Kada zavesa prekrije naše odigrane trenutke, izgovorene reči,
koje smo vešto odglumili pred svetom,
ostaće mali plamen bola
u ova dva, izmučena srca.
Ostaćeš, jednako kao i ja, i ti – sama.
Jutra, naša jutra, pamtiće sve predstave
odigrane na drumu slobodnih misli,
gde kapljice kiše uveliko sviraju
pesmu uz čije stihove smo te noći plakali,
a noći…
izvajaće naša tela, nasmejanih lica
ispod beogradskih, uličnih svetiljki.
Svaki put kada ih noću sama ugledaš,
ti pomisli na mene, jer…
ispod njih, negde čučim ja i lažem svet
kako ne mislim na tebe, kako…
nisam mokar dok kiša
na mom licu skriva suze tuge.
Reći će ti sve noćna, ulična svetla,
reći će ti i da volim te više nego pre
i možda slagati da ljubav nije slepa,
kao što su mene – da imaću te zauvek.