Sanjam napušteni grad na kraju sveta,
pustih ulica i bez noćnog svetla,
kako čeka usamljene duše sa istoka,
da ožive ga svojim slepim željama.
Vidim jedan hotel suza u njemu,
koji primiće svakoga
sa tugom u očima,
da prenoći makar jednu noć
bez strave i galame.
Ujutru, pošto ih isprati.
Obrisaće im kristalnu rosu sa lica,
naplatiće im prenoćište
jedan sedi čovek,
maramicom u kojoj počiva
tuga jesenjih kiša.
Reći će svakome jasno u lice:
„Život je lep dok gubiš, jer tada znaš da se trudiš“