Koliko li je samo ljudi pre mene sedelo ovako za stolom, sa žestinom u čaši, olovkom u ruci i neobjašnjenim emocijama, koje treba da sroči u ono što ljudi poznaju kao pismo? Ali, koje nikada ne planira da uruči. Gde odu takva pisma? Da li ih neko nekada pronađe, možda i pročita nekome?
Ovo pismo ne planiram da uručim, pustiću ga da leprša svetom jedne vetrovite noći. Olakšaću misli, izgovoriću reči jer, shvatio sam, najteže su one neizgovorene reči. Ovako ću sebe ubediti da sam ih izgovorio i biće mi lakše da podnesem svoje postojanje na lopti koju ljudi zovu svet. A tebi dobri stranče, koji pronađeš ovo pismo, želim da kažem, da pred istinom iz sve glasa drekneš istinu, inače ćeš postati njen rob koji tiho hoda, koji tiho propada.
Istina…
Imala je sve što i svaki čovek ima: usta, nos, oči i kosu. Nosila je stvari koje svi nose. Živela je kao što se živi – grešno. Ali, postojalo je nešto u njenim očima, videlo se u potpunom mraku. Zidine porušenog raja i devojčica naslonjena na jedno spaljeno drvo. U takav raj sam se zaljubio. Monika je postala moj simbol ljubavi, fizički prikaz unutrašnjih osećanja koja su neprestano igrala valcer u mom stomaku.
Stranče, probudi se i pronađi svoju Moniku! Sat otkucava…