Autor: Nikola Dumitrašković

Zašto je bitan Patrijarh Pavle?

ppavle-pravoslavlje

Počinjem ovu temu kao neznalica i najgori među jednakima, ali u tome i leži odgovor na pitanje: “Zašto je bitan Patrijarh Pavle?”.

U njegov lik i delo je upućena velika većina građana Srbije, što je i normalno, jer nam je svima bio duhovni vođa. Kada se u današnje vreme kaže “leader” u nečemu, odmah se pomisli na sav luksuz koji ta reč nosi sa sobom, ali kada za Pavla kažemo da je bio naš duhovni vođa, to nosi jednu drugu sliku koja se projektuje u našim glavama. On je, pre svega, bio izuzetno skroman čovek koga ste često mogli da vidite u beogradskim tramvajima kako sedi smiren. On je na sopstvenom primeru pokazivao ljudima šta je vera, a da je u svojim rečenicama retko pominjao Boga i veru. Bio je pun ljubavi i razumevanja, i onda kada mu ljudi nisu uzvratili. Nikoga nije osuđivao, ni mene kada sam u istom tramvaju bio pijan.

Kakva se lepota u telu stvara kada znate da vas neko voli i onda kada ste najgori. Patrijarh Pavle nikada nije bežao od najgorih, već se trudio da im bude što bliži, kako bi ih spasio – ne verskim predavanjem i lažnim moralisanjem, već jačinom sopstvene ljubavi.

Za mene se može reći da sam materijalista, ali ne ogorčeni koji želi samo novac i bogatstvo, već, jednostavno, verujem u ono što vidim sopstvenim očima i čujem ušima. Zato i nisam bio oduševljen, uglavnom svim, duhovnim pričama koje sam čuo ili pročitao. I danas sam takav, i dosta istražujem sebe i sve okolo što vidim. Ne mogu da promenim sopstveni koren, ali kada jednom takvom dečku, sada već čoveku, neko uzdrma koren koji slepo veruje u sve što vidi, onda je to jako i stvarno.

Dugo nas je ugnjetavalo komunističko društvo u kome su svi bili jednaki, ali neki u vilama i skupocenim kolima, a neki u garsonjerama i fikusima. Neko nije radio ništa, a većina je crnčila. Ni danas nije bolje – isto sranje, samo drugo pakovanje. U svim tim slomovima ljudske gluposti pojavio se čovek koji je sebe postavio na poslednje mesto i kada biste sa njim pričali, imali biste utisak kao da ga već znate, kao da vam je brat, prijatelj ili drug, koji nikada nije počeo rečenicu sa “JA”.

Patrijarh Pavle je bitan kao lik, čije je delo besmrtno, za sve nas, jer je žrtvujući sebe, svima ostavio lekciju kako jedan čovek treba da se ponaša. I više od toga. Ako je uspeo da u jednom mrzovoljnom, neverujućem dečaku probudi ljubav i veru, onda je uspeo nemoguće, a to je vera – probijanje oblaka koje je nemoguće probiti.

Kada bismo svi bili, barem 10% onoga što je Pavle bio, Srbija bi cvetala. Budite iskreni prema sebi i iskreno prihvatite činjenice – ne možemo samo da uzimamo, moramo i da dajemo. To sam shvatio i zato je Patrijarh Pavle mnogo bitan lik u mom životu i zato se u mojoj knjizi nalazi sledeća rečenica:

“Danas od čoveka ne smeš da očekuješ, jer svi očekuju, a malo daju. Za razliku od njih – ja manje očekujem, a više dajem.”

Izbrojao sam naše poslednje korake

photo_0151260942kxxxge

Prvo što sam o životu naučio bili su koraci. Prve korake sam izbrojao do škole i nazad okolnim putem, a posle sam do svakog bitnijeg odredišta brojao korake. Oni su bitni za svakog od nas – najbitniji u životu. Koliko koraka do nekog odredišta ili susreta sa nekim napravimo – toliko smo sebe uložili. Količina nije bitna, jer ako jednom odemo daleko koračajući i vratimo se – to nije važno, koliko su važni oni koraci koje činimo često. Ljudi se često razbacuju sa njima i troše ih na manje bitne stvari, a za životne nemaju snage i onda govore kako su umorni. Velika većina je naterana da korača u pravcu koji je daleko od smisla života i na kraju biva potrošena, a da se ne seća da je negde išla. Svoje korake poklonite nečemu vrednom, jer su ograničeni.

* * *

Dan je počeo kao i svaki do sada. Počeo je i ja sam ustao. Šetkao sam se po stanu neko vreme, nešto pojeo i posle namestio sobu. Izašao sam na terasu i sipao kafu u crvenu šoljicu. Bila je gorka i jaka, prava jutarnja. Zapalio sam cigaretu i razmišljao o snu koji sam sanjao. Pitam se da li sam sanjao ili mislio? Sećam se kako sam gledao u plafon, ali ne mogu reći da sam bio budan. Svakodnevne sitne misterije veće su od svetskih za svakog pojedinca. Znam da sam mislio o tebi i tom danu, sve sam povezao sa koracima koje sam uvek brojao do bitnih odredišta. Do tebe je bilo 395 koraka, a toliko dana smo proveli zajedno. Hteo sam nešto reći, a onda sam se setio da reči nemaju vrednost ako se ne zapišu. Ljudi ih zaboravljaju. Ljudi sve zaboravljaju – zaboravićeš i ti, a i ja. Zato ću napisati pismo i stavi ti ga na policu, ali ga neću poslati tebi, a neću ga ni ja čitati – ostaviću ga vremenu, da ima šta da pamti.

Počeo sam sa: Izbrojao sam naše poslednje korake…

Krivično je gonjen svako ko telesno liši života drugog, a emotivne ubice se slobodno šetaju gradom. Telesne ubice svi osuđuju, a emotivnim se dive, kao da zaboravljaju da ubica je ubica kako god da se okrene. Počinjem i ja da se divim tebi, jer ubijeno je sve u meni. Hodam, ali ne živim. Ali, ne brini. Razumem te. I tebe je neko ubio. Na kraju svi bivamo ubijeni, ali mali broj nas veruje u emotivno vaskrsenje. Zato smo nesrećni i u svetu nema mira. A, ja, baš zato, biram promenu – biram da volim ubice.

Draga, znao sam da je kraj. Izbrojao sam naše poslednje korake, tako što sam tog dana nesvesno brojao unazad.

4, 3, 2, 1 i 0…

Istorija

Istorija je neverovatna.
Uči nas svemu,
i više od toga šta se desilo jednog dana.
Uči nas da budemo ljudi.

Kakva je to istorija što samo o ratu priča?
Vojskovođe i osvajači…
Čemu nas ona stvarno uči,
i kakvi smo mi to ljudi?

Poslušnost je glupost.
Lezi!
Skoči!
Ustaj i ubij!

Na straži

Na straži.
Puška, magla i bol.
Čuvam svet, a sebe nisam umeo od lika tvog.
Sklapam oči – ti plešeš i ubijaš lepotom.
I kada ostariš tvoja duša biće lepa.
Ti ubijaš.

Na straži.
Puška, magla i bol.
Čuvam svet, jer jedino tebe od bola želim sačuvati.

Ponovo sam osramotio ljubav

osramocen

Neopisiva želja me vuče da volim druge ljude, da nađem ženu koja će mi dopustiti da je volim do kraja života i da živim mirno. Od svega, samo me neopisiva želja vuče…

Probudio sam se jedno jutro, usamljen i ništa manje ostavljen. Iako je vreme teklo, u meni ništa nije prolazilo… samo je jačalo, a sa njim i želja da ne budem sam. Očajnički sam želeo nekoga – bilo koga. Znam da je to najveća greška koju ljudi mogu da naprave, da se previše izgube u samoći i od osobe naprave ono što bi želeli da ona bude, a ne ono što ona stvarno jeste. Bio sam obazriv. Birao sam, ali koga?

Možda sam najviše bio kriv, jer nisam dopustio da se ona prethodna u meni završi?

Nakon pet godina, odlučno sam krenuo na naše mesto. Kupio sam jednu belu ružu u znak predaje i napisao poslednje pismo, koje je vetar odneo. Ružu sam ostavio i tiho se sa njom oprostio. Krenuo sam kući i na putu do kuće, u meni se javio neki čudan osećaj, nikada doživljen, koji sam nekoliko minuta pokušavao da shvatim. Samoća se skupila, a oči otvorile. Ljudi moji – video sam svetlost dana, život na ulicama i ptice na nebu. Sve je bilo tako živo kao nekada, pre nje.

Zatvorio sam oči nasred ulice i setio se sna koji je kao munja u celini protrčao kroz misli. Ispričaću vam. Sanjao sam nešto, ali nisam siguran da li je to bio pakao ili raj. Bio je to isti ovaj grad u kome sam rođen. Beograd. Ulice su bile prazne, zgrade takođe. Sve je izgledalo isto kao i juče, samo bez ljudi. Šetao sam se beskrajno i sem blagog vetra ništa nisam mogao da čujem. Dan i noć su se smenjivali normalno. Sve je bilo normalno, samo bez ljudi. Nisam siguran da li je to bio pakao ili raj, ali sam siguran da je za nekoga bio pakao, a za nekoga raj.

Otvorio sam oči i pored sebe ugledao devojku.

„Sa kime razgovarate?”, upitala je.
„Sa svetom, ako smem?”
„Imate pravo da radite ono što želite.”

Spontano sam uhvatio devojku plave i kovrdžave kose za ruku i poveo je u šetnju kroz grad. Pristala je, koračajući pored mene sa neverovatnim osmehom. Nisam je poznavao, kao ni ona mene, a trčali smo, razgovarali i smejali se kao da se poznajemo dve decenije. Gubio sam onaj osećaj izbora. Više nisam ja birao, to nešto je izgleda izabralo mene. Ponovo sam bio srećan, lud i pun snage. Voleo sam beskrajno.

Sve je to bilo lepo – ljubav. Ali kako sam opet nekome dodelio lice koje sam želeo videti sa svim osobinama o kojima maštam?

Sada stojim na istom mestu – našem i ponovo sam osramotio ljubav. Voleo sam, a nisam bio gad i ponovo sam ostao sam. Držim ružu i plačem, jer osvajam još jedan kraj.

* * *

Dokle god smo na Zemlji, sve će se vrteti u krug, naša osećanja i međusobni odnosi, kao planete oko Sunca i Mesec oko Zemlje. Taj proces nikada nećemo izbeći, na njega se jedino možemo navići, jer se i mi sa njima okrećemo. Danas smo tu – sutra nismo.

Nešto razmišljam…

Ljudi su napravili satove da bi bili ograničeni, a očekuju neograničenu ljubav. O, kakva smo mi to naopaka bića?

„Izvinite, sa kime pričate?”
„Sa sobom, ako smem?”
„Naravno.”

Spontano sam je uhvatio za ruku…

Kuda idu svi oni koji ostavljaju, a kuda ostavljeni? U raj ili pakao?

Deo poglavlja: Pomisao na tebe

10401591_533009196804904_6085638228787135363_n

Svojim magičnim prstima, Dario je omađijao sve prisutne. Niko se nije pomerio ni nekoliko sekundi pošto je on završio kompoziciju. Svi su gledali u njega bez treptanja, a onda je, odjednom, usledio gromoglasni aplauz.

Dario je ustao i polako u tišini došao do mikrofona na bini.

„Još jednom: dobro veče svima“, rekao je. „Ova numera se zove: Jedan njen pogled. Kompoziciju sam posvetio jednoj veoma posebnoj osobi koja više nije u mom životu, ali je u mojim mislima. Znam da svako od nas ima takvu osobu i zbog toga je ovog trenutka posvećujem svima vama – prisutnima u sali. Ovo je i vaša kompozicija.“ Zaustavio se na trenutak, popivši par gutljaja vode iz flaše koja je bila odmah pored njega na stolu. „Takođe, ona predstavlja i najavu za roman koji ću vam sada predstaviti.“ Okrenuo se i sa istog stola, sa koga je uzeo vodu, uzeo je i prvi primerak knjige, ali nešto se u pogledu na publiku promenilo. Nije ni otvorio knjigu, a njen pogled je zasijao u publici. Nosila je crnu haljinu i cipele – baš kako je govorila da želi da dođe. Dario se u sekundi izgubio, ali istom brzinom vratio. Otvorio je knjigu, ali ne na stranu koju je obeležio da će čitati, nego na poglavlje: Pomisao na tebe.

Pre nego što je počeo sa čitanjem, pogledao je u oči; razumeli su se.

Ništa se nikada nije promenilo zbog ljudskih želja. Želeo sam te nazad, ali te nisam dobio. To i nije bitno – bitno je kako se mi osećamo iznutra, a ja se osećam odlično, zato što sam shvatio koliku slobodu imam i mogućnost da biram. Svako od nas može da bira. Svako je slobodan. Mogao sam da te mrzim ili da te volim najviše. Kada si otišla, bio sam u međufazi; voleo sam te i mrzeo. Da sam se samo prepustio, verovatno bih te zamrzeo, kao što većina momaka zamrzi svoje bivše devojke nakon raskida u nekom određenom vremenu; kasnije i preboli, a sva sećanja koja im ostanu su vezana za period mržnje – najjači i poslednji emotivni trenutak.

Nakon velike borbe sa sobom – izabrao sam da te volim, jer pomisao na tebe mom svetu daje sjaj, osmeh i najlepši kraj. Izabrao sam da te volim – tako me u životu gubitak manje boli. Izabrao sam da te volim i iluziju tebe u mom životu ne bih menjao ni za najlepšu opisanu stvarnost.

Sklopio je knjigu. „Svako od vas može kupiti roman po ceni koju sam formira. Sva prikupljena sredstva biće iskorišćena u humanitarne svrhe. Kada kupite roman, dođite za ovaj sto – svima ću potpisati knjigu. Hvala vam.“

Zašto radio, a ne televizija?

radiotv

Televizijski program je postao najgori vid deponije koja svakodnevno servira određenu dozu smeća u ljudske umove i uopšte se neću stideti da kažem da su urednici većine televizijskih kuća “trash”. Oni su potcenili kulturno biće u čoveku i servirali mu blato za doručak, ručak i večeru, iako to čovek ne može da jede, zahvaljujući njima, pojeo je. Sa druge strane, uticaj tuđih kultura, koji nam je nametnut, može se protumačiti i kao deo teorije zavere i namerno ugnjetavanje srpske kulture, koja kakva god da je, naša je i treba je poštovati.

Indijske serije su se na naše TV ekrane pojavile kao revolucija serijskog programa pre šest godina. Zar petnaest minuta gledanja, prosipanja vruće vode iz lončeta i petnaest sekundi dijaloga ima ikakvog smisla? Čini mi se da je Mala nevesta izazvala više glavobolja nego stres i pad krvnog pritiska. A, najgore od svega je što agoniji nema kraja i niko pametan da se nađe da to ukloni sa programa. Ako su sa tom serijom pokušali da nam približe indijsku kulturu, omanuli su, jer po većini komentara vidim da su ljudi odbojni prema svemu što se nudi.

Turske serije? Nadam se da svi znamo da i mi imamo istorijski važne ličnosti o kojima se ne govori, niti se snimaju serije. Verujem da omladina danas više zna o Sulejmanu, nego o bilo kom istorijski važnom srpskom liku, izuzev Ive Andrića za koga svi znaju, isključivo zbog Nobelove nagrade.

Zatim, imamo stripske junake: Aleksandra Vučića, Zoranu, Sinišu, Nebojšu i Ivicu, koji se ne skidaju sa TV prijemnika, kao da prostor imaju na svim televizijskim kućama. Tačnije i imaju ga! Od njih, naravno, ništa pametno, sem što se sve više ljudi žali doktorima da sanja izuzetno visokog čoveka koji ih progoni u snovima i veoma teško diše sa pauzama. O kakve noćne more! Reformisali smo vaše plate i svom snagom podigli standard života, toliko da i ne možete da imate neki kvalitetan televizor.

Parovi? Oslepeću! Veličanje moderne prostitucije na mala vrata i to svi kao vole. Svi bi želeli da su Stanija, Soraja i dobro, ne baš toliko popularna ORO. Nešto se razmišljam, kada pogledam Beograd noću, sve tako i izgledaju! I, ako mene pitate “uopšte” ne krivim televiziju i provokativne muzičke spotove sa prostim tekstovima. Ne! Okriviću sebe zato što još verujem u princip i čast.

Toliko o televiziji, a moglo bi se pisati još mnogo, možda i beskonačno mnogo. Preći ću na radio…

Radio stanica uvek poseduje makar jednog veselog voditelja, ali to nije slučaj kod nas. Sve radio stanice imaju minimum dva vesela, šaljiva i šarmantna voditelja, bilo da su muškog ili ženskog pola. I svi oni se zgranu kada im se pomene televizija, jer u toliko emisija pokušavaju, kroz šaljivu sadržinu, da predstave istinu o (ne)kulturi koja se odigrava na programima širom zemlje. Dakle, smeh i znanje idu jedno sa drugim i blagotvorno deluju na telo – lišavaju stresa. Tu se uvek nađe i dobra muzika koja blagotvorno deluje kao terapija. Tačnije, u svetu i postoje muzikalne terapije.

Sve što treba da uradite, jeste da pronađete odgovarajuću frekvenciju i počnete da se budite nasmejani, da uživate u toku dana bez stresa i svega onoga što vas je uništavalo preko TV prijemnika.

Zato radio, a ne televizija.

Priča o direktoru

??????????????????????

Imena u ovoj priči nisu važna – važno je nešto drugo. Važno je biti mudar.

Direktor jednog trgovinskog lanca u Srbiji, veoma čestit i pravedan čovek koji svako jutro pre svog posla voli da popije kafu sa svojim kanarincima. I on ume da uživa. Baš ovog jutra je popio kafu i krenuo na posao. U njegovoj kancelariji je sedeo jedan od radnika, takođe izuzetno čestit i vredan mladić. Bio je preplašen zbog onoga što je imao da mu kaže. U marketu je radilo pet radnika od kojih je četvoro kralo, a jedan ih je sve prijavio. Direktor je reagovao i otpustio svu četvoricu, zamenivši ih kasnije za nova četiri radnika, a ovog jednog, koji ih je odao, unapredio je za svog zamenika.

Šta se desilo sa Direktorom?

Direktor danas nema posao i nalazi se na birou za zapošljavanje. Njegov zamenik je napredovao i postao je direktor. Da je kojim slučajem otpustio cinkaroša, a zadržao četiri sitna kradljivca, market bi funkcionisao i ne bi propao. Ovako je market nastavio da funkcioniše – Direktor je propao.

Ispričao sam nešto. Ovo je istinita priča.

Uvod u Tajne Dunava

10455867_533009513471539_8153597569115485460_n

Ovaj grad, modernih i evropskih shvatanja, pamtio je srećnija godišnja doba, od ovih iskrivljenih u kojima narod kolektivno pati. Naizgled, grad je lepši, tehnika je bolja i svet cirkuliše brzo prljavim ulicama, čiji ćoškovi su sve više ispunjeni tužnim očima siromaha. Ima tu i nekih nesrećnih umetnika što očajničkim potezima pokušavaju nešto da promene, sede na kiši i igraju na vetru, a ne znaju da umreće od teških bolesti sa osmehom na licu.

Ljudi su učeni pogrešno i pogrešno pristupaju životu sa iskrenim ubeđenjem da je sve ono što vide i rade ispravno. Naravno, jer su tako učeni i nikako ih ne treba kriviti – treba osuditi one koji su ih tako učili.

Sve što se danas može videti, jeste i dok je ljudi – biće pogrešno. Sve, sem te čudesne pojave – ljubavi.

* * *

„Došao si“, upitala je devojka smeđe i duge kose.

Njeno lice se nije moglo videti, bila je okrenuta leđima, ali njena kosa… plesala je sa vetrom koji je pratio tok Dunava. Spuštena glava i pogled na bližu stranu obale, jasno je opisao njenu tugu. Ruke su nervozno igrale, a prsti se kočili pri pokretu.

„Da, došao sam. Zar misliš…“
„Mislim“, prekinula ga je jednom rečju i oštrim pogledom.
„Pogrešno misliš“, odgovorio je mladić sa crvenom kapuljačom preko glave. „Znaš koliko te volim“, dodao je i korakom napred krenuo da je zagrli.

Iako je stajao nasuprot nje, vetar je veštim potezima, igrajući se sa njegovom kapuljačom, sakrio njegove oči i ostatak njegovog lica. Mladićevo lice se, takođe, nije moglo videti. Za svakoga ko bi u tom trenutku prošao pored njih, oni bi bili potpuni stranci.

„Znam, zato i želim da odem od tebe. Želim da se sakrijem u mišiju rupu“, odgovorila je sklonivši se dva koraka unazad. Sklonila se od njegovog zagrljaja.
„Zašto? Zato što se volimo?“, upitao je mladić tužnim tonom i isto tako sam dao odgovor.
„Ne! Ne zato što se volimo, nego zato što se previše volimo!

Mladić u tom trenutku nije razumeo značenje razgovora, odmahnuo je rukama, hvatajući se za glavu. Pogledao je prema Dunavu i nakon nekoliko spontanih pogleda, okrenuo se opet prema njoj.

„Ti mene zajebavaš! Šališ se. Sprdaš…“, prodrao se u trenutku, polako stišavajući ton sa svakom rečju.
„Ne, naravno da se ne šalim, niti te, kako ti kažeš: „sprdam“. Ipak mislim da sam veoma ozbiljna. A ti, pokušaj da me shvatiš – volim te ali sam previše izgubljena. Ne mogu samu sebe da istrpim, da kontrolišem. I ti isto treba da pogledaš sebe. Izgubili smo se, čoveče.“
„Da, najlakše je to reći i otići.” Udahnuo je duboko. „Znaš šta!?”
„Šta?“
„Ne želim da te gledam više! I da znaš, ja tebe ostavljam.“

Okrenuo se, uprkos tome što je znao koliko se ona plašila da ga izgubi. Okrenuo se i uzeo je kamenčić koji je nervozno bacio u reku. Dok je koračao, zvuk njegovih koraka pevušio je pesmu izgubljenog putnika koji sreću traži u pogrešnom pravcu. Verovatno je i sam znao da radi pogrešnu stvar, ali je ipak uradio – da dokaže njoj, i sebi, kako može, kako je jak. Uradio je tako i na očigled svih, pokazao je slabosti čoveka koje niko nije primetio.

Devojka je stajala na vetru, nije se pomakla od trenutka kada je on otišao. Prekrstila je ruke i gledala je u reku. Sa pogledom na istu, počelo je, ali se i završilo mnogo ljubavi. Niko ih ne može zapamtiti sve, sem vode – ona sve pamti.

Kada gledate u reku, jezero ili more, gledate u istoriju dešavanja od nastanka života na ovoj planeti. To je jedna neistražena biblioteka života koja čuva odgovore na sva pitanja.

O čemu je razmišljala i kako se osećala – ostaće misterija…

O romanu Tajne Dunava

Mladi umetnik iz Beograda, povučen od ljudi i progonjen snovima, pokušava da uspostavi ravnotežu između sna i jave. Nesvesno komunicira sa svojom podsvešću, koja ga uverava da voli osobu koju nikada nije video, i pregažen slabošću, pored Dunava traži odgovore na neka životna pitanja, tajne, koje u svojim zapisima označava kao „Tajne Dunava”.

„Da li je devojka iz mojih snova stvarna?
Da li je ljubav večna i šta nam ona donosi?
Koja je razlika između savršenog i nesavršenog?”

3865696

Knjiga „Tajne Dunava“ predstavlja istinitu priču, ljubavnu dramu odigranu na beogradskim ulicama, koju ste, možda delom i videli ali je verovatno niste zapamtili. Svedok je reka Dunav, koja je ovu priču doživela i u svojoj dubini sačuvala, daleko od ljudi sa svim ostalim tajnama, nama slabo poznatim.

Sudbina ne postoji. Svako ima jednak broj mogućnosti i slobodnu volju da krene određenim putem. Na jednom će nešto pronaći i, svakako, iskustvo steći.