“Imao sam veliku želju da se moj život završi iste sekunde kada se i naš odnos završio. Tako uglavnom većina poželi, međutim u životu nas održi baš ono što je i mene održalo, a to je želja da ponovo doživimo nešto toliko lepo poput ljubavi – novu ljubav.
Svi krenu brzo, i ja sam. Jednim delom sam ubedio sebe da sam je zaboravio i odmah sam pojurio novu ljubav života. Problem je bio što sam tražio istu osobu koja je od mene otišla, jer sam na to navikao i nikako nisam želeo da eksperimentišem. Da budem iskren desilo se veoma brzo, nova ljubav je naišla i bila je sve ono što je bila i stara, međutim ubrzo sam shvatio da sam ja samo želeo da je to ona i od silne želje nisam video realnost. Ona nije bila ni blizu mojoj najvećoj ljubavi.
Tumaranja kroz hodnike ludila su se nastavljala i iznova vraćala na onaj početak koji je uvek govorio da je ona imala najlepše oči, kosu kakvu nijedna devojka nema i da je samo ona umela da zagrli tako da u trenutku nestane svet. Ta tumaranja su me i ubedila da ne postoji bolja, da je ona najbolja, a onda su se i jutra promenila. Javila se nada da ćemo nekada opet biti zajedno i plašiti svet našom emotivnom energijom, onom za koju smo mislili da je neuništiva.
Kada se nada javila emocije su poludele. Mrzeo sam te i voleo, kao da je nešto u meni vagalo tvoje mane i vrline. Čudno, ali koliko god da je loša mana, neka vrlina bi je očistila, ali dešavalo se i obrnuto. Ono što znam sigurno, u tom periodu sam bio lud; za tobom, slobodom i nečim što nisam ni razumeo. To je to, voleo sam kako se ljubiš i taj miris zrelih malina sa tvojih usana. Čekao sam kada ćeš opet doći, a zbog svega što sam prošao kada si otišla nisam te zvao, plašio sam se da opet ne umrem kao onog dana.
Vreme je prolazilo, a ja nisam ni obraćao pažnju da prolazi mnogo brzo, a da se oko mene ništa ne dešava osim događaja u mojoj glavi koje sam sam pravio.”
Momak koji je pričao ovu priču ućutao je kao da nije želeo da je nastavi dalje. Na specifičan način, kao da je na sceni i igra monodramu obraćao se njoj kao svojoj ljubavi.
“Moraš da završiš”, oglasila se devojka koja je bila ko zna kome verna. “Obećao si da ćeš mi ispričati zašto si morao da je vidiš.”
“Jesam”, izašao je iz uloge glumca i obratio se direktno njoj, “ali za ovaj deo ćeš mi ti biti potrebna. Voleo bih da ustaneš i da mi se pridružiš ovde.”
“Šta treba da radim?”, upitala je zbunjeno.
“Ništa, samo da stojiš i slušaš. Meni će biti lakše da doprem do svojih emocija i uživim se u ulogu.”
“Samo još jedna stvar. Zašto si izabrao da mi ispričaš sve ovo na ovakav način?”
“Eh”, udahnuo je duboko, “zato što je tako najbolje razumeti. Imaćeš utisak da si ti lično učestvovala u ovoj priči, da si ti da ljubav.”
Prostoriju, u kojoj su bili, ispunila je tišina na nekoliko sekundi koliko je njemu trebalo da se vrati u ulogu, dok je ona pomalo uplašena, skrštenih ruku, gledala u njega.
“Nakon svih ovih godina, imao sam neopisivu želju da te vidim. Molio sam drveće, životinje i sve u svojoj okolini da mi te vrati u naručje, misleći da će se moja sreća nastaviti tamo gde je i stala. Ti si bila moja želja koja ima svoje želje, za koje ja nisam znao i kada sam te slučajno video, pojurio sam prema tebi. Sve je bilo kao nekada; ti nasmejana i lepa, zagrlila si me baš kao i pre, najlepše. Kada se to završilo, otišao sam kući pun euforije kao da je svet opet moj, ali ovog puta nije trajala ni jedan dan, ugasila se već u početku prvog sna. Morao sam da te vidi da bih izbio iluziju o tebi sa kojom sam živeo šesto dana nakon što si otišla. Morao sam da te vidim da bih ponovo bio slobodan, jer kada sam te video u meni se ugasila tvoja posebnost, koju je samo moj um izgradio, bila si obična, a posle najlepše mi treba još lepša. Obična jednostavno nije bila dovoljna.”
“Ne, ne i ne!” Prekinula je ovu dramu devojka koja je i učestvovala u njoj. “Zašto? Očekivala sam da će ljubav biti još veća.”
“Neće, ljubav se međusobno dopunjuje i kada nema povratnu dopunu sa druge strane ona se gasi. Da bismo bili voljeni moramo da volimo.”
