U jednoj zamišljenoj kući bila je jedna zamišljena soba sa stolicama i stolom, jednim krevetom i zamišljenom zavesom koja nije postojala, ali bila je bele boje. Ona je sakrivala jedan prozor koji je u svoj toj izmišljotini jedini bio stvaran. Pitate se kako je to moguće? I ja sam se dugo pitao, a onda sam zatvorio oči i zamislio stolice, sto, jedan krevet, zavesu i stao ispred tog prozora. Video sam poljanu i na njoj jednu trešnju obaljenih grana, prepunih prezrelih trešanja. Sve to nisam zamislio, to je negde postojalo i moj um ga je ugledao, i gledao… i gledao.
Nešto sam pomislio. Danas skoro i da nema prinčeva i princeza, vitezova i njihovih dama. Oni izumiru, a ljudi bi da se sve više ponašaju kao oni. Ljudi žele da budu oni! Sanjaju da žive na pustom ostrvu jedan miran život bez saznanja da postoji gužva, dok se u istoj nalaze, zaboravljajući da kada bi došli na pusto ostrvo, ono više ne bi bilo pusto. Dok oni tako žive živote u naseljenoj sredini, projektujući sebe na neka druga mesta, naseljena mesta postaju sve veće pustoši bez ljudi koji su prinčevi, princeze, vitezovi i njihove dame na mestima na kojima ne živi običan čovek.
U zamišljenom meni ti si bila dete koje bere trešnje, a ja sam bio odrastao čovek koji te je sa prozora posmatrao. Svakim novim danom si rasla, postajala starija i od prelepog deteta koje sam želeo da zaštitim od svakog zla, ti si odrasla u devojku, a potom i u ženu u koju sam se zaljubio. Neverovatno, ali ja sam uvek bio isti. Broj tvojih godina sam izračunao lako, uzela si dvadeset i šest trešanja. Pojela si ih kao što vreme pojede ljude i tada sam shvatio da bez ljudi ne bi bilo ni vremena, a bez oba ne bi bilo zrelih trešanja.
Iza zamišljene kuće bio je zamišljeni zemljani put koji je vodio prema zamišljenoj reci. Ogledali smo se jednom u njoj dok smo još bili deca, ona stvorenja koja su istinski grlila. Iako sam imao utisak da sam uvek isti, tada kada smo do reke došli, pričajući neke izmišljene priče, sebe sam video drugačijeg – smejao sam se. Ne znam koliko se sećaš, ali pored puta je drvena ograda sa leve strane kada se ide prema reci, a sa desne kada se odlazi. Pričali smo razne priče, ali nikada zaista nismo znali ko ju je napravio. Ti si verovala da je jedan stariji čovek, jer mu je baš na nekoliko metara od reke ponestajalo snage, pa se rukama oslanjao na nju da se odmori, a ja sam mislio da je nastala sama od sebe, isto kao i prvi ljudi, kada smo o njima mislili. Ta ograda je vrlo važna jer pored nje sam ti rekao da te volim, našta si odgovorila da lažem. “Oni koji se vole, dodiruju se nosevima”, rekla si, a ja nikad nisam želeo da se dodirnemo nosevima, želeo sam da me greje toplota u tvom zagrljaju. Nisam ti ništa rekao, ubrao sam cvet koji nismo znali kako se zove; imao je bele latice i žutu sredinu koja je mirisala na med. “Ako te ja lažem, cvet neće sigurno”, iščupao sam prvu laticu i rekao “volim te”, a potom i drugu, “ne volim te”. Igra je svima bila poznata, ali za one sa brzim protokom informacija bila je korisna. Cvet je bio ukrašen sa neparnim brojem latica i uvek se završavao sa početnim izborom, a moj je bio da te volim. I dalje pamtim osmeh na tvom licu kada sam iščupao poslednju laticu.
Igra je nastala pre hiljadu godina. Jedan dečak je voleo devojčicu ali nikako nije smeo da joj to i kaže. Ne razmišljajući, ubrao je cvet i počeo da se igra. Želeo je da sazna da li i ona njega voli. Počeo je sa “volim me”, kao i većina ljudi, jer podsvesno žele da bude baš to. Naravno, tako se i završilo. Dečak nije mogao da veruje, pa je ubrao još jedan isti cvet i isto počeo… i ponovo se isto završilo, sa “voli me”. Nije bila u pitanju nikakva magija, već je sve u prirodi neparno, dok se ne udruži i postane parno. Pogledajte vašu ruku, ima pet prstiju na šaci i kada se vaši prsti pomešaju sa prstima drugog ljudskog bića dobije se paran broj. Dečak je bio izmišljen baš kao i igra. U neparnom svetu kako počnete, tako i završite, jer se samo vi pitate, a u neparnom je obrnuto, jer se pitaju dvoje.
Stajao sam pored prozora i gledao sam te. Ponovo si uzela dvadeset i šest trešanja, izgleda da je to bio novi dan, a ja sam i dalje stajao. Gledajući u tebe nisam osećao bol, nisam osećao ništa i nisam ni bio živ. Mogao sam da radim bilo šta i da budem bilo ko, ali sam se zaljubio u tebe, septembarsko dete koje glasno govori da se bliži kraj leta i njen odlazak. Ti si morala da odeš, a ja nisam imao gde, ostao sam u tvojim očima kada si pogledala prema prozoru. Ocrtao sam se u njima. U zamišljenoj tebi, živeo sam ja, maštajući da mogu sve da promenim u našoj igri iz detinjstva. Oni koji se vole, dodiruju se nosevima, rekao sam nakon mnogo godina i ja, čekajući trenutak da opet dođeš i da ti to saopštim u lice.