Predstava se završila i mnogobrojna publika je izašla iz pozorišne sale praćena bukom glasova koji nisu bili razumljuvi, ali razumeli su ih pojedinci kojima su bili upućeni. Takva je masa iz daleka, nepoznata, dok joj se ne priključiš. Tek onda o njoj nešto možeš da znaš. Takva je i ljubav, pa i sam život.
“Neistina je da je čovek koji uči na svojim greškama budala.”, bio je slogan predstave koju je, sasvim slučajno, posetio čovek koji je uživao u pogledu na nebo puno zvezda. Divio se zvezdama. Umeo je satima da leži i gleda u nebo, gubeći u potpunosti osećaj realnosti. Lutao je svetom. Jedno veče je i pričao sa zvezdama.
“Planiraš li ikada da me posetiš?”, upitala je jedna. Nije video koja je to. Možda ona najsjajnija?
“Želim”, odgovorio je, “ali… ne mogu. Nemoćan sam.”
“Nisi. Sklopi oči i zamisli da si tu, pokraj mene. Kada otvoriš oči, nekoliko sekundi kasnije ćeš imati sećanje na trenutak koji si zamislio. Verovaćeš da je stvaran. Ti si zaista bio tu, zar ne?”
“To nije isto.”
“Misliš?”, nasmejala se zvezda kao nijedan čovek. Naravno, bila je zvezda. “Kada negde odeš, zaradiš sećanja koja bude osećanja, a kada zamisliš, dobiješ isto, sećanja koja bude osećanja.”
“Razlika je u trenutku”, rekao je čovek.
“Nije. Zamislio ili bio, uvek si tu. Probaj.”
I čovek je probao…
“Kaži mi šta osećaš?”, upitala je zvezda.
“Pomešanost mnogo emocija. Znatiželjan sam, ali i strah me je. Čudno… lepo mi je. Nema iluzije koja sputava ljude i govori im da nešto ne mogu. Mislim da mogu sve.”
“Rekla sam ti. Plutaš, letiš. Ti putuješ i srećan si. Možeš sve! Hajde, otrči i reci nekome za našu malu tajnu i posmatraj kako se svet menja. Ta osoba će reći još jednoj osobi do koje joj je stalo, a treća osoba četvrtoj i tako ćemo obići svet.”
“Zašto misliš da će ljudi uopšte sa nekim ovo podeliti?”
“Nijedan čovek ne može deliti lepotu duše sam sa sobom. I, ako pokuša, u tome neće uživati. A, sada idi i kaži nekome. Dušu ispunjavaju misli, osećaji i njihova razmena između ljudi. Materijalne stvari ispunjavaju prostor i kada se prostor prepuni nemaju nikakvu svrhu, čak su i nevidljive. Ljudi ih nazivaju: deponija.”
Koga ćeš ti pozvati?