Daleko je ovaj put,
kojim prošli su oni,
svojim umornim čizmama
i svaka, veruj mi,
tražila je nešto njihovom srcu drago,
ali ni jedna nije imala,
ono što ima srce tvoje, srce moje.
Čuo sam i da je sneg tamo pao,
da je prekrio tragove u prašini,
da je sakrio sav onaj strah i težinu
umornih ljudi… olovnog li tereta,
što mukom su koračali i znojem plaćali
komad naše sreće.
Ponekad, noću,
neko peva našu pesmu pokraj puta,
ispod drveta,
na mestu na kome sam prvi put osetio
nežnost tvoje kože i poljupca mekih,
peva i možda od života traži
deo trenutka koji spojio je tebe i mene.
Mnogo je sećanja, mnogo je dana
iza nas ostalo u nemoj tami,
a ja – shvatio sam da život je samo sećanje,
koje zauvek u nama ostaje da živi.
Sećam se maskiranih vojnika,
koji prolazili su ovim putem te noći,
kada smo se nežno ljubili.