Neka počnu još u detinjstvu kao moje, ono o kojem danas mislim, a neka se dogode kasnije kada ljudi spoznaju šta hoće.
Sedela je u trećoj klupu u srednjem redu. Gledala je pravo na tablu. Nosila je bele bermude uz telo i belu majicu na bretele. Zapazio sam njena ramena prvi put kao muškarac i gledao sam njenu kožu na drugačiji način koji nisam razumeo, ali mi se beskrajno svideo taj novi osećaj. Bila je obična sreda, a mi smo bili na času istorije.
Osam godina smo proveli zajedno u razredu, šta li je moglo za tih osam godina da promeni moj pogled koji je do tada video njenu kosu vezanu u rep, dva pramena i malo veći nos, koji je bio stvarno njen ukras, iako ga ona tako nije doživljavala. Meni je bio i više nego simpatičan.
Zašto sam se ja uvek gurao da budem blizu nje?
Njeno lice je bilo takvo da se nikada nije preterano radovalo, ali nije ni tugovalo. Šminku nije koristila. Retko kada bi neko mogao da ulovi njen osmeh, ali bar ja, kada bi ga uputila na kratko, krojio sam misli i sladio se željom da stvorim nešto što bi je predstavilo svetu onako kako sam je ja doživljavao. Recimo, knjiga bi bila savršena sa naslovom: Njen osmeh, moja plaža na moru.
Čas istorije je trajao duže nego onih običnih 45 minuta koliko je obično trajao. Pogled na njena otkrivena ramena usporio je vreme. Stvarno, nisam želeo ni da trepćem.
Obuzele su me neke pogane misli, do tada nikada viđene. Od one skromnosti da sam samo blizu njena dva pramena, mirisu kojim je zračila dok se motam oko nje, misli su se pretvorile u đavolje i tada sam poželeo da je vidim celu bez odeće.
Ceo čas sam je gledao i samo sam joj se jednom obratio dok je nastavnik predavao nešto o nekim ratovima. Bilo je glupo jer sam samo hteo da vidim kako se njene usne pomeraju, njene zube i vlažan jezik.
Razgovor je za mene bio jedno vođenje ljubavi u kojem sam izgleda uživao samo ja.
Posle tog časa, tog dana i te nedelje… Ona se smuvala sa mojim, tada, najboljim drugom iz drugog odeljenja sa kojim smo išli u istu smenu i sa kojim smo imali fizičko. Ne mogu da kažem, bio je šmeker. Valjda sam se zato i družio sa njim jer sam i ja želeo da budem kao on, a ne samo klasična beta koja sam bio.
Alfa je vođa čopora, lider zajednice. Beta je sledbenik alfe i sluša kako nikada ne bi postao omega. Omega nije član nijednog čopora. On je izbačeni samotnjak koga ni drugi čopori neće. Bez morala i budućnosti.
I da! Bio sam ljubomoran do koske i krivio sam sebe što joj prvi nisam prišao. Donekle sam se i opravdavao mišlju da ona nikada ne bi izabrala mene.
Mi smo nastavili da se družiimo i nakon tih osam godina škole. Krenule su neke nove škole. Svi smo se odvojili, da bismo se uveče spajali, pili pivo i pušili cigare.
Znate li da sam počeo da pušim samo da bi bio prihvatljiv društvu koje je nju okruživalo? Većinu tog društva nisam mogao da smislim. Bili su mi odvratni i ponekad sam sam sebi bio odvratan što to radim. Nekada su smicalice bile da se razbije nečiji prozor i pobegne. Baš ta je meni zapala. I znate kako ono ide: “Ajde pičko”, a devojčice gledaju. Ona je gledala.
Uzeo sam kamen sa zemlje, bacio ga u prvi prozor koji sam video i krenuo sam da trčim. Bilo mi je krivo. Nešto me je uvek stezalo u predelu stomaka, ali sam osećao da moram da budem deo čopora.
Godine su prolazile, mi smo postajali sve zreliji ljudi, a oni odvratni su se nekako očistili. Dosta njih je završilo u zatvoru. Ostali su samo kvalitetni ljudi u društvu, a ja sam nekako i dalje bio pored moje prijateljice. Znao sam da je volim. Ta ljubav je nekada možda i bila obostrana. Manifestovala se u kontriranju, ponekad u svemu što bi nas zadesilo u razgovoru ili mišljenju. Ne mogu da definišem ko je bio tvrdoglaviji.
Prošli smo dosta putovanja, napravili mnogo zajedničkih slika, delili sobu, pa čak i krevet u kome smo spavali. Bio sam neverovatno srećan što je tako nemam a imam u životu. I kada sam rešio da progovorim o svemu što osećam i da jok pokažem način na koji je vidim, ona se zaljubila i ja sam sa njom delio misli kako i šta, potpuno obustavivši prvobitni plan. Kada je njen plan uspeo i dalje sam je viđao, ali ređe, da je na kraju više ne bi video. Ona je nestala u nekom svom životu, verovatno srećna, a ja sam ostao sa mišlju neka prijateljstva.
Neka prijateljstva nestanu tiho, a mnogo bi se galamilo o njima. Ostane mnogo neizgovorenih reči, sećanja na trenutke i pitanja šta bi bilo kada bi bilo. Ali ono što najviše boli je tiha misao u glavi: “Eh, neka prijateljstva”.
Više o mojim romanima na: KLIKNITE ZA VIŠE
Moja dela možete da poručite putem mog sajta za 2 minuta: OVDE!
