Kategorija: Monika je rekla zbogom

Roman koji se ne ispušta iz ruku. Dovoljno bezobrazan da zagolici vašu maštu, a sa druge strane više nego dovoljan da ponovo verujete u ljubav, da verujete u “happy end”.
Pisac ovog romana Nikola Dumitrašković na sebi sopstven način govori o vremenu u kome živimo, o novim generacijama, o ne prezanju ni od čega, od nemanju morala o nevaspitanju i neobrazovanju. Kao slikar reči je izvanrendan, kao savremeni kritičar stanja nacije profesionalan, dovoljno dalek da posmatra sa strane, a dovoljno blizak da može da vidi ono što mi ne vidimo.

Savremena književnost ili ozvanicena alternativa, svejedno kom pravcu pripada, Nikola Dumitrašković svoj roman ne oblikuje, već prepušta prići da vodi potpuno brutalno, kao da svira gitaru bez pravih akorda, ali nikome još nije uspelo da svira, a da se ta muzika ne cuje, tako je roman “Monika je rekla zbogom” našao tonalitet koji mu odgovara, ni previse glasno, ni previse tiho, vec dovoljno da se čuje.

Vama prepuštam da pustite taj punk Nikolinih misli i odaberete da verujete u srećan kraj, jer kako pisac kaze “Nije važno kako si nastao, važno je ono što zatekneš i ono što ostaviš iza sebe”. Mislite o tome šta ostaje iza Vas.

Posle knjige Tajne Dunava koju ste veoma dobro prihvatili, želeo sam da unesem neke promene u svoj život koje su se najviše ticale pisanja. U trenutku kada stvaram priču, ona je nedvosmisleno deo mene i ja sa likovima koje sam stvorio živim dan i noć. Za Moniku sam se odlučio veoma brzo, uzeći u obzir radnju same priče koja u potpunosti oslikava naše društvo i nas same u sferi u kojoj je priča pisana. Monika i ono što ona radi nema nikakvih dodirnih tačaka, njena dela su suprotnost od njenog imena koje na zapadu ima odraz moralne i osobe predate spasenju svoje duše. Kao ljubitelj kontradiktornosti morao sam da spojim dve različite i nespojive stvari. Inspiraciju sam našao u društvu u kome svi živimo gde je ljudima bez ikakve sramote dozvoljeno da pričaju jedno, a rade drugo. Zato Monika.

Monika je devojka. Monika može da bude svaka devojka. Monika može da bude i svaki čovek koji oseća i voli. Ovo je priča o Moniki Šak, devojci koja napušta rodno mesto i odlazi u veliki grad, Beograd. Priča je spoj svega onoga o čemu čovek nikada ne razmišlja, a možda bi trebao? Ona upoznaje stranca, čoveka koga će zavoleti. Ali…

Od Monike i ostalih likova u knjizi možete očekivati dosta toga neobičnog, ali i običnog, za sve ljude ovog sveta. Monika je ipak običan čovek, žena kojoj je narator posvetio dosta pažnje. Svet je svet kakav poznajete i u njemu ne postoje dobri i loši ljudi, zato nemojte očekivati viteza na belom konju i nekog negativca. Ljudi su jednostavno ljudi sa svim svojim vrlinama i manama. Žive normalne živote u nenormalnom okruženju.

U jednoj zamišljenoj kući bila je jedna zamišljena soba sa stolicama i stolom, jednim krevetom i zamišljenom zavesom koja nije postojala, ali bila je bele boje. Ona je sakrivala jedan prozor koji je u svoj toj izmišljotini jedini bio stvaran. Pitate se kako je to moguće? I ja sam se dugo pitao, a onda sam zatvorio oči i zamislio stolice, sto, jedan krevet, zavesu i stao ispred tog prozora. Video sam poljanu i na njoj jednu trešnju obaljenih grana, prepunih prezrelih trešanja. Sve to nisam zamislio, to je negde postojalo i moj um ga je ugledao, i gledao… i gledao.

Nešto sam pomislio. Danas skoro i da nema prinčeva i princeza, vitezova i njihovih dama. Oni izumiru, a ljudi bi da se sve više ponašaju kao oni. Ljudi žele da budu oni! Sanjaju da žive na pustom ostrvu jedan miran život bez saznanja da postoji gužva, dok se u istoj nalaze, zaboravljajući da kada bi došli na pusto ostrvo, ono više ne bi bilo pusto. Dok oni tako žive živote u naseljenoj sredini, projektujući sebe na neka druga mesta, naseljena mesta postaju sve veće pustoši bez ljudi koji su prinčevi, princeze, vitezovi i njihove dame na mestima na kojima ne živi običan čovek.

U zamišljenom meni ti si bila dete koje bere trešnje, a ja sam bio odrastao čovek koji te je sa prozora posmatrao. Svakim novim danom si rasla, postajala starija i od prelepog deteta koje sam želeo da zaštitim od svakog zla, ti si odrasla u devojku, a potom i u ženu u koju sam se zaljubio. Neverovatno, ali ja sam uvek bio isti. Broj tvojih godina sam izračunao lako, uzela si dvadeset i šest trešanja. Pojela si ih kao što vreme pojede ljude i tada sam shvatio da bez ljudi ne bi bilo ni vremena, a bez oba ne bi bilo zrelih trešanja.

Iza zamišljene kuće bio je zamišljeni zemljani put koji je vodio prema zamišljenoj reci. Ogledali smo se jednom u njoj dok smo još bili deca, ona stvorenja koja su istinski grlila. Iako sam imao utisak da sam uvek isti, tada kada smo do reke došli, pričajući neke izmišljene priče, sebe sam video drugačijeg – smejao sam se. Ne znam koliko se sećaš, ali pored puta je drvena ograda sa leve strane kada se ide prema reci, a sa desne kada se odlazi. Pričali smo razne priče, ali nikada zaista nismo znali ko ju je napravio. Ti si verovala da je jedan stariji čovek, jer mu je baš na nekoliko metara od reke ponestajalo snage, pa se rukama oslanjao na nju da se odmori, a ja sam mislio da je nastala sama od sebe, isto kao i prvi ljudi, kada smo o njima mislili. Ta ograda je vrlo važna jer pored nje sam ti rekao da te volim, našta si odgovorila da lažem. “Oni koji se vole, dodiruju se nosevima”, rekla si, a ja nikad nisam želeo da se dodirnemo nosevima, želeo sam da me greje toplota u tvom zagrljaju. Nisam ti ništa rekao, ubrao sam cvet koji nismo znali kako se zove; imao je bele latice i žutu sredinu koja je mirisala na med. “Ako te ja lažem, cvet neće sigurno”, iščupao sam prvu laticu i rekao “volim te”, a potom i drugu, “ne volim te”. Igra je svima bila poznata, ali za one sa brzim protokom informacija bila je korisna. Cvet je bio ukrašen sa neparnim brojem latica i uvek se završavao sa početnim izborom, a moj je bio da te volim. I dalje pamtim osmeh na tvom licu kada sam iščupao poslednju laticu.

Igra je nastala pre hiljadu godina. Jedan dečak je voleo devojčicu ali nikako nije smeo da joj to i kaže. Ne razmišljajući, ubrao je cvet i počeo da se igra. Želeo je da sazna da li i ona njega voli. Počeo je sa “volim me”, kao i većina ljudi, jer podsvesno žele da bude baš to. Naravno, tako se i završilo. Dečak nije mogao da veruje, pa je ubrao još jedan isti cvet i isto počeo… i ponovo se isto završilo, sa “voli me”. Nije bila u pitanju nikakva magija, već je sve u prirodi neparno, dok se ne udruži i postane parno. Pogledajte vašu ruku, ima pet prstiju na šaci i kada se vaši prsti pomešaju sa prstima drugog ljudskog bića dobije se paran broj. Dečak je bio izmišljen baš kao i igra. U neparnom svetu kako počnete, tako i završite, jer se samo vi pitate, a u neparnom je obrnuto, jer se pitaju dvoje.

Stajao sam pored prozora i gledao sam te. Ponovo si uzela dvadeset i šest trešanja, izgleda da je to bio novi dan, a ja sam i dalje stajao. Gledajući u tebe nisam osećao bol, nisam osećao ništa i nisam ni bio živ. Mogao sam da radim bilo šta i da budem bilo ko, ali sam se zaljubio u tebe, septembarsko dete koje glasno govori da se bliži kraj leta i njen odlazak. Ti si morala da odeš, a ja nisam imao gde, ostao sam u tvojim očima kada si pogledala prema prozoru. Ocrtao sam se u njima. U zamišljenoj tebi, živeo sam ja, maštajući da mogu sve da promenim u našoj igri iz detinjstva. Oni koji se vole, dodiruju se nosevima, rekao sam nakon mnogo godina i ja, čekajući trenutak da opet dođeš i da ti to saopštim u lice.

Koliko li je samo ljudi pre mene sedelo ovako za stolom, sa žestinom u čaši, olovkom u ruci i neobjašnjenim emocijama, koje treba da sroči u ono što ljudi poznaju kao pismo? Ali, koje nikada ne planira da uruči. Gde odu takva pisma? Da li ih neko nekada pronađe, možda i pročita nekome?

Ovo pismo ne planiram da uručim, pustiću ga da leprša svetom jedne vetrovite noći. Olakšaću misli, izgovoriću reči jer, shvatio sam, najteže su one neizgovorene reči. Ovako ću sebe ubediti da sam ih izgovorio i biće mi lakše da podnesem svoje postojanje na lopti koju ljudi zovu svet. A tebi dobri stranče, koji pronađeš ovo pismo, želim da kažem, da pred istinom iz sve glasa drekneš istinu, inače ćeš postati njen rob koji tiho hoda, koji tiho propada.

Istina…

Imala je sve što i svaki čovek ima: usta, nos, oči i kosu. Nosila je stvari koje svi nose. Živela je kao što se živi – grešno. Ali, postojalo je nešto u njenim očima, videlo se u potpunom mraku. Zidine porušenog raja i devojčica naslonjena na jedno spaljeno drvo. U takav raj sam se zaljubio. Monika je postala moj simbol ljubavi, fizički prikaz unutrašnjih osećanja koja su neprestano igrala valcer u mom stomaku.

Stranče, probudi se i pronađi svoju Moniku! Sat otkucava…

Svet je pun devojaka koje nešto žele. Znam, devojka sam i želim mnogo. Muškarci se pretvaraju da ih interesuje samo ljubav i život proveden pored jedne žene. Lažovčine. Krešu svaku koja im noge raširi. Ne krivim ih, jer i mi žene volimo da budemo dobro jebane. Volimo tajnost i bezobrazluk. Generalno, svi ljudi to vole i žele, bilo da su u ljubavi sa nekom osobom ili bez nje. Prokleti smo. Da, mi – ljudi. Sve želimo, a ništa od toga ne smemo; najviše zbog osude društva u kome se nalazimo i – najbitnije, krivice koja nam je usađena.

  Čovek koji osuđuje sebe, radi još gore stvari iz dana u dan. Prlja se sve više, dok se u sopstvenom smradu ne uguši.

  Moje ime je Monika i imam dvadeset sedam godina. Izuzetno sam lepa i kod muškaraca koji imaju neku vrstu materijalne moći, stvaram osećaj neopisive želje za posedovanjem te lepote, makar i na jedu noć. Njima predstavlja veliki problem. Ne mogu da se suprotstave želji, previše su slabi, koliko god moćno delovali na prvi pogled.

  Prokleto je to muško koje zavisi od žene. Ali, jebi ga, i žene su osuđene da budu zlo, dokle god ne naiđu na „tog“ muškarca zbog koga će u njima oživeti čednost.

  Dobro, idemo dalje. Svet nikada ne spava.

  Kada bi ljudi saznali iz mog okruženja saznali šta radim, sigurno bih imala drugačije nadimke, prikladnije nemoralnim osobama kao što sam ja. Ovako me zovu: Moni, a ja sebe zovem bezosećajna. U životu imam samo dve osobe – najboljeg druga koji se zove Filip i Nemanju, moju najveću ljubav, sa kojom nemam preterano dobar odnos. Čini mi se da je moja ljubav veća, a da se njegova svodi na naš odnos u krevetu. Njemu je sve dozvoljeno, jer se ja hranim sitnicama.

* * *

  Svanulo je jutro. Počeo je novi dan. Meteorolozi su još juče najavljivali da će ovaj dan biti najhladniji u ovoj godini. Ja sam baš danas odlučila da testiram Nemanju i pokušam u njemu da probudim bilo kakva osećanja.

  Pozvaću ga i reći mu da moramo o nečemu da razgovaramo. Pozvaću ga uveče.

  Kada čovek ništa ne radi vreme kao da leti. Noć je ubrzo oslikala mesec na nebu.

  Uzela sam telefon i pozvala ga. Javio se posle trećeg zvona.

  „Moni, kaži?”
  „Nemanja, volela bih da te vidim…“
  „Baš sada?”
  „Da, važno je. Želim da razgovaram sa tobom.“
  „Sa društvom sam u parku, pored crkve. Rekao sam ti da ćemo večeras slaviti Petrov rođendan.”

  „Dobro“, rekla sam, a u sebi urlikala. „Videćemo se onda neki drugi dan.“ Prekinula sam vezu.

  Jebi se, pičko jedna. Nosi se i ti, Monika. Nosi se – psovala sam. Bacila sam telefon, koji se razbio na nekoliko delova. Mislim da posle toga više neće raditi. Ali, svakako, dobar nauk da ni ja više ne radim dečije stvari. A, samo sam htela Nemanji da kažem da odlazim zauvek u Beograd, čisto da vidim reakciju. Nisam planirala to stvarno da uradim.

  Udaljila sam se od kuće i otišla malo na vazduh. Prošlo je nekoliko sati, a ja sam i dalje šetala. U povratku sam čula svoje misli:

  „Pusti mržnju, Monika..“. A, onda i strah: „Čoveče, pa ja pričam sama sa sobom, od toga može da se poludi“. Javljale su se tako neke misli koje je možda i trebalo poslušati.

  „Uhvati nečiju ruku i idi kuda te ona vodi. Ako ništa drugo, odvešće te daleko od želje za osvetom ili možda baš na mesto gde će te naći neko poseban i samo tvoj.“

Monika je obična devojka koja se u Beograd doselila iz malog mesta u okolini Valjeva. Za veoma kratko vreme ona se uzdiže i pada, zatim ponovo uzdiže i ponovo pada. Ona ni ne sanja koliko će voleti i biti voljena. Ali…

---

Pozorište i igra

Monika je trebala da igra scenu u predstavi u kojoj se pleše. Najvažnija stvar u plesu je sam kraj, onaj kada partner grli partnerku oko struka, a ona njemu stavlja desnu ruku na njegovo levo rame i levom rukom ga grli oko vrata. Ako se tu ne vide i ne osete emocije, ples nema nikakvog smisla, a predstava može odmah da se završi. A, znate li koliko je teško igrati bez muzike? Isto kao i pevati u tišini. U tišini pevaju samo ludaci. Oni i igraju bez muzike, dive se zvezdama na nebu, plesu drveća dok vetar njiše krošnje. Zamislite, oni stvarno vole da pokisnu…

---

Upoznavanje stranca

Sela je sa najgorim osećajem pored njega, čoveka čiji je pogled pratio od ulaska u klub. Najmisterioznija ličnost je pila viski za šankom.

“Gledao si me. Primetila sam.”

“Gledao sam te da bi primetila. Zašto bih te gledao krišom?”

“Muškarci to obično rade.”

“Dečaci to rade. Miškarci se ne plaše pogleda. Šta piješ?”

“Votku. Hvala.”

“Nema na čemu, samo obriš to sa obraza.”

Sa leve strane ostao je trag njenog bluda od koga se postidela pred čovekom koga nije ni poznavala. Uvek je ona bila ta koja je dominirala, ali ovaj put je znala da i on zna njene promašaje. Koja smrt u trenutku. Ova ne ubija, ali užasno boli. Strašno je znati da vas neko može pročitati na prvi pogled, videti đavola, a opet ostati smiren.

---

Da! Novi junak pisca moderne književnosti Nikole Dumitraškovića je žensko. Ima crvenu kosu i želi mnogo toga.

Ja nisam kao svi ostali. Neću da lažem sebe da sam dobro, a zapravo nisam. Neću da prebolim ljubav. Od ljubavi se živi, a prebolevaju se: prevare, laži i razočarenja.

Monika Šak

Nikola Dumitrašković, Monika je rekla zbogom