Televizijski program je postao najgori vid deponije koja svakodnevno servira određenu dozu smeća u ljudske umove i uopšte se neću stideti da kažem da su urednici većine televizijskih kuća “trash”. Oni su potcenili kulturno biće u čoveku i servirali mu blato za doručak, ručak i večeru, iako to čovek ne može da jede, zahvaljujući njima, pojeo je. Sa druge strane, uticaj tuđih kultura, koji nam je nametnut, može se protumačiti i kao deo teorije zavere i namerno ugnjetavanje srpske kulture, koja kakva god da je, naša je i treba je poštovati.
Indijske serije su se na naše TV ekrane pojavile kao revolucija serijskog programa pre šest godina. Zar petnaest minuta gledanja, prosipanja vruće vode iz lončeta i petnaest sekundi dijaloga ima ikakvog smisla? Čini mi se da je Mala nevesta izazvala više glavobolja nego stres i pad krvnog pritiska. A, najgore od svega je što agoniji nema kraja i niko pametan da se nađe da to ukloni sa programa. Ako su sa tom serijom pokušali da nam približe indijsku kulturu, omanuli su, jer po većini komentara vidim da su ljudi odbojni prema svemu što se nudi.
Turske serije? Nadam se da svi znamo da i mi imamo istorijski važne ličnosti o kojima se ne govori, niti se snimaju serije. Verujem da omladina danas više zna o Sulejmanu, nego o bilo kom istorijski važnom srpskom liku, izuzev Ive Andrića za koga svi znaju, isključivo zbog Nobelove nagrade.
Zatim, imamo stripske junake: Aleksandra Vučića, Zoranu, Sinišu, Nebojšu i Ivicu, koji se ne skidaju sa TV prijemnika, kao da prostor imaju na svim televizijskim kućama. Tačnije i imaju ga! Od njih, naravno, ništa pametno, sem što se sve više ljudi žali doktorima da sanja izuzetno visokog čoveka koji ih progoni u snovima i veoma teško diše sa pauzama. O kakve noćne more! Reformisali smo vaše plate i svom snagom podigli standard života, toliko da i ne možete da imate neki kvalitetan televizor.
Parovi? Oslepeću! Veličanje moderne prostitucije na mala vrata i to svi kao vole. Svi bi želeli da su Stanija, Soraja i dobro, ne baš toliko popularna ORO. Nešto se razmišljam, kada pogledam Beograd noću, sve tako i izgledaju! I, ako mene pitate “uopšte” ne krivim televiziju i provokativne muzičke spotove sa prostim tekstovima. Ne! Okriviću sebe zato što još verujem u princip i čast.
Toliko o televiziji, a moglo bi se pisati još mnogo, možda i beskonačno mnogo. Preći ću na radio…
Radio stanica uvek poseduje makar jednog veselog voditelja, ali to nije slučaj kod nas. Sve radio stanice imaju minimum dva vesela, šaljiva i šarmantna voditelja, bilo da su muškog ili ženskog pola. I svi oni se zgranu kada im se pomene televizija, jer u toliko emisija pokušavaju, kroz šaljivu sadržinu, da predstave istinu o (ne)kulturi koja se odigrava na programima širom zemlje. Dakle, smeh i znanje idu jedno sa drugim i blagotvorno deluju na telo – lišavaju stresa. Tu se uvek nađe i dobra muzika koja blagotvorno deluje kao terapija. Tačnije, u svetu i postoje muzikalne terapije.
Sve što treba da uradite, jeste da pronađete odgovarajuću frekvenciju i počnete da se budite nasmejani, da uživate u toku dana bez stresa i svega onoga što vas je uništavalo preko TV prijemnika.
Zato radio, a ne televizija.