Sve počinje u ovom starom tramvaju koji prevozi putnike, naravno i mene sa njima. Ne osećam se kao putnik, jer nigde ne putujem. Potpuno sam zanemario sve, i dok se beogradski klatim, gledam kroz prozor u svoj poznati grad. Pravo da vam kažem, nemam neki cilj, i to ne samo večeras, nego uopšte u životu. Volim filozofskim očima da ga gledam – život. Šta je život?
U džepu imam dve cigarete, ništa para i puno prašine, ali i mnogo reči koje bi valjalo izvući odatle. Reči mi nisu potrebne kako bih sa njima nešto bitno uradio. Samo želim da se oprostim od nje i svih ostalih ljudi. Hoću da se ubijem.
Na parče papira, koje sam iscepao iz neke sveske, ostavio sam prvu reč, odmah i drugu, pa treću i onda su ostale same došle. Kakve god reči bile, ja sam ravnodušan prema njima. Koliko god da te podignu, isto toliko te i spuste. Nekada lepe reči nisu lepe, a one ružne nisu ružne. Komplikovane su, a opet i proste. Zbog reči više i ne mogu da živim. Ona ih više i ne izgovara.
Sastavljao sam to pismo i kada sam ga sastavio, gle glupe slučajnosti, došla je i poslednja tramvajska stanica. Izašao sam sa svima i seo na obližnju klupu. Tu sam i zapalio glupu cigaretu, nasuprot jedne ženske osobe koja je isto pušila. Bio je mrak i nisam je dobro video. Malo sam je zagledao, a onda sam video da i ona nešto piše. Toliko me je zaintrigirala da sam ustao i seo pored nje. Izgledala je kao da me nije primetila. Držala je parče papira u ruci. Bez reči, dok je ona gledala u beton, uzeo sam polako pismo iz njene ruke. Ona je ostala nepomična. Tužna i lepa. Čoveče, pa ona je bila moja!
Pročitao sam pismo…
Sve je isto pisalo, samo u ženskom rodu:
Možda sam ti delovala srećno svaki put kada si me video, ali sam se raspadala gledajući te odvojenog od sebe. Mi smo bili jedno toliko godina i te emocije ništa ne može da izbriše. Gledam tebe srećnog i prosto ne mogu da prihvatim da si to ti, a da sam ovakva ja. Hoću da se ubijem kako bih zaustavila bol koji me neprestano jede. Volim te – ako ništa drugo lepo je znati da si me bar nekada voleo čak iako je sada prestalo.
Pismo mi je ispalo iz ruke. Drhtao sam. Nisam mogao da verujem da je napisala potpuno iste reči koje sam i ja napisao. Znakovi interpunkcije su bili na istom mestu kao i na mom papiru. Pogledao sam je kada je podigla oči i tada mi je ispalo pismo, i njeno i moje. Oba pisma je vetar oduvao, a ja sam ostao da je, dok je i ona mene, gledam bez reči. Mislio sam filozofski na život i shvatio da kada toliko mislimo, mnogo i grešimo, a najviše kada mislimo o drugim ljudima. Svima treba dati šansu da kažu, a i ja sam trebao da iskoristim svoju priliku da kažem. To sam u potpunosti razumeo kada smo oboje u glas nakon nekoliko minuta ćutanja i gledanja rekli: volim te. Onako tužno, pomalo i ponizno, ali iskreno.
Nekada nije onako kako izgleda, već baš kako biste vi želeli da bude.
Sa njom sam seo u tramvaj koji je naišao i kako je ovog puta krenuo uzbrdo, zamislio sam se… Ljudi nesvesno svojim delovanjem opisuju život kakav on jeste. Nema neke velike mudrosti. Nekada putujemo na dno da bismo tamo sačekali tramvaj koji će nas odvesti na vrh, a u međuvremenu možemo izaći na neku od stanica, čisto kako bismo se detaljno upoznali sa životom i njegovim bićima. Neka su nam toliko lepa i draga da… šta da vam kažem, kada sve znate.