Pročitala sam roman u jednom dahu i jako mi se dopao, čemu u prilog govori činjenica da sam sve vreme dok sam ga čitala, raspravljala sama sa sobom. Sviđa mi se što epizode nisu povezane, volim kada dosta toga ostane neispričano, dovoljno da čovek može da izmašta ostatak. Zanimljivo je da mi je tokom čitanja samo jedna reč bila na pameti: otuđenost. Daria ne doživljavam kao dekadentnog, već kao tužnog, razočaranog nemilosdrnim svetom. O Sari jedino mogu da zaključim da je uplašena, jednostavno mi njen lik “izmiče” kad pokušam da je shvatim.
Samo mi je žao što roman nije duži…
Autor: Nikola Dumitrašković
Probudi se univerzume
Opet isti snovi. Lutam kroz njih i želim da te nađem, ostatku moje duše. Muškarac i žena su jedno, kada se spoje. Nedostaješ mi delu duše…
Otvaraju se i zatvaraju neka vrata, dok neki ljudi samo šetaju i ništa ne primećuju. Znam da od njih želim pobeći i ne približavam se mnogo. Kakvi su to ljudi? Neću da budem deo njih. Idem, koračam i nastavljam da tragam. Miraš biti savršena, ti, ostatku moje duše, jer sam žrtvovao mnogo. Uskratio sam sebe mnogo zadovoljstva. Moram priznati da je osećaj slobode u telu mnogo dobar kada sebi nešto zabraniš, a kasnije mu i odoliš. Zato te i ne tražim na površnim mestima, ispunjenim površnim ljudima koji uzdišu na dodir. Meni treba magija, trebaš mi ti univerzume!
“Zašto uvek pričaš u snu?”
Zato što pričam i na javi.
“Tragaš za nečim?”
Tragam, moj put je ispunjen slutnjom.
“Sa kime pričaš?”
Sa tobom prokleti čoveče u mojoj glavi što postavljaš milion pitanja dnevno.
“Znaš li? Prave stvari se dogode u trenutku. Ako nešto dugo tražiš, velika je verovatnoća da si to propustio na samom početku.”
Znam… ostavi me da tragam. Moram je naći. Želim je. Znam da i ona za mnom traga. Delovi su duše to! Moraju se poklopiti, inače će večno ostati neispunjeni.
“Hajde, obuci se i izađi napolje. Tragaj…”
Hoću, obući ću se i naći ću je.
Zamislite te ljude napolju. Ne znate šta im je u glavama. Neki bi da vas muče, drugi da vas uguše u ljubavi, a treći da vas ubiju. Znate kako ćete pronaći deo duše vaše? Oči će joj sa osmehom sijati.
Nemojte gubiti vreme na one primitivne ostatke nečijeg duha što se u ljude izrodiše. Oni imaju samo jednu svrhu, da glupost održe beskrajnim. Slabo govore i o blizinama pričaju. Ne poznaju oni dubinu. Zato, kada se spojite delovi. Vaš je zadatak da širite ljubav i po cenu da vas ubije.
Pozvale su nas zvezde
Predstava se završila i mnogobrojna publika je izašla iz pozorišne sale praćena bukom glasova koji nisu bili razumljuvi, ali razumeli su ih pojedinci kojima su bili upućeni. Takva je masa iz daleka, nepoznata, dok joj se ne priključiš. Tek onda o njoj nešto možeš da znaš. Takva je i ljubav, pa i sam život.
“Neistina je da je čovek koji uči na svojim greškama budala.”, bio je slogan predstave koju je, sasvim slučajno, posetio čovek koji je uživao u pogledu na nebo puno zvezda. Divio se zvezdama. Umeo je satima da leži i gleda u nebo, gubeći u potpunosti osećaj realnosti. Lutao je svetom. Jedno veče je i pričao sa zvezdama.
“Planiraš li ikada da me posetiš?”, upitala je jedna. Nije video koja je to. Možda ona najsjajnija?
“Želim”, odgovorio je, “ali… ne mogu. Nemoćan sam.”
“Nisi. Sklopi oči i zamisli da si tu, pokraj mene. Kada otvoriš oči, nekoliko sekundi kasnije ćeš imati sećanje na trenutak koji si zamislio. Verovaćeš da je stvaran. Ti si zaista bio tu, zar ne?”
“To nije isto.”
“Misliš?”, nasmejala se zvezda kao nijedan čovek. Naravno, bila je zvezda. “Kada negde odeš, zaradiš sećanja koja bude osećanja, a kada zamisliš, dobiješ isto, sećanja koja bude osećanja.”
“Razlika je u trenutku”, rekao je čovek.
“Nije. Zamislio ili bio, uvek si tu. Probaj.”
I čovek je probao…
“Kaži mi šta osećaš?”, upitala je zvezda.
“Pomešanost mnogo emocija. Znatiželjan sam, ali i strah me je. Čudno… lepo mi je. Nema iluzije koja sputava ljude i govori im da nešto ne mogu. Mislim da mogu sve.”
“Rekla sam ti. Plutaš, letiš. Ti putuješ i srećan si. Možeš sve! Hajde, otrči i reci nekome za našu malu tajnu i posmatraj kako se svet menja. Ta osoba će reći još jednoj osobi do koje joj je stalo, a treća osoba četvrtoj i tako ćemo obići svet.”
“Zašto misliš da će ljudi uopšte sa nekim ovo podeliti?”
“Nijedan čovek ne može deliti lepotu duše sam sa sobom. I, ako pokuša, u tome neće uživati. A, sada idi i kaži nekome. Dušu ispunjavaju misli, osećaji i njihova razmena između ljudi. Materijalne stvari ispunjavaju prostor i kada se prostor prepuni nemaju nikakvu svrhu, čak su i nevidljive. Ljudi ih nazivaju: deponija.”
Koga ćeš ti pozvati?
Poglavlje: Pismo Moniki Šak
Koliko li je samo ljudi pre mene sedelo ovako za stolom, sa žestinom u čaši, olovkom u ruci i neobjašnjenim emocijama, koje treba da sroči u ono što ljudi poznaju kao pismo? Ali, koje nikada ne planira da uruči. Gde odu takva pisma? Da li ih neko nekada pronađe, možda i pročita nekome?
Ovo pismo ne planiram da uručim, pustiću ga da leprša svetom jedne vetrovite noći. Olakšaću misli, izgovoriću reči jer, shvatio sam, najteže su one neizgovorene reči. Ovako ću sebe ubediti da sam ih izgovorio i biće mi lakše da podnesem svoje postojanje na lopti koju ljudi zovu svet. A tebi dobri stranče, koji pronađeš ovo pismo, želim da kažem, da pred istinom iz sve glasa drekneš istinu, inače ćeš postati njen rob koji tiho hoda, koji tiho propada.
Istina…
Imala je sve što i svaki čovek ima: usta, nos, oči i kosu. Nosila je stvari koje svi nose. Živela je kao što se živi – grešno. Ali, postojalo je nešto u njenim očima, videlo se u potpunom mraku. Zidine porušenog raja i devojčica naslonjena na jedno spaljeno drvo. U takav raj sam se zaljubio. Monika je postala moj simbol ljubavi, fizički prikaz unutrašnjih osećanja koja su neprestano igrala valcer u mom stomaku.
Stranče, probudi se i pronađi svoju Moniku! Sat otkucava…
Uvod: Monika je rekla zbogom
Svet je pun devojaka koje nešto žele. Znam, devojka sam i želim mnogo. Muškarci se pretvaraju da ih interesuje samo ljubav i život proveden pored jedne žene. Lažovčine. Krešu svaku koja im noge raširi. Ne krivim ih, jer i mi žene volimo da budemo dobro jebane. Volimo tajnost i bezobrazluk. Generalno, svi ljudi to vole i žele, bilo da su u ljubavi sa nekom osobom ili bez nje. Prokleti smo. Da, mi – ljudi. Sve želimo, a ništa od toga ne smemo; najviše zbog osude društva u kome se nalazimo i – najbitnije, krivice koja nam je usađena.
Čovek koji osuđuje sebe, radi još gore stvari iz dana u dan. Prlja se sve više, dok se u sopstvenom smradu ne uguši.
Moje ime je Monika i imam dvadeset sedam godina. Izuzetno sam lepa i kod muškaraca koji imaju neku vrstu materijalne moći, stvaram osećaj neopisive želje za posedovanjem te lepote, makar i na jedu noć. Njima predstavlja veliki problem. Ne mogu da se suprotstave želji, previše su slabi, koliko god moćno delovali na prvi pogled.
Prokleto je to muško koje zavisi od žene. Ali, jebi ga, i žene su osuđene da budu zlo, dokle god ne naiđu na „tog“ muškarca zbog koga će u njima oživeti čednost.
Dobro, idemo dalje. Svet nikada ne spava.
Kada bi ljudi saznali iz mog okruženja saznali šta radim, sigurno bih imala drugačije nadimke, prikladnije nemoralnim osobama kao što sam ja. Ovako me zovu: Moni, a ja sebe zovem bezosećajna. U životu imam samo dve osobe – najboljeg druga koji se zove Filip i Nemanju, moju najveću ljubav, sa kojom nemam preterano dobar odnos. Čini mi se da je moja ljubav veća, a da se njegova svodi na naš odnos u krevetu. Njemu je sve dozvoljeno, jer se ja hranim sitnicama.
* * *
Svanulo je jutro. Počeo je novi dan. Meteorolozi su još juče najavljivali da će ovaj dan biti najhladniji u ovoj godini. Ja sam baš danas odlučila da testiram Nemanju i pokušam u njemu da probudim bilo kakva osećanja.
Pozvaću ga i reći mu da moramo o nečemu da razgovaramo. Pozvaću ga uveče.
Kada čovek ništa ne radi vreme kao da leti. Noć je ubrzo oslikala mesec na nebu.
Uzela sam telefon i pozvala ga. Javio se posle trećeg zvona.
„Moni, kaži?”
„Nemanja, volela bih da te vidim…“
„Baš sada?”
„Da, važno je. Želim da razgovaram sa tobom.“
„Sa društvom sam u parku, pored crkve. Rekao sam ti da ćemo večeras slaviti Petrov rođendan.”
„Dobro“, rekla sam, a u sebi urlikala. „Videćemo se onda neki drugi dan.“ Prekinula sam vezu.
Jebi se, pičko jedna. Nosi se i ti, Monika. Nosi se – psovala sam. Bacila sam telefon, koji se razbio na nekoliko delova. Mislim da posle toga više neće raditi. Ali, svakako, dobar nauk da ni ja više ne radim dečije stvari. A, samo sam htela Nemanji da kažem da odlazim zauvek u Beograd, čisto da vidim reakciju. Nisam planirala to stvarno da uradim.
Udaljila sam se od kuće i otišla malo na vazduh. Prošlo je nekoliko sati, a ja sam i dalje šetala. U povratku sam čula svoje misli:
„Pusti mržnju, Monika..“. A, onda i strah: „Čoveče, pa ja pričam sama sa sobom, od toga može da se poludi“. Javljale su se tako neke misli koje je možda i trebalo poslušati.
„Uhvati nečiju ruku i idi kuda te ona vodi. Ako ništa drugo, odvešće te daleko od želje za osvetom ili možda baš na mesto gde će te naći neko poseban i samo tvoj.“
Peckanje: Monika je rekla zbogom
Monika je obična devojka koja se u Beograd doselila iz malog mesta u okolini Valjeva. Za veoma kratko vreme ona se uzdiže i pada, zatim ponovo uzdiže i ponovo pada. Ona ni ne sanja koliko će voleti i biti voljena. Ali…
Pozorište i igra
Monika je trebala da igra scenu u predstavi u kojoj se pleše. Najvažnija stvar u plesu je sam kraj, onaj kada partner grli partnerku oko struka, a ona njemu stavlja desnu ruku na njegovo levo rame i levom rukom ga grli oko vrata. Ako se tu ne vide i ne osete emocije, ples nema nikakvog smisla, a predstava može odmah da se završi. A, znate li koliko je teško igrati bez muzike? Isto kao i pevati u tišini. U tišini pevaju samo ludaci. Oni i igraju bez muzike, dive se zvezdama na nebu, plesu drveća dok vetar njiše krošnje. Zamislite, oni stvarno vole da pokisnu…
Upoznavanje stranca
Sela je sa najgorim osećajem pored njega, čoveka čiji je pogled pratio od ulaska u klub. Najmisterioznija ličnost je pila viski za šankom.
“Gledao si me. Primetila sam.”
“Gledao sam te da bi primetila. Zašto bih te gledao krišom?”
“Muškarci to obično rade.”
“Dečaci to rade. Miškarci se ne plaše pogleda. Šta piješ?”
“Votku. Hvala.”
“Nema na čemu, samo obriš to sa obraza.”
Sa leve strane ostao je trag njenog bluda od koga se postidela pred čovekom koga nije ni poznavala. Uvek je ona bila ta koja je dominirala, ali ovaj put je znala da i on zna njene promašaje. Koja smrt u trenutku. Ova ne ubija, ali užasno boli. Strašno je znati da vas neko može pročitati na prvi pogled, videti đavola, a opet ostati smiren.
Da! Novi junak pisca moderne književnosti Nikole Dumitraškovića je žensko. Ima crvenu kosu i želi mnogo toga.
Ja nisam kao svi ostali. Neću da lažem sebe da sam dobro, a zapravo nisam. Neću da prebolim ljubav. Od ljubavi se živi, a prebolevaju se: prevare, laži i razočarenja.
Monika Šak
Nikola Dumitrašković, Monika je rekla zbogom
Sanjao sam nešto o njoj
Nije grad mesto u kome, u ljubavi možete uživati, jer oduzeće vam je, ako ne prvi, onda, drugi ćošak njegove sive i depresivne ulice. Grad je tamnica umno slepih i emotivno praznih bića. Grad je moje rodno mesto iz kojeg nikada nisam uspeo pobeći, a siguran sam da ni vi nikada nećete uspeti. On ima toliko visoke zidove, da i kada biste zamislili nešto izvan njih, on bi se potrudio da ih poveća taman toliko, koliko vama nedostaje da odustanete od želje za slobodom i lepotom. Ali, ne krivite sebe, jer svi kolektivno smo krivi za to užasno stanje njegovih ulica.
* * *
Šetao sam, kao što i vi šetate prazne glave i konstantno u strahu od svakog narednog koraka. Šetao sam plašeći se budućnosti, plašeći se samoće čiji prijatelj sam uveliko bio i voleo sam jednu osobu koja je mogla jednim potezom svoje nežne ruke da ukloni sve ovo što je činilo moje slabosti. Mogla je, a da li je želela? I ona je isto tako šetala u strahu, samo nisam siguran da li bih i ja mogao isto tako ukloniti njene strahove ili je taj ključ bio u ruci nekog drugog. Zato, možda, i nismo delili sate kao par, zato je ona i dalje hodala u strahu.
Uvek su me proganjale misli: “A šta ako je zauvek izgubim?”. Patio sam od toga jer sam živeo u gradu koji, ne samo da je gubio ljude, namerno navodeći ih prema rupama iz kojih niko nije mogao izaći, već su i ljudi olako puštali druge da idu prema istim rupama pod izgovorom: “Koga nema, bez njega se može!”. A, ja sam imao sasvim drugačije mišljenje. Verovao sam da takvi ljudi beže od sopstvenog bića, pretrpani pitanjima: “A, šta ako ovo, a šta ako ono?”. Iako sam isto pitanje u svojim mislima čuo milion puta dnevno, ignorisao sam ga i nikada nisam dozvolio da nekome prstom pokažem put prema strašnim i surovim rupama, a naročito, ne njoj, pored koje sam uz sve probleme u destruktivnom okruženju želeo da provedem ovaj besplatno dat život. Valjda sam zato i bio nesrećan. Bio sam ofarban u crno-belom gradu.
Sve što znam je da vam niko nikada ne može objasniti ono što osećate, niti vam iko može reći šta je to i kako je nastalo u vašem telu, koje svakodnevno pati za slobodom. Znam, kada se u ogledalu pojavi vaše lice, lice odraslog čoveka, vi počinjete da patite iz nepoznatog razloga i u trenutku kažete sebi, kao što sam ja rekao, da ste samo nesvestan čovek koji je izgubljen u svojim lažima. Isto znam, da je i mržnja bolja od ravnodušnosti, jer je i ona još jedan od osećaja u vašem telu koji vas čini emotivnim bićem, koji vas čini živim i zbog kojeg ćete uraditi neverovatne stvari, ali nikada nećete pokazati prstom prema rupama iz kojih nema izlaza. To može uraditi samo ravnodušan čovek i zato budite srećni što patite, lažete i volite one koji su vas otpisali.
Možda sam ja samo još jedan ludak u ovom gradu, na njegovim ulicama koji šeta u krug bez šanse da ostvari svoje snove, ali samo lud čovek zna koliko je svet ograničen vremenom, datumima, mesecima i godinama, koliko su ljudi krivi što večnost nikada nije posetila njihovo srce, kada na samom početku naprave grešku i u njemu nesvesno stvore kraj, obeležavajući trenutak nekakvim ciframa, dajući mu nepostojeći značaj, želeći mu na početku – kraj. Zato nikada nemojte robovati vremenom. Ljubav ne poznaje početak i nema kraj.
Godinama se sve ponavlja zbog jedne reči: “volim te”. Godinama ljudi žive u rupama grada.
“Živi!”, rekao sam pred punim šetalištem u centru grada, citirajući nešto što je pisalo u nekoj od mnogobrojnih knjiga koja je stajala negde na prašnjavoj polici i nakon što me niko nije ni primetio, nastavio sam da koračam njegovim ulicama.
Neobjavljeni delovi Tajne Dunava
Dario i Sara, upoznavanje…
Kako je veče prolazilo, njih dvoje su se sve više odvajali iz priče. On je sedeo u ćošku, na stolici do prozora, a ona na krevetu do zida. Spontano su razmenjivali poglede i smeškali se jedno – drugom, ali reči nije bilo sve do ranih jutarnjih časova, kada su svi, manje ili više, pojurili kućama u prekrasni krevet. Dario je uzeo fotoaparat i škljocnuo jednu sliku pred ljudima koji su polako kretali, naizgled u prazno, ali jasno se moglo videti da je slikao nju, kako mirno sedi na krevetu. Ona to nije primetila, a i da jeste, pitala bi se zašto je to uradio. Nije imalo nikakvog smisla ali se desilo, baš kao i većina stvari u životu.
Ljudi su izašli, za njih dvoje neprimetno i oni su ostali sami u sobi. Nekoliko minuta su ćutali, i onako kao deca prvog dana u vrtiću, gledali stvari po sobi, a onda je krenula priča koja ih i do danas drži zajedno.
Razgovor, Dario i Sara!
Mladić je pomilovao rukama po licu i nežno joj obrisao suze sa obraza.
“Pogledaj, srećni smo zajedno”, prošao je rukom kroz njenu kosu. “Ništa ne treba da utiče na nas, na naše viđanje. Niko ne mora da zna koliko je nama lepo.”
“Dario…”, izgovorila je mladićevo ime po prvi put.
“Ali, moram ti nešto reći.”
“Slobodno… kaži.”
“Mislim da sam na dobrom putu…”, zastala je na trenutak, “da…”
Mladić je trepereo, nije znao šta će sada reći. Malo se i uplašio ali…
“Da?”, upitao je mladić.
“Da se zaljubim u tebe”, odgovorila je Sara uplašeno, čekajući mladićev odgovor.
Mladić je na trenutak zanemeo. Nije znao šta da kaže. Njegovom glavom je protrčavao stampedo.
Dokle god čovek postoji – postojaće i sukob mišljenja. Svađati se sa ljudima je normalno, ali nije normalno nikada ne pomiriti se.
–
Nikola Dumitrašković, misao koja nije pronašla put do knjige, a htela je…
Devojka purpurnih osećanja
Čuo sam za jednu devojku, prelepe duge kose.
Hodala je najlepše kada su joj noge bose.
Na njenom licu, spavale su jutarnje rose.
Bila je za mene ljubičasti cvet,
usamljen u mnoštvo zelenih, možda mrlja.
Zašto moje srce prema njoj i dalje srlja?
Voleo sam jednu devojku božanstvenog imena.
U toj ljubavi se ništa nije promenilo.
I dalje je volim, samo sada iz daleka,
dok se u njenoj blizini neko nemirnog hoda šeta.
Možda kocka ono što sam ja zaradio…
Možda samo, kao ona sa mnom, ubija demone samoće,
dok mu plima ne donese njegovo rajsko voće?
Ali, i to voće, sigurno, nekog drugog hoće.
Stranče pokraj devojke purpurnih osećanja,
rani je da i ona plače.
Jedino tad znaće da voleo sam je kao majka tužno pače.
I noćas neko plače.
Ne brini se,
više nisam to pače.
Mediji uništavaju svest
Svi smo svedoci zaglupljivanju naroda vestima o Veljku Ražnjatoviću koji nema ni posao, a i ne bavi se ni sa čim što zaista može pomoći narodu ili čovečanstvu. Strašno je kada on raskine sa devojkom i kada nađe devojku na jedno veče ili neku novu ljubav. U svest mladih devojaka, devojčica se ubacuje njegov lik i delo kao nešto moralno po čijem će principu i tražiti momke. Ceca može da se ljuti koliko god hoće, ali ona je kriva što ga velika većina i napada, stavljajući svog sinčića pred lice javnosti, a da ništa nije uradio, napravio, sem što je potrošio par stotina evra na nekom splavu. Ne, nisam ljubomoran, niti je iko na njega ljubomoran. Bilo bi nenormalno da ljudi koji sami sebi stvaraju nešto u životu i koji su ispunjeni, budu ljubomorni na lika koji je potpuno prazan.
Žao mi je što se od lika koji je nesposoban pravi nekakav šmeker, kada ova zemlja ima mnogo veće face. Intelektualce, sposobne muškarce.
Opšte je poznato da umetnost podiže svest i tera čoveka da razmišlja na nekom intelektualnom nivou. Svaki čovek je pametan, kada počne da misli. Takav čovek nije sklon manipulaciji, jer svojom glavom može da razlikuje laž od istine. Naravno, modernom vremenu ne odgovaraju svesna bića kojima se ne može manipulisati, zato se svakodnevno piše o praznim stvarima i praznim licima. Slikari, pisci i pravi muzičari su gurnuti u podrum, jer “negativno” utiču na masu. Niste, niti ćete videti svakodnevne natpise u novinama, razgovore sa umetnicima koji se svakodnevno bave usavršavanjem i informisanjem. Čest je primer da poznaju psihologiju i filozofiju. Sa njima biste mogli razgovarati ceo dan bez kraja o stvarima koje bi ljude izlečile i naterale ih da se zamisle, zapitaju.
Prostor pravim umetnicima u medijima je uskraćen, ne zato što to nikome nije zanimljivo, već zato što se plaše svesne mase oni koji svakodnevno obrću velike novce.
Zbog toga najviše trpi umetnost i kultura jednog naroda. Pisanjem praznih priča je postalo normalno biti samoživ i pričati o sebi do nenormalne mere, do ivice divljenja svoga lika i dela. Umrla je etika. Poginuli su džentlmeni i isprljane su dame. Njih je činila mudrost, znanje i neverovatna skromnost iako su bili bogati.