Buka, vika i sirene…
Sećaću ih se dok sam živ,
jer one mogu posvedočiti da putovao sam,
srećan i kada sam bolestan,
kada pada kiša i veje sneg.
Putovao sam u zagrljaj koji krasio je najlepši ten.
Možda će neko reći da lažem,
ali znam…
Još se sećam – putovao sam.
Buka, vika i sirene…
Vodile su me daleko, kroz život,
kroz sve njegove stanice – sve do nje.
I nikada nisu pogrešile, nisu kasnile.
Voleo sam zvuk sirene…
Voleo sam oblike njene.
Buka, vika i sirene…
Za mene su život sudbine njene.
Buka, vika… i sirene,
za mene su lepota muzike,
koja svira i dok joj duša vene.
Bila ja čitav vek uz mene!
Buka, vika i sirene.
I sada…
Na stanici sam, ona
takođe – čeka mene da dođem.
Na stanici – buka i sirene, baš kao nekad,
parna lokomotiva čeka viku da krene.
Po poslednji put ide kod mene.
Znam…
Život i pruga su dva najbolja druga,
a buka, vika i sirene – ljubav,
koja čuvala je sreću samo za tebe i mene.