Svet je pun devojaka koje nešto žele. Znam, devojka sam i želim mnogo. Muškarci se pretvaraju da ih interesuje samo ljubav i život proveden pored jedne žene. Lažovčine. Krešu svaku koja im noge raširi. Ne krivim ih, jer i mi žene volimo da budemo dobro jebane. Volimo tajnost i bezobrazluk. Generalno, svi ljudi to vole i žele, bilo da su u ljubavi sa nekom osobom ili bez nje. Prokleti smo. Da, mi – ljudi. Sve želimo, a ništa od toga ne smemo; najviše zbog osude društva u kome se nalazimo i – najbitnije, krivice koja nam je usađena.
Čovek koji osuđuje sebe, radi još gore stvari iz dana u dan. Prlja se sve više, dok se u sopstvenom smradu ne uguši.
Moje ime je Monika i imam dvadeset sedam godina. Izuzetno sam lepa i kod muškaraca koji imaju neku vrstu materijalne moći, stvaram osećaj neopisive želje za posedovanjem te lepote, makar i na jedu noć. Njima predstavlja veliki problem. Ne mogu da se suprotstave želji, previše su slabi, koliko god moćno delovali na prvi pogled.
Prokleto je to muško koje zavisi od žene. Ali, jebi ga, i žene su osuđene da budu zlo, dokle god ne naiđu na „tog“ muškarca zbog koga će u njima oživeti čednost.
Dobro, idemo dalje. Svet nikada ne spava.
Kada bi ljudi saznali iz mog okruženja saznali šta radim, sigurno bih imala drugačije nadimke, prikladnije nemoralnim osobama kao što sam ja. Ovako me zovu: Moni, a ja sebe zovem bezosećajna. U životu imam samo dve osobe – najboljeg druga koji se zove Filip i Nemanju, moju najveću ljubav, sa kojom nemam preterano dobar odnos. Čini mi se da je moja ljubav veća, a da se njegova svodi na naš odnos u krevetu. Njemu je sve dozvoljeno, jer se ja hranim sitnicama.
* * *
Svanulo je jutro. Počeo je novi dan. Meteorolozi su još juče najavljivali da će ovaj dan biti najhladniji u ovoj godini. Ja sam baš danas odlučila da testiram Nemanju i pokušam u njemu da probudim bilo kakva osećanja.
Pozvaću ga i reći mu da moramo o nečemu da razgovaramo. Pozvaću ga uveče.
Kada čovek ništa ne radi vreme kao da leti. Noć je ubrzo oslikala mesec na nebu.
Uzela sam telefon i pozvala ga. Javio se posle trećeg zvona.
„Moni, kaži?”
„Nemanja, volela bih da te vidim…“
„Baš sada?”
„Da, važno je. Želim da razgovaram sa tobom.“
„Sa društvom sam u parku, pored crkve. Rekao sam ti da ćemo večeras slaviti Petrov rođendan.”
„Dobro“, rekla sam, a u sebi urlikala. „Videćemo se onda neki drugi dan.“ Prekinula sam vezu.
Jebi se, pičko jedna. Nosi se i ti, Monika. Nosi se – psovala sam. Bacila sam telefon, koji se razbio na nekoliko delova. Mislim da posle toga više neće raditi. Ali, svakako, dobar nauk da ni ja više ne radim dečije stvari. A, samo sam htela Nemanji da kažem da odlazim zauvek u Beograd, čisto da vidim reakciju. Nisam planirala to stvarno da uradim.
Udaljila sam se od kuće i otišla malo na vazduh. Prošlo je nekoliko sati, a ja sam i dalje šetala. U povratku sam čula svoje misli:
„Pusti mržnju, Monika..“. A, onda i strah: „Čoveče, pa ja pričam sama sa sobom, od toga može da se poludi“. Javljale su se tako neke misli koje je možda i trebalo poslušati.
„Uhvati nečiju ruku i idi kuda te ona vodi. Ako ništa drugo, odvešće te daleko od želje za osvetom ili možda baš na mesto gde će te naći neko poseban i samo tvoj.“
