzeo sam kamen sa zemlje, bacio ga u prvi prozor koji sam video i krenuo sam da trčim. Bilo mi je krivo. Nešto me je uvek stezalo u predelu stomaka, ali sam osećao da moram da budem deo čopora.

Godine su prolazile, mi smo postajali sve zreliji ljudi, a oni odvratni su se nekako očistili. Dosta njih je završilo u zatvoru. Ostali su samo kvalitetni ljudi u društvu, a ja sam nekako i dalje bio pored moje prijateljice. Znao sam da je volim. Ta ljubav je nekada možda i bila obostrana. Manifestovala se u kontriranju, ponekad u svemu što bi nas zadesilo u razgovoru ili mišljenju. Ne mogu da definišem ko je bio tvrdoglaviji.

Prošli smo dosta putovanja, napravili mnogo zajedničkih slika, delili sobu, pa čak i krevet u kome smo spavali. Bio sam neverovatno srećan što je tako nemam a imam u životu. I kada sam rešio da progovorim o svemu što osećam i da jok pokažem način na koji je vidim, ona se zaljubila i ja sam sa njom delio misli kako i šta, potpuno obustavivši prvobitni plan. Kada je njen plan uspeo i dalje sam je viđao, ali ređe, da je na kraju više ne bi video. Ona je nestala u nekom svom životu, verovatno srećna, a ja sam ostao sa mišlju neka prijateljstva.

Neka prijateljstva nestanu tiho, a mnogo bi se galamilo o njima. Ostane mnogo neizgovorenih reči, sećanja na trenutke i pitanja šta bi bilo kada bi bilo. Ali ono što najviše boli je tiha misao u glavi: “Eh, neka prijateljstva”.

---

Više o mojim romanima na: KLIKNITE ZA VIŠE

Moja dela možete da poručite putem mog sajta za 2 minuta: OVDE!

Kada si otišla, svima koji su me na ulici videli izgledalo je kao da sam seo na trotoar i počeo da plačem. Ali nije bilo tako…

Znao sam da si otišla jer sam ti već jednom rekao da ako drugi put odeš kao i prvi put znaću da ćeš se vratiti. Ovaj put nije bilo kao tada kada si se pravila da si srećna i ponašala kao da te je za sve briga. Tu laž sam osetio. Emocije ne umru odmah, već polako umiru dok usput pričaju neku priču koju ili slušaš ili se trudiš da je ne čuješ. Neverovatno kako ta priča potpuno potisne sve one negativne osobine a istakne one najbolje koje čovek poseduje. Čak ih možda i pojača do te mere da ne možeš da odeš. A ako se ipak odlučiš za odlazak, tada zaista ličiš na čoveka koga život napušta.

Ti si taj dan mahala životu koji je odlazio. Video sam i znao da se nećeš vratiti jer su emocije počele da umiru i to te je bolelo. Video sam kako ti život nestaje iz očiju.

Nisam te opsovao nijednom, đubre jedno malo, a trebo sam. I nisam ja samo seo na trotoar, draga moja, kako su svi videli. U glavi je sve to na bajku podsećalo i to niko nije mogao da vidi, niko sem mene.

Seo sam na svog belog konja u oklopu koji sam nosio da se zaštitim od drugih ljudi i zaputio se ka svom zamku. Moje srce je bilo zamak. Jahao sam satima kroz razne predele prirode. Nijedan nije bio ružan, jedino sam se ja tako osećao sa gorčinom u svojim ustima.

Usta su mi bila suva a ja nisam imao vode jer sam navikao da mi je ti tvojim usnama daješ. Ti si bila ta planinska bistra reka iz koje sam pio i osvežavao se.

U zamak sam ušao kroz razvaljenu kapiju da bi ugledao puno mrtvih saboraca koji su do poslednjeg daha pokušali da sačuvaju zamak. Dve kule sa strane su bile porušene i neke kuće su gorele. U štali nije bilo više konja. Oni koji su uspeli da se spasu. Pobegli su ko zna gde, a ne bih se začudio ni kada bi mi neko rekao da su otišli na ono naše mesto gde smo se krišom sastajali ti i ja. Oni imaju njuh za dobre stvari.

Ostao sam sam, okružen ruševinama koje si ti napravila, a sa mnom si ovaj zamak kamen po kamen dizala. Znam, greška je bila u meni što sam verovao da kreator nikada ne može da poruši svoje delo. Zaneo sam se na trenutak i pomislio da čovek ne može da umre. Ali sve oko nas umire, pa i mi sami. Zašto bi se naša ljubav razlikovala?

Obrisao sam svoje suze i ustao sa betona. Krenuo sam ka mom zamku. Ako nisam mogao da ga vodim sa tobom, izgradiću ga ponovo. Nekome će se već svideti.

“Pogledaj ovog malog čoveka.”

“Zašto misliš da je mali?”

“Daleko je. Izgleda malo.”

“Meni se odavde čini kao veoma veliki. Ima slobodu da radi šta hoće, ali je glup.”

“Zašto ti misliš da je glup?”

“Može da radi šta god da poželi, a on konstantno juri da zaradi novac misleći da će sa njim raditi sve što voli. Ali kada nešto stvarno poželi iz srca, onda nema vremena. Kada ima vremena, onda brine što nema posla i vreme dok čeka na posao troši uzaludno. Smešno, čekajući da posao dođe. Da sam na njegovom mestu, ja bih učio jezike.”

“Mi znamo sve jezike.”

“Mi znamo, ali on ne zna.”

“Znaš li da će umreti danas tačno u podne?”

“Znam.”

“Šta misliš, šta li će raditi do tada?”

“Isto što je radio svakog dana. Radiće sve ostalo, sem onoga što voli.”

“A šta li će reći kada bude došao ovde?”

“Isto što i svi. Kajaće se i poželeće da krene ispočetka.”

“Ali, nema novog početka.”

“Nema.”

Sve počinje u ovom starom tramvaju koji prevozi putnike, naravno i mene sa njima. Ne osećam se kao putnik, jer nigde ne putujem. Potpuno sam zanemario sve, i dok se beogradski klatim, gledam kroz prozor u svoj poznati grad. Pravo da vam kažem, nemam neki cilj, i to ne samo večeras, nego uopšte u životu. Volim filozofskim očima da ga gledam – život. Šta je život?

U džepu imam dve cigarete, ništa para i puno prašine, ali i mnogo reči koje bi valjalo izvući odatle. Reči mi nisu potrebne kako bih sa njima nešto bitno uradio. Samo želim da se oprostim od nje i svih ostalih ljudi. Hoću da se ubijem.

Na parče papira, koje sam iscepao iz neke sveske, ostavio sam prvu reč, odmah i drugu, pa treću i onda su ostale same došle. Kakve god reči bile, ja sam ravnodušan prema njima. Koliko god da te podignu, isto toliko te i spuste. Nekada lepe reči nisu lepe, a one ružne nisu ružne. Komplikovane su, a opet i proste. Zbog reči više i ne mogu da živim. Ona ih više i ne izgovara.

Sastavljao sam to pismo i kada sam ga sastavio, gle glupe slučajnosti, došla je i poslednja tramvajska stanica. Izašao sam sa svima i seo na obližnju klupu. Tu sam i zapalio glupu cigaretu, nasuprot jedne ženske osobe koja je isto pušila. Bio je mrak i nisam je dobro video. Malo sam je zagledao, a onda sam video da i ona nešto piše. Toliko me je zaintrigirala da sam ustao i seo pored nje. Izgledala je kao da me nije primetila. Držala je parče papira u ruci. Bez reči, dok je ona gledala u beton, uzeo sam polako pismo iz njene ruke. Ona je ostala nepomična. Tužna i lepa. Čoveče, pa ona je bila moja!

Pročitao sam pismo…

Sve je isto pisalo, samo u ženskom rodu:

Možda sam ti delovala srećno svaki put kada si me video, ali sam se raspadala gledajući te odvojenog od sebe. Mi smo bili jedno toliko godina i te emocije ništa ne može da izbriše. Gledam tebe srećnog i prosto ne mogu da prihvatim da si to ti, a da sam ovakva ja. Hoću da se ubijem kako bih zaustavila bol koji me neprestano jede. Volim te – ako ništa drugo lepo je znati da si me bar nekada voleo čak iako je sada prestalo.

Pismo mi je ispalo iz ruke. Drhtao sam. Nisam mogao da verujem da je napisala potpuno iste reči koje sam i ja napisao. Znakovi interpunkcije su bili na istom mestu kao i na mom papiru. Pogledao sam je kada je podigla oči i tada mi je ispalo pismo, i njeno i moje. Oba pisma je vetar oduvao, a ja sam ostao da je, dok je i ona mene, gledam bez reči. Mislio sam filozofski na život i shvatio da kada toliko mislimo, mnogo i grešimo, a najviše kada mislimo o drugim ljudima. Svima treba dati šansu da kažu, a i ja sam trebao da iskoristim svoju priliku da kažem. To sam u potpunosti razumeo kada smo oboje u glas nakon nekoliko minuta ćutanja i gledanja rekli: volim te. Onako tužno, pomalo i ponizno, ali iskreno.

Nekada nije onako kako izgleda, već baš kako biste vi želeli da bude.

Sa njom sam seo u tramvaj koji je naišao i kako je ovog puta krenuo uzbrdo, zamislio sam se… Ljudi nesvesno svojim delovanjem opisuju život kakav on jeste. Nema neke velike mudrosti. Nekada putujemo na dno da bismo tamo sačekali tramvaj koji će nas odvesti na vrh, a u međuvremenu možemo izaći na neku od stanica, čisto kako bismo se detaljno upoznali sa životom i njegovim bićima. Neka su nam toliko lepa i draga da… šta da vam kažem, kada sve znate.

Mislio sam na tebe kada se svet oko mene raspadao, ali i onda kada se iz prašine podizao. Mislio sam i onda kada nije bilo potrebe. Počeo sam bez razloga da mislim na tebe dok jedem ili dok se tuširam. Ti si bila taj mali medaljon u mom džepu koji sam nosio za sreću.

Tužno je što sada dok kiša pada, ti sebe u odsjaju prljavog prozora vidiš kao običnu devojku koja treba da živi običan život. Kako je moguće da ne znaš da ja vidim talase u tvojoj kosi koje ljuti Posejdon šalje zlim kapetanima. Horus bi se jednostavno poklonio tvoji sjajnim očima boje lovora, a ja… ja sam već izgubljen u toplini tvojih usana. Lud sam i razbiću nešto čisto kako bi nastupio haos. Nasmejaću se i smejaću se dok neko ne primeti šizofreniju u mojim očima. Volim je, reći ću tiho, a potom nastaviti sa smejanjem. Volim je ludo, reći ću i tada prestati da se smejem. Ponudiću ga istim parčetom torte – slušaj, jebe mi se i neka ceo svet izgori, ja sam onaj čovek koji je voli.

“Imao sam veliku želju da se moj život završi iste sekunde kada se i naš odnos završio. Tako uglavnom većina poželi, međutim u životu nas održi baš ono što je i mene održalo, a to je želja da ponovo doživimo nešto toliko lepo poput ljubavi – novu ljubav.

Svi krenu brzo, i ja sam. Jednim delom sam ubedio sebe da sam je zaboravio i odmah sam pojurio novu ljubav života. Problem je bio što sam tražio istu osobu koja je od mene otišla, jer sam na to navikao i nikako nisam želeo da eksperimentišem. Da budem iskren desilo se veoma brzo, nova ljubav je naišla i bila je sve ono što je bila i stara, međutim ubrzo sam shvatio da sam ja samo želeo da je to ona i od silne želje nisam video realnost. Ona nije bila ni blizu mojoj najvećoj ljubavi.

Tumaranja kroz hodnike ludila su se nastavljala i iznova vraćala na onaj početak koji je uvek govorio da je ona imala najlepše oči, kosu kakvu nijedna devojka nema i da je samo ona umela da zagrli tako da u trenutku nestane svet. Ta tumaranja su me i ubedila da ne postoji bolja, da je ona najbolja, a onda su se i jutra promenila. Javila se nada da ćemo nekada opet biti zajedno i plašiti svet našom emotivnom energijom, onom za koju smo mislili da je neuništiva.

Kada se nada javila emocije su poludele. Mrzeo sam te i voleo, kao da je nešto u meni vagalo tvoje mane i vrline. Čudno, ali koliko god da je loša mana, neka vrlina bi je očistila, ali dešavalo se i obrnuto. Ono što znam sigurno, u tom periodu sam bio lud; za tobom, slobodom i nečim što nisam ni razumeo. To je to, voleo sam kako se ljubiš i taj miris zrelih malina sa tvojih usana. Čekao sam kada ćeš opet doći, a zbog svega što sam prošao kada si otišla nisam te zvao, plašio sam se da opet ne umrem kao onog dana.

Vreme je prolazilo, a ja nisam ni obraćao pažnju da prolazi mnogo brzo, a da se oko mene ništa ne dešava osim događaja u mojoj glavi koje sam sam pravio.”

Momak koji je pričao ovu priču ućutao je kao da nije želeo da je nastavi dalje. Na specifičan način, kao da je na sceni i igra monodramu obraćao se njoj kao svojoj ljubavi.

“Moraš da završiš”, oglasila se devojka koja je bila ko zna kome verna. “Obećao si da ćeš mi ispričati zašto si morao da je vidiš.”

“Jesam”, izašao je iz uloge glumca i obratio se direktno njoj, “ali za ovaj deo ćeš mi ti biti potrebna. Voleo bih da ustaneš i da mi se pridružiš ovde.”

“Šta treba da radim?”, upitala je zbunjeno.

“Ništa, samo da stojiš i slušaš. Meni će biti lakše da doprem do svojih emocija i uživim se u ulogu.”

“Samo još jedna stvar. Zašto si izabrao da mi ispričaš sve ovo na ovakav način?”

“Eh”, udahnuo je duboko, “zato što je tako najbolje razumeti. Imaćeš utisak da si ti lično učestvovala u ovoj priči, da si ti da ljubav.”

Prostoriju, u kojoj su bili, ispunila je tišina na nekoliko sekundi koliko je njemu trebalo da se vrati u ulogu, dok je ona pomalo uplašena, skrštenih ruku, gledala u njega.

“Nakon svih ovih godina, imao sam neopisivu želju da te vidim. Molio sam drveće, životinje i sve u svojoj okolini da mi te vrati u naručje, misleći da će se moja sreća nastaviti tamo gde je i stala. Ti si bila moja želja koja ima svoje želje, za koje ja nisam znao i kada sam te slučajno video, pojurio sam prema tebi. Sve je bilo kao nekada; ti nasmejana i lepa, zagrlila si me baš kao i pre, najlepše. Kada se to završilo, otišao sam kući pun euforije kao da je svet opet moj, ali ovog puta nije trajala ni jedan dan, ugasila se već u početku prvog sna. Morao sam da te vidi da bih izbio iluziju o tebi sa kojom sam živeo šesto dana nakon što si otišla. Morao sam da te vidim da bih ponovo bio slobodan, jer kada sam te video u meni se ugasila tvoja posebnost, koju je samo moj um izgradio, bila si obična, a posle najlepše mi treba još lepša. Obična jednostavno nije bila dovoljna.”

“Ne, ne i ne!” Prekinula je ovu dramu devojka koja je i učestvovala u njoj. “Zašto? Očekivala sam da će ljubav biti još veća.”

“Neće, ljubav se međusobno dopunjuje i kada nema povratnu dopunu sa druge strane ona se gasi. Da bismo bili voljeni moramo da volimo.”

Opet isti snovi. Lutam kroz njih i želim da te nađem, ostatku moje duše. Muškarac i žena su jedno, kada se spoje. Nedostaješ mi delu duše…

Otvaraju se i zatvaraju neka vrata, dok neki ljudi samo šetaju i ništa ne primećuju. Znam da od njih želim pobeći i ne približavam se mnogo. Kakvi su to ljudi? Neću da budem deo njih. Idem, koračam i nastavljam da tragam. Miraš biti savršena, ti, ostatku moje duše, jer sam žrtvovao mnogo. Uskratio sam sebe mnogo zadovoljstva. Moram priznati da je osećaj slobode u telu mnogo dobar kada sebi nešto zabraniš, a kasnije mu i odoliš. Zato te i ne tražim na površnim mestima, ispunjenim površnim ljudima koji uzdišu na dodir. Meni treba magija, trebaš mi ti univerzume!

“Zašto uvek pričaš u snu?”

Zato što pričam i na javi.

“Tragaš za nečim?”

Tragam, moj put je ispunjen slutnjom.

“Sa kime pričaš?”

Sa tobom prokleti čoveče u mojoj glavi što postavljaš milion pitanja dnevno.

“Znaš li? Prave stvari se dogode u trenutku. Ako nešto dugo tražiš, velika je verovatnoća da si to propustio na samom početku.”

Znam… ostavi me da tragam. Moram je naći. Želim je. Znam da i ona za mnom traga. Delovi su duše to! Moraju se poklopiti, inače će večno ostati neispunjeni.

“Hajde, obuci se i izađi napolje. Tragaj…”

Hoću, obući ću se i naći ću je.

Zamislite te ljude napolju. Ne znate šta im je u glavama. Neki bi da vas muče, drugi da vas uguše u ljubavi, a treći da vas ubiju. Znate kako ćete pronaći deo duše vaše? Oči će joj sa osmehom sijati.

Nemojte gubiti vreme na one primitivne ostatke nečijeg duha što se u ljude izrodiše. Oni imaju samo jednu svrhu, da glupost održe beskrajnim. Slabo govore i o blizinama pričaju. Ne poznaju oni dubinu. Zato, kada se spojite delovi. Vaš je zadatak da širite ljubav i po cenu da vas ubije.

Predstava se završila i mnogobrojna publika je izašla iz pozorišne sale praćena bukom glasova koji nisu bili razumljuvi, ali razumeli su ih pojedinci kojima su bili upućeni. Takva je masa iz daleka, nepoznata, dok joj se ne priključiš. Tek onda o njoj nešto možeš da znaš. Takva je i ljubav, pa i sam život.

“Neistina je da je čovek koji uči na svojim greškama budala.”, bio je slogan predstave koju je, sasvim slučajno, posetio čovek koji je uživao u pogledu na nebo puno zvezda. Divio se zvezdama. Umeo je satima da leži i gleda u nebo, gubeći u potpunosti osećaj realnosti. Lutao je svetom. Jedno veče je i pričao sa zvezdama.

“Planiraš li ikada da me posetiš?”, upitala je jedna. Nije video koja je to. Možda ona najsjajnija?

“Želim”, odgovorio je, “ali… ne mogu. Nemoćan sam.”

“Nisi. Sklopi oči i zamisli da si tu, pokraj mene. Kada otvoriš oči, nekoliko sekundi kasnije ćeš imati sećanje na trenutak koji si zamislio. Verovaćeš da je stvaran. Ti si zaista bio tu, zar ne?”

“To nije isto.”

“Misliš?”, nasmejala se zvezda kao nijedan čovek. Naravno, bila je zvezda. “Kada negde odeš, zaradiš sećanja koja bude osećanja, a kada zamisliš, dobiješ isto, sećanja koja bude osećanja.”

“Razlika je u trenutku”, rekao je čovek.

“Nije. Zamislio ili bio, uvek si tu. Probaj.”

I čovek je probao…

“Kaži mi šta osećaš?”, upitala je zvezda.

“Pomešanost mnogo emocija. Znatiželjan sam, ali i strah me je. Čudno… lepo mi je. Nema iluzije koja sputava ljude i govori im da nešto ne mogu. Mislim da mogu sve.”

“Rekla sam ti. Plutaš, letiš. Ti putuješ i srećan si. Možeš sve! Hajde, otrči i reci nekome za našu malu tajnu i posmatraj kako se svet menja. Ta osoba će reći još jednoj osobi do koje joj je stalo, a treća osoba četvrtoj i tako ćemo obići svet.”

“Zašto misliš da će ljudi uopšte sa nekim ovo podeliti?”

“Nijedan čovek ne može deliti lepotu duše sam sa sobom. I, ako pokuša, u tome neće uživati. A, sada idi i kaži nekome. Dušu ispunjavaju misli, osećaji i njihova razmena između ljudi. Materijalne stvari ispunjavaju prostor i kada se prostor prepuni nemaju nikakvu svrhu, čak su i nevidljive. Ljudi ih nazivaju: deponija.”

Koga ćeš ti pozvati?

Nije grad mesto u kome, u ljubavi možete uživati, jer oduzeće vam je, ako ne prvi, onda, drugi ćošak njegove sive i depresivne ulice. Grad je tamnica umno slepih i emotivno praznih bića. Grad je moje rodno mesto iz kojeg nikada nisam uspeo pobeći, a siguran sam da ni vi nikada nećete uspeti. On ima toliko visoke zidove, da i kada biste zamislili nešto izvan njih, on bi se potrudio da ih poveća taman toliko, koliko vama nedostaje da odustanete od želje za slobodom i lepotom. Ali, ne krivite sebe, jer svi kolektivno smo krivi za to užasno stanje njegovih ulica.

* * *

Šetao sam, kao što i vi šetate prazne glave i konstantno u strahu od svakog narednog koraka. Šetao sam plašeći se budućnosti, plašeći se samoće čiji prijatelj sam uveliko bio i voleo sam jednu osobu koja je mogla jednim potezom svoje nežne ruke da ukloni sve ovo što je činilo moje slabosti. Mogla je, a da li je želela? I ona je isto tako šetala u strahu, samo nisam siguran da li bih i ja mogao isto tako ukloniti njene strahove ili je taj ključ bio u ruci nekog drugog. Zato, možda, i nismo delili sate kao par, zato je ona i dalje hodala u strahu.

Uvek su me proganjale misli: “A šta ako je zauvek izgubim?”. Patio sam od toga jer sam živeo u gradu koji, ne samo da je gubio ljude, namerno navodeći ih prema rupama iz kojih niko nije mogao izaći, već su i ljudi olako puštali druge da idu prema istim rupama pod izgovorom: “Koga nema, bez njega se može!”. A, ja sam imao sasvim drugačije mišljenje. Verovao sam da takvi ljudi beže od sopstvenog bića, pretrpani pitanjima: “A, šta ako ovo, a šta ako ono?”. Iako sam isto pitanje u svojim mislima čuo milion puta dnevno, ignorisao sam ga i nikada nisam dozvolio da nekome prstom pokažem put prema strašnim i surovim rupama, a naročito, ne njoj, pored koje sam uz sve probleme u destruktivnom okruženju želeo da provedem ovaj besplatno dat život. Valjda sam zato i bio nesrećan. Bio sam ofarban u crno-belom gradu.

Sve što znam je da vam niko nikada ne može objasniti ono što osećate, niti vam iko može reći šta je to i kako je nastalo u vašem telu, koje svakodnevno pati za slobodom. Znam, kada se u ogledalu pojavi vaše lice, lice odraslog čoveka, vi počinjete da patite iz nepoznatog razloga i u trenutku kažete sebi, kao što sam ja rekao, da ste samo nesvestan čovek koji je izgubljen u svojim lažima. Isto znam, da je i mržnja bolja od ravnodušnosti, jer je i ona još jedan od osećaja u vašem telu koji vas čini emotivnim bićem, koji vas čini živim i zbog kojeg ćete uraditi neverovatne stvari, ali nikada nećete pokazati prstom prema rupama iz kojih nema izlaza. To može uraditi samo ravnodušan čovek i zato budite srećni što patite, lažete i volite one koji su vas otpisali.

Možda sam ja samo još jedan ludak u ovom gradu, na njegovim ulicama koji šeta u krug bez šanse da ostvari svoje snove, ali samo lud čovek zna koliko je svet ograničen vremenom, datumima, mesecima i godinama, koliko su ljudi krivi što večnost nikada nije posetila njihovo srce, kada na samom početku naprave grešku i u njemu nesvesno stvore kraj, obeležavajući trenutak nekakvim ciframa, dajući mu nepostojeći značaj, želeći mu na početku – kraj. Zato nikada nemojte robovati vremenom. Ljubav ne poznaje početak i nema kraj.

Godinama se sve ponavlja zbog jedne reči: “volim te”. Godinama ljudi žive u rupama grada.

“Živi!”, rekao sam pred punim šetalištem u centru grada, citirajući nešto što je pisalo u nekoj od mnogobrojnih knjiga koja je stajala negde na prašnjavoj polici i nakon što me niko nije ni primetio, nastavio sam da koračam njegovim ulicama.