Pročitala sam roman u jednom dahu i jako mi se dopao, čemu u prilog govori činjenica da sam sve vreme dok sam ga čitala, raspravljala sama sa sobom. Sviđa mi se što epizode nisu povezane, volim kada dosta toga ostane neispričano, dovoljno da čovek može da izmašta ostatak. Zanimljivo je da mi je tokom čitanja samo jedna reč bila na pameti: otuđenost. Daria ne doživljavam kao dekadentnog, već kao tužnog, razočaranog nemilosdrnim svetom. O Sari jedino mogu da zaključim da je uplašena, jednostavno mi njen lik “izmiče” kad pokušam da je shvatim.
Samo mi je žao što roman nije duži…