Ponovo sam osramotio ljubav

Neopisiva želja me vuče da volim druge ljude, da nađem ženu koja će mi dopustiti da je volim do kraja života i da živim mirno. Od svega, samo me neopisiva želja vuče…

Probudio sam se jedno jutro, usamljen i ništa manje ostavljen. Iako je vreme teklo, u meni ništa nije prolazilo… samo je jačalo, a sa njim i želja da ne budem sam. Očajnički sam želeo nekoga – bilo koga. Znam da je to najveća greška koju ljudi mogu da naprave, da se previše izgube u samoći i od osobe naprave ono što bi želeli da ona bude, a ne ono što ona stvarno jeste. Bio sam obazriv. Birao sam, ali koga?

Možda sam najviše bio kriv, jer nisam dopustio da se ona prethodna u meni završi?

Nakon pet godina, odlučno sam krenuo na naše mesto. Kupio sam jednu belu ružu u znak predaje i napisao poslednje pismo, koje je vetar odneo. Ružu sam ostavio i tiho se sa njom oprostio. Krenuo sam kući i na putu do kuće, u meni se javio neki čudan osećaj, nikada doživljen, koji sam nekoliko minuta pokušavao da shvatim. Samoća se skupila, a oči otvorile. Ljudi moji – video sam svetlost dana, život na ulicama i ptice na nebu. Sve je bilo tako živo kao nekada, pre nje.

Zatvorio sam oči nasred ulice i setio se sna koji je kao munja u celini protrčao kroz misli. Ispričaću vam. Sanjao sam nešto, ali nisam siguran da li je to bio pakao ili raj. Bio je to isti ovaj grad u kome sam rođen. Beograd. Ulice su bile prazne, zgrade takođe. Sve je izgledalo isto kao i juče, samo bez ljudi. Šetao sam se beskrajno i sem blagog vetra ništa nisam mogao da čujem. Dan i noć su se smenjivali normalno. Sve je bilo normalno, samo bez ljudi. Nisam siguran da li je to bio pakao ili raj, ali sam siguran da je za nekoga bio pakao, a za nekoga raj.

Otvorio sam oči i pored sebe ugledao devojku.

„Sa kime razgovarate?”, upitala je.
„Sa svetom, ako smem?”
„Imate pravo da radite ono što želite.”

Spontano sam uhvatio devojku plave i kovrdžave kose za ruku i poveo je u šetnju kroz grad. Pristala je, koračajući pored mene sa neverovatnim osmehom. Nisam je poznavao, kao ni ona mene, a trčali smo, razgovarali i smejali se kao da se poznajemo dve decenije. Gubio sam onaj osećaj izbora. Više nisam ja birao, to nešto je izgleda izabralo mene. Ponovo sam bio srećan, lud i pun snage. Voleo sam beskrajno.

Sve je to bilo lepo – ljubav. Ali kako sam opet nekome dodelio lice koje sam želeo videti sa svim osobinama o kojima maštam?

Sada stojim na istom mestu – našem i ponovo sam osramotio ljubav. Voleo sam, a nisam bio gad i ponovo sam ostao sam. Držim ružu i plačem, jer osvajam još jedan kraj.

* * *

Dokle god smo na Zemlji, sve će se vrteti u krug, naša osećanja i međusobni odnosi, kao planete oko Sunca i Mesec oko Zemlje. Taj proces nikada nećemo izbeći, na njega se jedino možemo navići, jer se i mi sa njima okrećemo. Danas smo tu – sutra nismo.

Nešto razmišljam…

Ljudi su napravili satove da bi bili ograničeni, a očekuju neograničenu ljubav. O, kakva smo mi to naopaka bića?

„Izvinite, sa kime pričate?”
„Sa sobom, ako smem?”
„Naravno.”

Spontano sam je uhvatio za ruku…

Kuda idu svi oni koji ostavljaju, a kuda ostavljeni? U raj ili pakao?