Autor Nikola Dumitrašković je imao priliku da u okviru Festivala novih autora održi samostalnu promociju u Narodnoj biblioteci Smederevo koja je bila i organizator događaja na čelu sa piscem i bibliotekarom Urošem Timićem koji je bio i moderator festivala.
Nikola se predstavio publici u Smederevu sa tri romana (Tajne Dunava, Monika je rekla zbogom i Sofija, promenio sam se) i zbirkom poezije Svet u mojim očima.
“Svi romani su povezani i biće tako dokle god moja karijera bude trajala”, izjavio je autor na promociji.
Takođe je pričao o istoriji njegovih naslova i zašto se opredelio za takve naslove.
“Sigurno je jedno – ja sam kompletno lud”, našalio se Nikola sa publikom, dodavši da ženska imena u njegovim romanima nose drugačije značenje.
“Monika je ime koje predstavlja čednost i borbu za spasenje duše, sve ono kroz šta prolazi lik Monike u romanu ima veze sa borbom svih ljudi na planeti. Monika je svako od nas.”
“Sofija, sa druge strane, ima potpuno drugačiji cilj. Ona predstavlja mudrost i vodiće vas kroz malo njenog života najbolje što zna. U knjizi Sofija, promenio sam se nalaze se svi junaci skupa i otkriva se njihova povezanost.”
Nikola je iskoristio i specijalnu priliku da okupljenima najavi novi roman Zvezdani gaj i da kaže nešto više o njemu.
“Kao što sam rekao svi moji romani imaju povezanost. Glavni junak iz romana Tajne Dunava, Dario, kao i svaki čovek ima familiju i prijatelje. Priča se nastavlja u Beogradu 1935. godine sa likom Milutina koji predstavlja dedu Daria. Za razliku od njega, on nije umetnik, ali je profesor nebeske mehanike i fizike. Veoma mlad na lični zahtev kneza Pavla postaje direktor opservatorije po kojoj je opština Zvezdara dobila ime. U mojoj knjizi opservatorija se zove Zvezdani gaj kako i sam naslov glasi. Kako ne bi bilo mnogo nauke, a i kako sam nisam dovoljno stručan, ja sam knjigu pretvorio u nešto svoje, u traganje za ljudskom dušom, za svrhom života i ljubavlju, mešajući sve to sa običnim i neobičnim životnim događajima kako bi bilo zanimiljivije.”
Autor je na kraju odgovarao na pitanja publike ali jedno je ostalo onako upečatljivo za kraj. Kako se to autor opredelio da sam izdaje, štampa i reklamira svoje knjige?
“Na taj korak sam se odlučio jer nisam želeo da moje delo zavisi od mišljenja jednog čoveka. Nisam želeo ucene i na kraju nisam želeo da budem deo korumpiranog sistema. Verovao sam u sebe i trudio se da usavršim ona polja koja su mi bila lošija. Biti ovo što sam ja je mnogo teže od samog pisanja. Kada bih samo pisao moj život bi bio raj, ali daleko sam od tih lepota i radim sve ono što je neophodno da moje knjige i misli dođu do publike. Ovaj sistem uopšte ne stimuliše kulturu, ponekad mislim da je se i stidi, zato sam ja uzeo stvari u svoje ruke i guram jako, koliko god mogu. Trudim se da napravim mašineriju koja će služiti mnogima u budućnosti i svima dati jednaku šansu da se prikažu, a publika će praviti selekciju. Verujem da svako može da ima publiku. Nečija je manja a nečija veća. To nije bitno – bitno je da se sva polja popune i da svima ponudimo sve. To je zdravije za društvo.”