Autor: Nikola Dumitrašković

Svojim magičnim prstima, Dario je omađijao sve prisutne. Niko se nije pomerio ni nekoliko sekundi pošto je on završio kompoziciju. Svi su gledali u njega bez treptanja, a onda je, odjednom, usledio gromoglasni aplauz.

Dario je ustao i polako u tišini došao do mikrofona na bini.

„Još jednom: dobro veče svima“, rekao je. „Ova numera se zove: Jedan njen pogled. Kompoziciju sam posvetio jednoj veoma posebnoj osobi koja više nije u mom životu, ali je u mojim mislima. Znam da svako od nas ima takvu osobu i zbog toga je ovog trenutka posvećujem svima vama – prisutnima u sali. Ovo je i vaša kompozicija.“ Zaustavio se na trenutak, popivši par gutljaja vode iz flaše koja je bila odmah pored njega na stolu. „Takođe, ona predstavlja i najavu za roman koji ću vam sada predstaviti.“ Okrenuo se i sa istog stola, sa koga je uzeo vodu, uzeo je i prvi primerak knjige, ali nešto se u pogledu na publiku promenilo. Nije ni otvorio knjigu, a njen pogled je zasijao u publici. Nosila je crnu haljinu i cipele – baš kako je govorila da želi da dođe. Dario se u sekundi izgubio, ali istom brzinom vratio. Otvorio je knjigu, ali ne na stranu koju je obeležio da će čitati, nego na poglavlje: Pomisao na tebe.

Pre nego što je počeo sa čitanjem, pogledao je u oči; razumeli su se.

Ništa se nikada nije promenilo zbog ljudskih želja. Želeo sam te nazad, ali te nisam dobio. To i nije bitno – bitno je kako se mi osećamo iznutra, a ja se osećam odlično, zato što sam shvatio koliku slobodu imam i mogućnost da biram. Svako od nas može da bira. Svako je slobodan. Mogao sam da te mrzim ili da te volim najviše. Kada si otišla, bio sam u međufazi; voleo sam te i mrzeo. Da sam se samo prepustio, verovatno bih te zamrzeo, kao što većina momaka zamrzi svoje bivše devojke nakon raskida u nekom određenom vremenu; kasnije i preboli, a sva sećanja koja im ostanu su vezana za period mržnje – najjači i poslednji emotivni trenutak.

Nakon velike borbe sa sobom – izabrao sam da te volim, jer pomisao na tebe mom svetu daje sjaj, osmeh i najlepši kraj. Izabrao sam da te volim – tako me u životu gubitak manje boli. Izabrao sam da te volim i iluziju tebe u mom životu ne bih menjao ni za najlepšu opisanu stvarnost.

Sklopio je knjigu. „Svako od vas može kupiti roman po ceni koju sam formira. Sva prikupljena sredstva biće iskorišćena u humanitarne svrhe. Kada kupite roman, dođite za ovaj sto – svima ću potpisati knjigu. Hvala vam.“

Ovaj grad, modernih i evropskih shvatanja, pamtio je srećnija godišnja doba, od ovih iskrivljenih u kojima narod kolektivno pati. Naizgled, grad je lepši, tehnika je bolja i svet cirkuliše brzo prljavim ulicama, čiji ćoškovi su sve više ispunjeni tužnim očima siromaha. Ima tu i nekih nesrećnih umetnika što očajničkim potezima pokušavaju nešto da promene, sede na kiši i igraju na vetru, a ne znaju da umreće od teških bolesti sa osmehom na licu.

Ljudi su učeni pogrešno i pogrešno pristupaju životu sa iskrenim ubeđenjem da je sve ono što vide i rade ispravno. Naravno, jer su tako učeni i nikako ih ne treba kriviti – treba osuditi one koji su ih tako učili.

Sve što se danas može videti, jeste i dok je ljudi – biće pogrešno. Sve, sem te čudesne pojave – ljubavi.

* * *

„Došao si“, upitala je devojka smeđe i duge kose.

Njeno lice se nije moglo videti, bila je okrenuta leđima, ali njena kosa… plesala je sa vetrom koji je pratio tok Dunava. Spuštena glava i pogled na bližu stranu obale, jasno je opisao njenu tugu. Ruke su nervozno igrale, a prsti se kočili pri pokretu.

„Da, došao sam. Zar misliš…“
„Mislim“, prekinula ga je jednom rečju i oštrim pogledom.
„Pogrešno misliš“, odgovorio je mladić sa crvenom kapuljačom preko glave. „Znaš koliko te volim“, dodao je i korakom napred krenuo da je zagrli.

Iako je stajao nasuprot nje, vetar je veštim potezima, igrajući se sa njegovom kapuljačom, sakrio njegove oči i ostatak njegovog lica. Mladićevo lice se, takođe, nije moglo videti. Za svakoga ko bi u tom trenutku prošao pored njih, oni bi bili potpuni stranci.

„Znam, zato i želim da odem od tebe. Želim da se sakrijem u mišiju rupu“, odgovorila je sklonivši se dva koraka unazad. Sklonila se od njegovog zagrljaja.
„Zašto? Zato što se volimo?“, upitao je mladić tužnim tonom i isto tako sam dao odgovor.
„Ne! Ne zato što se volimo, nego zato što se previše volimo!

Mladić u tom trenutku nije razumeo značenje razgovora, odmahnuo je rukama, hvatajući se za glavu. Pogledao je prema Dunavu i nakon nekoliko spontanih pogleda, okrenuo se opet prema njoj.

„Ti mene zajebavaš! Šališ se. Sprdaš…“, prodrao se u trenutku, polako stišavajući ton sa svakom rečju.
„Ne, naravno da se ne šalim, niti te, kako ti kažeš: „sprdam“. Ipak mislim da sam veoma ozbiljna. A ti, pokušaj da me shvatiš – volim te ali sam previše izgubljena. Ne mogu samu sebe da istrpim, da kontrolišem. I ti isto treba da pogledaš sebe. Izgubili smo se, čoveče.“
„Da, najlakše je to reći i otići.” Udahnuo je duboko. „Znaš šta!?”
„Šta?“
„Ne želim da te gledam više! I da znaš, ja tebe ostavljam.“

Okrenuo se, uprkos tome što je znao koliko se ona plašila da ga izgubi. Okrenuo se i uzeo je kamenčić koji je nervozno bacio u reku. Dok je koračao, zvuk njegovih koraka pevušio je pesmu izgubljenog putnika koji sreću traži u pogrešnom pravcu. Verovatno je i sam znao da radi pogrešnu stvar, ali je ipak uradio – da dokaže njoj, i sebi, kako može, kako je jak. Uradio je tako i na očigled svih, pokazao je slabosti čoveka koje niko nije primetio.

Devojka je stajala na vetru, nije se pomakla od trenutka kada je on otišao. Prekrstila je ruke i gledala je u reku. Sa pogledom na istu, počelo je, ali se i završilo mnogo ljubavi. Niko ih ne može zapamtiti sve, sem vode – ona sve pamti.

Kada gledate u reku, jezero ili more, gledate u istoriju dešavanja od nastanka života na ovoj planeti. To je jedna neistražena biblioteka života koja čuva odgovore na sva pitanja.

O čemu je razmišljala i kako se osećala – ostaće misterija…