O romanu Tajne Dunava

Mladi umetnik iz Beograda, povučen od ljudi i progonjen snovima, pokušava da uspostavi ravnotežu između sna i jave. Nesvesno komunicira sa svojom podsvešću, koja ga uverava da voli osobu koju nikada nije video, i pregažen slabošću, pored Dunava traži odgovore na neka životna pitanja, tajne, koje u svojim zapisima označava kao „Tajne Dunava”.

„Da li je devojka iz mojih snova stvarna?
Da li je ljubav večna i šta nam ona donosi?
Koja je razlika između savršenog i nesavršenog?”

3865696

Knjiga „Tajne Dunava“ predstavlja istinitu priču, ljubavnu dramu odigranu na beogradskim ulicama, koju ste, možda delom i videli ali je verovatno niste zapamtili. Svedok je reka Dunav, koja je ovu priču doživela i u svojoj dubini sačuvala, daleko od ljudi sa svim ostalim tajnama, nama slabo poznatim.

Sudbina ne postoji. Svako ima jednak broj mogućnosti i slobodnu volju da krene određenim putem. Na jednom će nešto pronaći i, svakako, iskustvo steći.

Ja nisam čovek

Ja nisam čovek – ja ne hodam.
Živim da proživim život
u mislima tvojim čednim,
i da bar na tren imam korak tvoj.

Ja nisam čovek – ja ne dišem.
Živim da osetim i udahnem svet,
koji ti osećaš plućima svojim
i da bar na tren imam dah tvoj.

Ja nisam čovek – ja ne vidim.
Živim da ugledam jedan sunčan dan,
listovima i cvećem naslikan
i da bar na tren osetim nežnost tvoju.

Ja nisam čovek ali znam da patim,
za svim onim što imaš ti, što nemam ja.
I živim da doživim sve ono što si ti,
što smo možda mi.

Ja nisam čovek ali živim
da ugledam kosu tvoju,
osmeh tvoj i da bar na tren imam ljubav tvoju.

Njena ulica

Vetar u njenoj ulici šapuće misli,
slatke, neotkrivene prošlosti,
što hodala je pokraj nas u noćima,
koje tragale su za jednim dodirom.

Utonuo sam u podzemlje ovog grada,
šetajući ulicom nežnih, toplih vetrova,
slušajući želje usamljenih trenutaka…
Njenih i svojih.

Tako blizu, a tako daleko.
Bili smo jedno od drugog bića
u ovoj galaksiji mlečnih, nasmejanih ljudi,
koji bili su imuni na dobrotu.

Vetar…
on nas je i spojio, možda nestvarno
ali…
vetar u njenoj ulici šapuće misli,
slatke, neotkrivene prošlosti.

Voz i njegova scena

Buka, vika i sirene…
Sećaću ih se dok sam živ,
jer one mogu posvedočiti da putovao sam,
srećan i kada sam bolestan,
kada pada kiša i veje sneg.
Putovao sam u zagrljaj koji krasio je najlepši ten.

Možda će neko reći da lažem,
ali znam…
Još se sećam – putovao sam.

Buka, vika i sirene…
Vodile su me daleko, kroz život,
kroz sve njegove stanice – sve do nje.
I nikada nisu pogrešile, nisu kasnile.
Voleo sam zvuk sirene…
Voleo sam oblike njene.

Buka, vika i sirene…
Za mene su život sudbine njene.
Buka, vika… i sirene,
za mene su lepota muzike,
koja svira i dok joj duša vene.
Bila ja čitav vek uz mene!
Buka, vika i sirene.

I sada…
Na stanici sam, ona
takođe – čeka mene da dođem.
Na stanici – buka i sirene, baš kao nekad,
parna lokomotiva čeka viku da krene.
Po poslednji put ide kod mene.

Znam…
Život i pruga su dva najbolja druga,
a buka, vika i sirene – ljubav,
koja čuvala je sreću samo za tebe i mene.

O zbirci poezije Jednoj ljubavi

Kosmos je mesto gde smo se upoznali ti i ja, slučajno u hodu kao i svi drugi slobodni šetači, tragači za srećom. Upoznali smo se i u kosmosu spojili dva različita sunčeva sistema, ispunjena životom. Kupili smo jedan sat i izvukli mu baterije, i tako maštom kupili beskonačno osmeha u beskonačnom prostoru – kosmos.

Kosmos je nešto nedovoljno istraženo. Kosmos je deo tebe, deo mene. Kosmos smo draga ti i ja.

3865636

Prvo književno delo autora Nikole Dumitraškovića, nastalo 2013. godine a zvanično objavljeno 3.03.2014. Prodato u više stotina primeraka širom Srbije. Učestvovalo u humanitarnoj akciji za vreme majskih poplava uz parolu: “Kulturom za bolje sutra”.

Poezija je govor srca, govor čoveka kada ga um napusti, koji nije ništa više od običnog bića koje voli drugo. Poezija obeležava trenutak ljubavi i beskrajnu patnju čoveka koji je bez ljubavi ostao. Poezija čuva trenutke od zaborava. Poezija voli kada nas više nema.

Oganj ljubavi

Tiho si u moj život ušla, a još tiše izašla.
Dušo, koliko još stepenika brojiš do pakla?
U raju sam te tražio, ali su tamo zatvorena vrata;
katanac je siv i pogled krije gusta magla.

“Dobar si”, svi tako kažu.
“Ne treba ti ona, jer oči su joj ispunjene tamom.”
Ne znaju oni da bile su zelene, ukrašene rosom;
najlepše boje prekrivene smeđom kosom.

Crn sam bio ja – crnji od Lucifera
i svih njegovih demona, nekadašnjih anđela,
koji prodadoše sebe.
Prodao sam i ja sve što imam za nešto što liči na tebe.
Sada prodajem dobrotu svoju da večno gorim kraj tebe.

Daljina

Daljina nas, draga moja, vezuje;
oboje je delimo i sa njom živimo.
Ti misliš na mene, a ja na tebe.
Zajedno mislimo i ljubimo usne
što prevariće naše želje.
Oboje smo prevareni, a varamo se međusobno.

Draga moja,
varaćemo se dok neko ne poludi i prizna sve;
koliko voli i za drugim pati.
Da znaš: kladim se na sebe.
Neću te zvati – živim da te gledam kako se patiš.
dok i ja patim;
muškarac sam i ponos mi uvek sve duplo naplati.

Hoću da znaš

Isto Sunce nas budi i greje.
Isti Mesec nas uspavljuje i miluje.
Sve isto vidimo; nebo i zvezde,
a živimo drugačije.
Ispod nekih oblaka je mračnije.

Na javi i u snu – tebe sanjam.
Zbog lupanja, sa istim komšijama se ganjam.
Budan te želim, a noću sa ološima krevet delim.
Kada zaspim, ljubiš me usnama što ne znaju reći: ne!
A, nekada samo grliš, rukom kurve,
koja za malo novca daće svakome.

Samo hoću da znaš:
Ljubav je meni polomila krila.
Ljubav je kriva,
što neko od nas dvoje može da bira.
Ljubavi – ljubav je u mom srcu siva.