Kategorija: Jednoj ljubavi

Tebi sude zato što misle,
da si nešto skrivio.
Tebi sude oni kojima bi trebalo biti suđeno.
Tebi, jer ne mogu suditi sebi.

Tebi stavljaju okove na ruke,
jer u suprotnom bi ti njima.
Tebi uzimaju moć govora,
glasno govoreći u tvoje ime.
Tebi pripisuju ono što sebi nisu.

Kada ostaneš sam, ti veruj da nećeš još dugo,
kada ostaneš sam, ti plači voljena tugo.

Tebe zatvoriše, ne pitajući:
da li voleo si nekog,
da li će neko zbog tebe tugovati?
Tebe zatvoriše i svoje duše osudiše.

Kada ostaneš sam ti zovi,
jer nas za nepravdu srce zaboli.
Kada ostaneš sam ti zovi,
na ovom svetu još neko te voli.

Tebi sude zato što znaju,
da najviše nas boli.
Tebi, jer ne mogu sebi.

Hodaj sam, stranče svoje duše.
Gazi požutelo lišće svojim gordim stopama,
jer ti možeš, ti znaš,
kako sreću da oduzmeš srećnom.

Hajde! – viknuo je neko.
Budi jak sada u očima slabića,
pokaži im čega se i jači plaše,
budi im dobar primer,
da i oni dobrom služe.
Uzmi štap i razdvoji lišće.

Možda, ispod nekog lista i pronađeš,
barice kiše, pa…
ogledaj se u njima i vidi svoje lice,
okovano tugom i samoćom.
Tada, stisni zube i nasmeši se slatko,
čoveku koji je nekada davno
poznavao sve one boje smeha.
Pokaži mu da se sećaš.

Nisi ništa bolji, ništa lošiji od drugih,
samo si biće svesno,
ti grešno civilizacijsko pseto.

Kada zavesa prekrije naše odigrane trenutke, izgovorene reči,
koje smo vešto odglumili pred svetom,
ostaće mali plamen bola
u ova dva, izmučena srca.
Ostaćeš, jednako kao i ja, i ti – sama.

Jutra, naša jutra, pamtiće sve predstave
odigrane na drumu slobodnih misli,
gde kapljice kiše uveliko sviraju
pesmu uz čije stihove smo te noći plakali,
a noći…
izvajaće naša tela, nasmejanih lica
ispod beogradskih, uličnih svetiljki.

Svaki put kada ih noću sama ugledaš,
ti pomisli na mene, jer…
ispod njih, negde čučim ja i lažem svet
kako ne mislim na tebe, kako…
nisam mokar dok kiša
na mom licu skriva suze tuge.

Reći će ti sve noćna, ulična svetla,
reći će ti i da volim te više nego pre
i možda slagati da ljubav nije slepa,
kao što su mene – da imaću te zauvek.

Sjajne zvezde i dalje sijaju isto, kao i one noći,
kada smo šaputali slatke tajne.
Vetar nije stao, nije izgubio snagu,
nastavio je da duva, da luta svetom
u ovoj tihoj noći.
San je prekrio misli uspavanih duša
i kao nekada, pre nas,
doneo je nove svetove sjajnih zvezda
ljudima bez lica – strancima.

Vidiš, sve je ostalo isto i bez nas.
I ove noći, dan će doći da nas probudi,
sat će pozvoniti i to nam glasno reći.
Sve ide napred i nikada neće stati,
ne zbog nas, jer…
previše smo mali da bi nas nebesa videla.
Pitam se, da li poželiš ti da me vidiš,
makar na tren i da mi osmeh daš?

Znaš…
i dalje mi nedostaje tvoja toplina,
i dalje te sanjam i sa tobom se budim.
Poželi me nekad, jer ovde gde sam ja
nema boja, šarenih i srećnih,
sve je crno kao kada oči sklopiš.

Sjajne zvezde i dalje sijaju isto, kao i one noći.

Sanjam napušteni grad na kraju sveta,
pustih ulica i bez noćnog svetla,
kako čeka usamljene duše sa istoka,
da ožive ga svojim slepim željama.

Vidim jedan hotel suza u njemu,
koji primiće svakoga
sa tugom u očima,
da prenoći makar jednu noć
bez strave i galame.

Ujutru, pošto ih isprati.
Obrisaće im kristalnu rosu sa lica,
naplatiće im prenoćište
jedan sedi čovek,
maramicom u kojoj počiva
tuga jesenjih kiša.
Reći će svakome jasno u lice:

„Život je lep dok gubiš, jer tada znaš da se trudiš“

Daleko je ovaj put,
kojim prošli su oni,
svojim umornim čizmama
i svaka, veruj mi,
tražila je nešto njihovom srcu drago,
ali ni jedna nije imala,
ono što ima srce tvoje, srce moje.

Čuo sam i da je sneg tamo pao,
da je prekrio tragove u prašini,
da je sakrio sav onaj strah i težinu
umornih ljudi… olovnog li tereta,
što mukom su koračali i znojem plaćali
komad naše sreće.

Ponekad, noću,
neko peva našu pesmu pokraj puta,
ispod drveta,
na mestu na kome sam prvi put osetio
nežnost tvoje kože i poljupca mekih,
peva i možda od života traži
deo trenutka koji spojio je tebe i mene.

Mnogo je sećanja, mnogo je dana
iza nas ostalo u nemoj tami,
a ja – shvatio sam da život je samo sećanje,
koje zauvek u nama ostaje da živi.

Sećam se maskiranih vojnika,
koji prolazili su ovim putem te noći,
kada smo se nežno ljubili.

Zatvorila je oči i utonula u noć.
Dopustila je da mesec obasja,
i kao nekada u ponoć,
prekrije njeno nežno lice.

Maštala je da pluta u svemiru,
da traži nekog, sebi bliskog,
da ugreje reči što šaputala je,
nežnim pokretima svojih usana
u daljinama zvezdanih tišina.

Njena koža, želela je zagrljaj,
koji spojiće im tela
u ćošku mračne sobe sa prozorom,
koji večito gleda prema toplom jugu.

Zatvorila je oči i utonula u noć.
Nespretnog hoda, zatvorenih očiju,
umišljena…
udarila je dečka koji išao joj je u susret.
“Zvezde su oči njene sjajne”, rekao je u prolazu
i pogledavši je u oči, nastavio je napred.

Ja nisam čovek – ja ne hodam.
Živim da proživim život
u mislima tvojim čednim,
i da bar na tren imam korak tvoj.

Ja nisam čovek – ja ne dišem.
Živim da osetim i udahnem svet,
koji ti osećaš plućima svojim
i da bar na tren imam dah tvoj.

Ja nisam čovek – ja ne vidim.
Živim da ugledam jedan sunčan dan,
listovima i cvećem naslikan
i da bar na tren osetim nežnost tvoju.

Ja nisam čovek ali znam da patim,
za svim onim što imaš ti, što nemam ja.
I živim da doživim sve ono što si ti,
što smo možda mi.

Ja nisam čovek ali živim
da ugledam kosu tvoju,
osmeh tvoj i da bar na tren imam ljubav tvoju.

Vetar u njenoj ulici šapuće misli,
slatke, neotkrivene prošlosti,
što hodala je pokraj nas u noćima,
koje tragale su za jednim dodirom.

Utonuo sam u podzemlje ovog grada,
šetajući ulicom nežnih, toplih vetrova,
slušajući želje usamljenih trenutaka…
Njenih i svojih.

Tako blizu, a tako daleko.
Bili smo jedno od drugog bića
u ovoj galaksiji mlečnih, nasmejanih ljudi,
koji bili su imuni na dobrotu.

Vetar…
on nas je i spojio, možda nestvarno
ali…
vetar u njenoj ulici šapuće misli,
slatke, neotkrivene prošlosti.

Buka, vika i sirene…
Sećaću ih se dok sam živ,
jer one mogu posvedočiti da putovao sam,
srećan i kada sam bolestan,
kada pada kiša i veje sneg.
Putovao sam u zagrljaj koji krasio je najlepši ten.

Možda će neko reći da lažem,
ali znam…
Još se sećam – putovao sam.

Buka, vika i sirene…
Vodile su me daleko, kroz život,
kroz sve njegove stanice – sve do nje.
I nikada nisu pogrešile, nisu kasnile.
Voleo sam zvuk sirene…
Voleo sam oblike njene.

Buka, vika i sirene…
Za mene su život sudbine njene.
Buka, vika… i sirene,
za mene su lepota muzike,
koja svira i dok joj duša vene.
Bila ja čitav vek uz mene!
Buka, vika i sirene.

I sada…
Na stanici sam, ona
takođe – čeka mene da dođem.
Na stanici – buka i sirene, baš kao nekad,
parna lokomotiva čeka viku da krene.
Po poslednji put ide kod mene.

Znam…
Život i pruga su dva najbolja druga,
a buka, vika i sirene – ljubav,
koja čuvala je sreću samo za tebe i mene.