Kada pogledate Beograd sa periferije, ili još bolje sa Avale i njenog tornja, koji je simbol glavnog grada, vidite jedan živ i srećan grad. Svake sekunde se nešto dešava, osim jednog sata pred svitanje, tada je apsolutnatišina. Neko tada u ćošku plače i ja sa njim. Neko ili samo tako mislim. Ne znam, ali verujem da nisam usamljena. Ali, dovoljno je da zavirite na neka mesta i neke ulice i da shvatite koliko je Beograd nesrećan.
Pre nego što sam počela da pišem ovaj dnevnik, setila sam se rečenice najboljeg prijatelja iz srednje škole, koji je na jednom času istorije pisao pesmu koju je kasnije snimio sa svojim tadašnjim bendom.
„Alo“, bockala sam ga olovkom iz zadnje klupe. „Šta radiš posle škole?“
„Idem u studio. Što?“
„Mislila sam da odemo Mina, ti i ja do kafića. Šta ćeš u studiju tako rano?“
„Idem da snimim ovu pesmu što sada završavam.“ „Dario, ti ćeš pisac da postaneš, jebote.“
„Znaš li ti kako se postaje pisac?“
„Ne znam.“
„Pisac postaješ onda kada imaš ogromnu količinu ljubavi, a nemaš kome da je daš. Spontano krene sa par rečenica, a onda ne možeš da se zaustaviš. Hoćeš da promeniš svet, a zapravo promeniš sebe.“
Istina je. Počela sam i ne mogu da se zaustavim. Želela sam da promenim svet i u silnoj borbi promenila sam sebe, a da nisam ni primetila.
Poslednje njegove reči, nakon mature, bile su:
„Čuvaj se sveta, uništio bi sebe da može, ali ne može. Uništiće tebe u sopstvenoj mržnji ako se ne čuvaš. Kada te pitaju, veruj svakome. Dok hodaš, ne veruj nikome.“
Od tada ga nisam videla, sve do jučerašnjeg dana u parku. Udario me je ramenom u prolazu, ne primetivše me – nisam prepoznala ni ja njega. Izuzetno se prolepšao, prvo sam to primetila, bio je prava muškarčina i kolika god da je moja ljubav bila pre, sada se deset puta uvećala. Želela sam da mu se predam u parku, da budem samo njegova, pa i počenu da opet nestane, kao posle mature kada me je kresnuo i otišao. Toliko sam ga želela da se pitam: da li je to ljubav?