Roman koji se ne ispušta iz ruku. Dovoljno bezobrazan da zagolici vašu maštu, a sa druge strane više nego dovoljan da ponovo verujete u ljubav, da verujete u “happy end”.
Pisac ovog romana Nikola Dumitrašković na sebi sopstven način govori o vremenu u kome živimo, o novim generacijama, o ne prezanju ni od čega, od nemanju morala o nevaspitanju i neobrazovanju. Kao slikar reči je izvanrendan, kao savremeni kritičar stanja nacije profesionalan, dovoljno dalek da posmatra sa strane, a dovoljno blizak da može da vidi ono što mi ne vidimo.
Savremena književnost ili ozvanicena alternativa, svejedno kom pravcu pripada, Nikola Dumitrašković svoj roman ne oblikuje, već prepušta prići da vodi potpuno brutalno, kao da svira gitaru bez pravih akorda, ali nikome još nije uspelo da svira, a da se ta muzika ne cuje, tako je roman “Monika je rekla zbogom” našao tonalitet koji mu odgovara, ni previse glasno, ni previse tiho, vec dovoljno da se čuje.
Vama prepuštam da pustite taj punk Nikolinih misli i odaberete da verujete u srećan kraj, jer kako pisac kaze “Nije važno kako si nastao, važno je ono što zatekneš i ono što ostaviš iza sebe”. Mislite o tome šta ostaje iza Vas.