Autor: Nikola Dumitrašković

Napušteni grad

Sanjam napušteni grad na kraju sveta,
pustih ulica i bez noćnog svetla,
kako čeka usamljene duše sa istoka,
da ožive ga svojim slepim željama.

Vidim jedan hotel suza u njemu,
koji primiće svakoga
sa tugom u očima,
da prenoći makar jednu noć
bez strave i galame.

Ujutru, pošto ih isprati.
Obrisaće im kristalnu rosu sa lica,
naplatiće im prenoćište
jedan sedi čovek,
maramicom u kojoj počiva
tuga jesenjih kiša.
Reći će svakome jasno u lice:

„Život je lep dok gubiš, jer tada znaš da se trudiš“

Maskirani vojnici

Daleko je ovaj put,
kojim prošli su oni,
svojim umornim čizmama
i svaka, veruj mi,
tražila je nešto njihovom srcu drago,
ali ni jedna nije imala,
ono što ima srce tvoje, srce moje.

Čuo sam i da je sneg tamo pao,
da je prekrio tragove u prašini,
da je sakrio sav onaj strah i težinu
umornih ljudi… olovnog li tereta,
što mukom su koračali i znojem plaćali
komad naše sreće.

Ponekad, noću,
neko peva našu pesmu pokraj puta,
ispod drveta,
na mestu na kome sam prvi put osetio
nežnost tvoje kože i poljupca mekih,
peva i možda od života traži
deo trenutka koji spojio je tebe i mene.

Mnogo je sećanja, mnogo je dana
iza nas ostalo u nemoj tami,
a ja – shvatio sam da život je samo sećanje,
koje zauvek u nama ostaje da živi.

Sećam se maskiranih vojnika,
koji prolazili su ovim putem te noći,
kada smo se nežno ljubili.

Zvezde su oči njene sjajne

Zatvorila je oči i utonula u noć.
Dopustila je da mesec obasja,
i kao nekada u ponoć,
prekrije njeno nežno lice.

Maštala je da pluta u svemiru,
da traži nekog, sebi bliskog,
da ugreje reči što šaputala je,
nežnim pokretima svojih usana
u daljinama zvezdanih tišina.

Njena koža, želela je zagrljaj,
koji spojiće im tela
u ćošku mračne sobe sa prozorom,
koji večito gleda prema toplom jugu.

Zatvorila je oči i utonula u noć.
Nespretnog hoda, zatvorenih očiju,
umišljena…
udarila je dečka koji išao joj je u susret.
“Zvezde su oči njene sjajne”, rekao je u prolazu
i pogledavši je u oči, nastavio je napred.

Smiljana Stojnić o romanu Tajne Dunava

10393665_10204368634751376_7150283475776550738_n

Tajne Dunava je ljubavni roman Nikole Dumitraškovića, izdat 2015. godine i to je njegov roman prvenac, a pre toga 2014. godine je objavio zbirku poezije Jednoj ljubavi.
Inspiraciju za roman Nikola je pronašao u reci i ljubavi prema jednoj devojci koja je bila nestvarno stvarna.

Tajne Dunava – radnja romana

Dario je mladić koji se izborio sa samim sobom i prebrodio strahove snagom volje. Zaljubljuje se u devojku koja mu se javlja u snovima, a nakon toga ima strastvenu romansu na javi. Roman je izuzetno zanimljiv, prožet jakim emocijama i erotikom koja se nije očekivala. Ispunjen borbom mladog momka, borbom sa svima kako bi našao sebe i topao zagrljaj one koje voli. Radnja romana se odvija na obali reke Dunav u starom delu Beograda poznatom kao Dorćol. Voda je jedan od 4 elemenata i vezan je za ovaj roman, a smatram da to nije slučajno, već da je zapravo način da nam se ukaže pažnja na ljude i život. Odličan primer promenljivosti života.
Nikola Dumitrašković je svojim prvencem ispunio sva očekivanja, pred njim je veliki san koji treba da ostvari na javi. Bravo Nikola! Život je borba, a ti si opisao odlično jedan rat, ne odustaj!

Smiljana Stojnić, rođena u Smederevu 21.08.1986. godine. Živi, studira i radi u Beogradu. Član Udruženja književnika Srbije od februara meseca 2011. godine.
Izdala zbirku poezije „LUTALICA“ (2011. god.).
Objavljivala radove na sajtu http://knjiga.pravac.com; u časopisu za književnost: „Trag“. Pesme su joj se pojavile i u Zborniku poezije „Tesline munje su u nama“.
Učestvovala je na manifestaciji
„Neposredno konzumiranje kulture“ u Novom Sadu. Od 2011. god. učestvuje na književnim večerima „POEZIN“. U Beogradu dobila nagradu „ ZLATNI OMNIBUS“ za neobjavljen rukopis oktobra meseca 2012.godine. Osvojila treće mesto na petom Međunarodnom festivalu poezije u Novom Sadu 2013.godine. Pesma „Srpkinja“ iz zbirke pesama ”41” joj je prevedena na nemački jezik i objavljena u dvojezičnom almanahu „ Večiti ram“ (2013. godine).
Oktobra meseca 2013. godine govorila rodoljubivu poeziju u domu Vojske povodom proboja Solunskog fronta. Objavljivala dela u većem broju domaćih zbornika poezije i učestvovala na sajmu knjiga u Novom Sadu 2013. i 2014. godine. Piše kolumne iz kulture za Magaziin „Moja Srbija“. Nastupala na Beogradskom festivalu zdravlja septembra 2014. godine.

Grešnica

Kurva je, grešnica.
Pred pola grada se svlačila.
Čuju se glasine.
Tužne su i bole me.
Grešnica.
Zato im svima u lice kažem:
Volim je i za mene je svetica.

Takvi ljudi ne znaju da vole.
Žive u agoniji i sopstvene misli ih bole.
Umreće u samoći, a tebe će ljudi da vole.
Grešnica.
Jer, bolje ne postoje.

Zašto je bitan Patrijarh Pavle?

ppavle-pravoslavlje

Počinjem ovu temu kao neznalica i najgori među jednakima, ali u tome i leži odgovor na pitanje: “Zašto je bitan Patrijarh Pavle?”.

U njegov lik i delo je upućena velika većina građana Srbije, što je i normalno, jer nam je svima bio duhovni vođa. Kada se u današnje vreme kaže “leader” u nečemu, odmah se pomisli na sav luksuz koji ta reč nosi sa sobom, ali kada za Pavla kažemo da je bio naš duhovni vođa, to nosi jednu drugu sliku koja se projektuje u našim glavama. On je, pre svega, bio izuzetno skroman čovek koga ste često mogli da vidite u beogradskim tramvajima kako sedi smiren. On je na sopstvenom primeru pokazivao ljudima šta je vera, a da je u svojim rečenicama retko pominjao Boga i veru. Bio je pun ljubavi i razumevanja, i onda kada mu ljudi nisu uzvratili. Nikoga nije osuđivao, ni mene kada sam u istom tramvaju bio pijan.

Kakva se lepota u telu stvara kada znate da vas neko voli i onda kada ste najgori. Patrijarh Pavle nikada nije bežao od najgorih, već se trudio da im bude što bliži, kako bi ih spasio – ne verskim predavanjem i lažnim moralisanjem, već jačinom sopstvene ljubavi.

Za mene se može reći da sam materijalista, ali ne ogorčeni koji želi samo novac i bogatstvo, već, jednostavno, verujem u ono što vidim sopstvenim očima i čujem ušima. Zato i nisam bio oduševljen, uglavnom svim, duhovnim pričama koje sam čuo ili pročitao. I danas sam takav, i dosta istražujem sebe i sve okolo što vidim. Ne mogu da promenim sopstveni koren, ali kada jednom takvom dečku, sada već čoveku, neko uzdrma koren koji slepo veruje u sve što vidi, onda je to jako i stvarno.

Dugo nas je ugnjetavalo komunističko društvo u kome su svi bili jednaki, ali neki u vilama i skupocenim kolima, a neki u garsonjerama i fikusima. Neko nije radio ništa, a većina je crnčila. Ni danas nije bolje – isto sranje, samo drugo pakovanje. U svim tim slomovima ljudske gluposti pojavio se čovek koji je sebe postavio na poslednje mesto i kada biste sa njim pričali, imali biste utisak kao da ga već znate, kao da vam je brat, prijatelj ili drug, koji nikada nije počeo rečenicu sa “JA”.

Patrijarh Pavle je bitan kao lik, čije je delo besmrtno, za sve nas, jer je žrtvujući sebe, svima ostavio lekciju kako jedan čovek treba da se ponaša. I više od toga. Ako je uspeo da u jednom mrzovoljnom, neverujućem dečaku probudi ljubav i veru, onda je uspeo nemoguće, a to je vera – probijanje oblaka koje je nemoguće probiti.

Kada bismo svi bili, barem 10% onoga što je Pavle bio, Srbija bi cvetala. Budite iskreni prema sebi i iskreno prihvatite činjenice – ne možemo samo da uzimamo, moramo i da dajemo. To sam shvatio i zato je Patrijarh Pavle mnogo bitan lik u mom životu i zato se u mojoj knjizi nalazi sledeća rečenica:

“Danas od čoveka ne smeš da očekuješ, jer svi očekuju, a malo daju. Za razliku od njih – ja manje očekujem, a više dajem.”

Izbrojao sam naše poslednje korake

photo_0151260942kxxxge

Prvo što sam o životu naučio bili su koraci. Prve korake sam izbrojao do škole i nazad okolnim putem, a posle sam do svakog bitnijeg odredišta brojao korake. Oni su bitni za svakog od nas – najbitniji u životu. Koliko koraka do nekog odredišta ili susreta sa nekim napravimo – toliko smo sebe uložili. Količina nije bitna, jer ako jednom odemo daleko koračajući i vratimo se – to nije važno, koliko su važni oni koraci koje činimo često. Ljudi se često razbacuju sa njima i troše ih na manje bitne stvari, a za životne nemaju snage i onda govore kako su umorni. Velika većina je naterana da korača u pravcu koji je daleko od smisla života i na kraju biva potrošena, a da se ne seća da je negde išla. Svoje korake poklonite nečemu vrednom, jer su ograničeni.

* * *

Dan je počeo kao i svaki do sada. Počeo je i ja sam ustao. Šetkao sam se po stanu neko vreme, nešto pojeo i posle namestio sobu. Izašao sam na terasu i sipao kafu u crvenu šoljicu. Bila je gorka i jaka, prava jutarnja. Zapalio sam cigaretu i razmišljao o snu koji sam sanjao. Pitam se da li sam sanjao ili mislio? Sećam se kako sam gledao u plafon, ali ne mogu reći da sam bio budan. Svakodnevne sitne misterije veće su od svetskih za svakog pojedinca. Znam da sam mislio o tebi i tom danu, sve sam povezao sa koracima koje sam uvek brojao do bitnih odredišta. Do tebe je bilo 395 koraka, a toliko dana smo proveli zajedno. Hteo sam nešto reći, a onda sam se setio da reči nemaju vrednost ako se ne zapišu. Ljudi ih zaboravljaju. Ljudi sve zaboravljaju – zaboravićeš i ti, a i ja. Zato ću napisati pismo i stavi ti ga na policu, ali ga neću poslati tebi, a neću ga ni ja čitati – ostaviću ga vremenu, da ima šta da pamti.

Počeo sam sa: Izbrojao sam naše poslednje korake…

Krivično je gonjen svako ko telesno liši života drugog, a emotivne ubice se slobodno šetaju gradom. Telesne ubice svi osuđuju, a emotivnim se dive, kao da zaboravljaju da ubica je ubica kako god da se okrene. Počinjem i ja da se divim tebi, jer ubijeno je sve u meni. Hodam, ali ne živim. Ali, ne brini. Razumem te. I tebe je neko ubio. Na kraju svi bivamo ubijeni, ali mali broj nas veruje u emotivno vaskrsenje. Zato smo nesrećni i u svetu nema mira. A, ja, baš zato, biram promenu – biram da volim ubice.

Draga, znao sam da je kraj. Izbrojao sam naše poslednje korake, tako što sam tog dana nesvesno brojao unazad.

4, 3, 2, 1 i 0…

Istorija

Istorija je neverovatna.
Uči nas svemu,
i više od toga šta se desilo jednog dana.
Uči nas da budemo ljudi.

Kakva je to istorija što samo o ratu priča?
Vojskovođe i osvajači…
Čemu nas ona stvarno uči,
i kakvi smo mi to ljudi?

Poslušnost je glupost.
Lezi!
Skoči!
Ustaj i ubij!

Na straži

Na straži.
Puška, magla i bol.
Čuvam svet, a sebe nisam umeo od lika tvog.
Sklapam oči – ti plešeš i ubijaš lepotom.
I kada ostariš tvoja duša biće lepa.
Ti ubijaš.

Na straži.
Puška, magla i bol.
Čuvam svet, jer jedino tebe od bola želim sačuvati.

Ponovo sam osramotio ljubav

osramocen

Neopisiva želja me vuče da volim druge ljude, da nađem ženu koja će mi dopustiti da je volim do kraja života i da živim mirno. Od svega, samo me neopisiva želja vuče…

Probudio sam se jedno jutro, usamljen i ništa manje ostavljen. Iako je vreme teklo, u meni ništa nije prolazilo… samo je jačalo, a sa njim i želja da ne budem sam. Očajnički sam želeo nekoga – bilo koga. Znam da je to najveća greška koju ljudi mogu da naprave, da se previše izgube u samoći i od osobe naprave ono što bi želeli da ona bude, a ne ono što ona stvarno jeste. Bio sam obazriv. Birao sam, ali koga?

Možda sam najviše bio kriv, jer nisam dopustio da se ona prethodna u meni završi?

Nakon pet godina, odlučno sam krenuo na naše mesto. Kupio sam jednu belu ružu u znak predaje i napisao poslednje pismo, koje je vetar odneo. Ružu sam ostavio i tiho se sa njom oprostio. Krenuo sam kući i na putu do kuće, u meni se javio neki čudan osećaj, nikada doživljen, koji sam nekoliko minuta pokušavao da shvatim. Samoća se skupila, a oči otvorile. Ljudi moji – video sam svetlost dana, život na ulicama i ptice na nebu. Sve je bilo tako živo kao nekada, pre nje.

Zatvorio sam oči nasred ulice i setio se sna koji je kao munja u celini protrčao kroz misli. Ispričaću vam. Sanjao sam nešto, ali nisam siguran da li je to bio pakao ili raj. Bio je to isti ovaj grad u kome sam rođen. Beograd. Ulice su bile prazne, zgrade takođe. Sve je izgledalo isto kao i juče, samo bez ljudi. Šetao sam se beskrajno i sem blagog vetra ništa nisam mogao da čujem. Dan i noć su se smenjivali normalno. Sve je bilo normalno, samo bez ljudi. Nisam siguran da li je to bio pakao ili raj, ali sam siguran da je za nekoga bio pakao, a za nekoga raj.

Otvorio sam oči i pored sebe ugledao devojku.

„Sa kime razgovarate?”, upitala je.
„Sa svetom, ako smem?”
„Imate pravo da radite ono što želite.”

Spontano sam uhvatio devojku plave i kovrdžave kose za ruku i poveo je u šetnju kroz grad. Pristala je, koračajući pored mene sa neverovatnim osmehom. Nisam je poznavao, kao ni ona mene, a trčali smo, razgovarali i smejali se kao da se poznajemo dve decenije. Gubio sam onaj osećaj izbora. Više nisam ja birao, to nešto je izgleda izabralo mene. Ponovo sam bio srećan, lud i pun snage. Voleo sam beskrajno.

Sve je to bilo lepo – ljubav. Ali kako sam opet nekome dodelio lice koje sam želeo videti sa svim osobinama o kojima maštam?

Sada stojim na istom mestu – našem i ponovo sam osramotio ljubav. Voleo sam, a nisam bio gad i ponovo sam ostao sam. Držim ružu i plačem, jer osvajam još jedan kraj.

* * *

Dokle god smo na Zemlji, sve će se vrteti u krug, naša osećanja i međusobni odnosi, kao planete oko Sunca i Mesec oko Zemlje. Taj proces nikada nećemo izbeći, na njega se jedino možemo navići, jer se i mi sa njima okrećemo. Danas smo tu – sutra nismo.

Nešto razmišljam…

Ljudi su napravili satove da bi bili ograničeni, a očekuju neograničenu ljubav. O, kakva smo mi to naopaka bića?

„Izvinite, sa kime pričate?”
„Sa sobom, ako smem?”
„Naravno.”

Spontano sam je uhvatio za ruku…

Kuda idu svi oni koji ostavljaju, a kuda ostavljeni? U raj ili pakao?