Prešao sam toliko puta usamljen,
bez svetla, dostojne kaldrme i nekog cilja.
Svakodnevno tumaranje,
odvelo me je do jednog bunarčića u drvetu,
punog kišnice u koji sam svakodnevno bacao novčiće,
želeći da te vratim;
tebe i tvoju ljubav.
Prešao sam toliko puta usamljen,
da bi se ti odjednom pojavila,
kao magija,
euforija i najveća robija.
Kaži mi, devojko iz svetla,
praćena cvrčcima i njihovom pesmom,
gde sam u svemu tome ja, a gde si ti?
Sastavi me kao puzle i zapleši po meni,
kao na najlepšem podijumu,
na kome su carevima plesali;
izgazi me,
oživi,
ili ubij.
Pišem ti devojko iz svetla,
molim te,
zbog ljubavi sam spreman da gorim.