Aprilski vetar

Čovek postane svestan situacije u kojoj se nalazi tek posle nekoliko dana kada mnogo toga već bude kasno. Ali takva smo mi bića i ne možemo pobeći od naše prirode koja uvek kasni za pravim stvarima, rečima i delima. Nešto uvek mora dobro da nas prodrma kako bismo se osvestili.

***

Izašla sam nekoliko sati ranije kako bih prošetala praznim ulicama grada. Njima su kružila samo policijska vozila sa rotacijom i za razliku od prethodne noći bilo je daleko manje intervencija. Barem koliko sam ja uspela da vidim. I taman kada mi se tok misli uskladio sa disanjem…

“Gospođo, molim vas zaustavite vaše kretanje i uputite se prema svojoj kući, u suprotnom moraćemo da vas uhapsimo.” Oglasio se policajac iz obližnjeg vozila koje nisam ni primetila da dolazi. Podigla sam ruke u vis i povikala kako bi me čuli: “Moje ime je Mira Klič i ja sam sestra na Institutu za ortopedsko-hirurške bolesti Banjica, imam propusnicu za slobodno kretanje tokom policijskog časa”.

Iz vozila su izašla dva mlada policajca, zahtevala su da im pokažem specijalnu potvrdu o dozvoli kretanja. Kada sam to učinila, policajac koji je gledao potvrdu klimnuo je glavom i stavio se na raspolaganje da me odveze do bolnice.

“Gospođo…”

“Gospođica.” Suptilno sam prekinula mladog policajca.

“Gospođice, oprostite, nisam imao nikakvu nameru da Vas uvredim. Daleko ste od bolnice, da li Vam je potreban prevoz? Možemo Vas veoma brzo odvesti.

“Hvala, ali zaista nije potrebno. Završila sam dežurstvo i sada hvatam malo svežeg vazduha koji dugo na Terazijama od smoga i čađi nisam mogla da osetim i bistrim malo svoje misli.”

Policajac je izvadio parče papira i hemijskom olovkom ispisao broj telefona. “Izvolite, ako Vam nešto bude bilo potrebno.”

Mahinalno sam uzela papirić i stavila ga u džep. Mladi policajci su mi džentlmenski salutirali i pustili me da nastavim dalje. Besmisleno bi bilo da su mi rekli da nije bezbedno, jer na ulicama nikoga nije bilo, tek do nekih podzemnih prolaza u kojima su se skupile skitnice.

Mnogo je teško bilo podneti zvuk ambulantnih vozila koji su postali učestaliji nego obično, konstantan pritisak da li je zaštitna oprema tu, ali i iritacija što je ona na nama. Isčekivanje koga će i u kakvom stanju dovesti na lečenje. Kolektivna svest ljudi se iskrivila i zbog svih iritacija, i ona je bila ta kap vode koja je prelila čašu u mnogim ljudima. Ljudi su besomučno kupovali toalet papir, brašno, ulje i još kojekakve gluposti pored toga. Spremali su se za novi dugogodišnji rat, kraj sveta ili ko zna šta.

Ljudi su se ponašali jadno, kao da nismo proživeli mnogo teških perioda u životu i to me je bolelo.

Zahvaljujući brzom širenju informacija za tili čas smo u narodu imali paniku i beskonačno mnogo lažnih informacija u koje su ljudi verovali. Mnogim ljudima je pao moral, a mnogima su se javili i psihički problemi koje niko nije kontrolisao. Pogađala me je glupost ljudi, ali ne toliko koliko me je pogodilo omalovažavanje pojedinaca koji su pokušali da obesmisle sve što je čovek od svog nastanka uradio, šireći reči mržnje – kako smo zaslužili sve ovo što nam se događa, ne pomenuvši ni u jednoj rečenici sve dobro što je čovek stvorio. Talenti su bili zanemareni jer ih ti ljudi apsolutno nisu razumeli, a čovek ne može da razume ono što nema. Bilo im je bitno samo da kažu: “Čovek je krčio šume, eto mu sada, kada priroda krči čoveka”. I onda mi tako prođu pred očima predstave koje sam gledala, knjige koje sam pročitala, filmove pogledala… te neke stvari koje su životu dale smisao da se zaljubi, da voli, gradi, pravi i ulepšava.

Sve je bilo tako konfuzno u meni jer možda nisam mogla da se izborim sa trećom žrtvom. Čovek nije bio u nekim kriznim godinama i verovala sam da će mu biti dobro, i to sam mu i rekla kada me je preko maske za kiseonik pitao: “Kakav sam, sestro?”. Posle samo minut ili dva, dok sam obilazila drugog pacijenta, on je izgubio sve vitalne znakove života i u sobi je nastupila opšta uzbuna, ali nismo uspeli da ga spasimo. Od tog trenutka u meni se javio strah od komunikacije sa pacijentima. Plasila sam se novih gubitaka.

Sela sam na kameni zidić na Kalemegdanu i bacila jedan oštar pogled na drugu stranu. Čudno, ali iako se nisam šetkaka toliko Novim Beogradom, bio mi je lep kada se gleda izdaleka. Sve mi je prošlo kroz glavu jer sam ga od detinjstva često gledala sa ove lokacije. U meni je probudio vremeplov slika nekih davnih događaja zbog kojih sam i volela da živim. Ovde se nekako dogodilo moje odrastanje. Prvi put sam se poljubila sa dečkom, pa posle i povatala u mraku iza nekih tenkova. Zaboga, pa ovde sam sa njim i spavala, a onda popila prvo pivo i popušila prvu cigaretu. Iako ovo nekome može izgledati strašno i nemoralno, bilo je tako i meni je bilo lepo, a najvažnije je da me je opuštalo u ovom momentu.

Psihički sam se spremala za svoju drugu smenu u bolnici Dragiše Mišović koja je počinjala od tri sata posle ponoći i trajala je samo četiri sata, a u koju sam išla kao ispomoć već preumornom osoblju. Neko bi pomislio posle dežurstva od dvanaest ili dvadeset četiri sata da je to ništa, ali tih četiri sata je bilo mnogo teže u specijalnoj uniformi koja je pokrivala celo telo. Čovek u nju ulazi sterilan i takav mora da izađe. Znači ne može da ode do toaleta, da se počeše, popije kafu ili zapali cigaretu. Ostane samo sa svojim dahom koji posle neuzimanja tečnosti promeni svoju mirisnu notu na nešto strašnije.

Taman kada sam pomislila da sam malo predahnula i odmorila misli pred polazak, pristiglo je par poruka koje nisam mogla da ne pročitam u grupi svih zaposlenih.

“Kolege, da li možda imate informaciju kako je naša koleginica iz KBC Zvezdara, Milica Krčko?”, glasila je prva poruka.

“Preminula je pre pola sata”, glasila je druga poruka.

Iako nisam znala tu ženu, delila sam sa njom isti posao, brigu o pacijentima kojima smo bili potrebni. Koleginica je naporno radila, nije dočekala ni penziju i otišla je tako tiho i neprimetno. Naizgled, sve će nastaviti da postoji i svet neće stati, ali opet, naša srca će uvek zadrhtati na pomisao šta smo sve preživeli… barem oni koji prežive, jer najgore po epidemiolozima tek sledi. Svim drugima, ona će biti brojka u nekoj smešnoj statistici koja se ni ne računa kada sve prođe.

Tada će sve biti lako. Najlakše. Kao da nikada i nije postojalo.

1 komentar na “Aprilski vetar”

  1. Priču sam počeo da pišem četvrtog dana vanrednog stanja, a drugog dana policijskog časa u Republici Srbiji.

    Priča je, ogroman deo, plod moje maše, ali svakako da sadrži i neke istinite činjenice zbog kojih je i napisana. U priči ne postoje operativna saznanja, ona su izmišljena kao i ljudi koji u njoj učestvuju. Nisu izmišljeni: korona virus, vandredno stanje koje je stupilo na snagu 15.03.2020. i policijski čas koji je stupio na snagu 18.03.2020. godine.

    Da biste bolje razumeli sam čin vanrednog stanja morate da razumete zakone koji se tada suspenduju zarad sveopšteg dobra po narod koji je napadnut. Takvo stanje se uvodi kao mera zaštite stanovništva kome preti nepoznat faktor od koga uređeno društvo ne može da se odbrani na adekvatan način. Zakoni koji se suspenduju tiču se osnovnog ljudskog prava na slobodno kretanje i prava na rad.

    Policijski čas ograničava kretanje u određenom vremenskom periodu. Ko god da se zatekne na ulici nema pravo na slobodno kretanje, mora se uputiti svom prebivalištu ili rizikuje da bude uhapšen i sprovedem pred lice pravde, a kao krajnja mera neposlušnosti može se primeniti sila. Svaki vid napada na službeno lice može izazvati fatalne posledice. Gradom patrolira policija i kreću se lica sa posebnim dozvola koja rade na merama zaštite i samo zaštite, sve druge aktivnosti su zabranjene.

    Inspiraciju sam pronašao u jednom telefonskom pozivu koji je bio dovoljan da me skameni, ali i da mi probudi ponos. Moja majka mi je saopštila da će biti deo zdravstvenog tima koji će raditi na zbrinjavanju i lečenju ljudi od bolesti za koju u ovom trenutku ne postoji lek. Ona je za mene uvek bila heroj, ali od danas, ona je nacionalni pripadnik herojskog tima zdravstvenih radnika.

    Na samom početku ja ne znam kojih će ovo razmera biti i da li će se neko od mojih voljenih, pa i ja, zaraziti u procesu. Pročitajte priču i na kraju će vas čekati svi odgovori.

    Moje misli su sa vama narode od prvog dana.

    Nikola Dumitrašković, 19.03.2020. Beograd

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.