Hodaj sam, stranče svoje duše.
Gazi požutelo lišće svojim gordim stopama,
jer ti možeš, ti znaš,
kako sreću da oduzmeš srećnom.
Hajde! – viknuo je neko.
Budi jak sada u očima slabića,
pokaži im čega se i jači plaše,
budi im dobar primer,
da i oni dobrom služe.
Uzmi štap i razdvoji lišće.
Možda, ispod nekog lista i pronađeš,
barice kiše, pa…
ogledaj se u njima i vidi svoje lice,
okovano tugom i samoćom.
Tada, stisni zube i nasmeši se slatko,
čoveku koji je nekada davno
poznavao sve one boje smeha.
Pokaži mu da se sećaš.
Nisi ništa bolji, ništa lošiji od drugih,
samo si biće svesno,
ti grešno civilizacijsko pseto.