Lepota je prosta

Lepota je prosta, to smo ti i ja goli u travi.
Bez imalo materijalizma i svesti o postojanju
nekih naprava štetnih i ljudi zlih.

Ti si lepa, a kažeš da sam i ja.
Ima li ičeg lepšeg od naša tela dva;
poljana zelenih, crvenih i plavih cvetova?

Lepota je prosta, to smo ti i ja goli u travi.
Da smo obučeni, sunce nas ne bi grejalo,
nego naša odela koja bi ubila prostake u nama.
Bili bismo učeni i sa svetom upoznati.

Ovako smo upoznati
sa onim što svi rade, ali o tome ne govore.
Ovako smo lepi i prosti;
goli u travi.

Bajka

Iako je bajka o tebi i meni,
u njoj postoji više učesnika.
Ti, ja, mašta i stvarnost.

Ti si prelepa. Nosiš šešir.
Imaš crvenu kosu i igraš zanesena
njenom lepotom.
Svaka igra je lepa.

Ja te gledam kako igraš i divim se tvojoj ženstvenosti,
koja je lepša od lepote same.
Na trenutke želim da igram sa tobom,
ali…
ali…
ne znam da igram i to sve nije lepo u mojoj glavi
kada radim ja, već samo kada radiš ti.
U tome i jeste problem.
Maštam ja da je savršeno i da me baš takvog voliš,
ali stvarnost mi govori drugačije.

Na kraju dana kada dođem kući,
shvatam da sam samo žrtva rata između stvarnosti i mašte,
i mrzim ih oboje, ko god da je u pravu.
Mrzim ih i najradije bih skočio na stvarnu stranu,
ali u poslednjoj sekundi biram maštu,
i opet shvatam da sam ja i uzrok i žrtva,
i da nikada neću izgubiti, a ni pobediti.

Ovo je moja bajka u kojoj imam ono što nemam.

Uvod u priču: Sofija, promenio sam se

najava-ya-novu-knjigu-sofija

“Znaš”, onako nevezano počeo je Miloš, “zamišljao sam naše venčanje.” Umalo se nisam zagrcnula sendvičom koji sam jela kada je to izgovorio.

Zašto si to zamišljao? Upitala sam ga. O tome cure maštaju, a ne muškarci.

“I, muškarci razmišljaju o tom danu, i oni žele da to bude savršeno, da se pamti celog života.”

To je jedan glupi dan, Miloše. Jedan dan koji ne mora da bude nikakav. Možda baš tada bude padala kiša ili opšte sivilo nastupi, ko zna? Sigurna sam da će za mnogo ljudi baš taj dan biti najgori dan. O njemu razmišljaju ljudi koji nemaju kapacitet da poklone večnost. Što se mene tiče, on može da postoji, ali i ne mora. Samo želim biti srećna, i to svima preporučujem.

“Ne razumem, većina oseća prazninu zbog toga?”

Ma, daj, onda su bili prazni celog života.

“A, o čemu ti maštaš?”, upitao me je krajnje zbunjeno. Bože, koliko mu je lice bilo smešno.

Maštam kako putujem svemirom, posećujem zvezde i pričam sa kamenjem. U mašti radim sve ono što ne mogu na javi. Lažem, jednom sam pričala sa kamenom na moru, pre petnaest godina. Ništa mi nije odgovorio.

“Sofija, ali tada si imala tačno četrnaest godina.”

Da, sećam se, bilo je to prelazno leto. Kretala sam u srednju školu te godine.

“I, šta ti govori kamenje u mašti?” Podsmevao mi se, videla sam mu u očima. Bio je još jedan tipičan čovek koji je još od malena želeo da bude stariji i odrastao tip sa obavezama i ozbiljnim tonom glasa, koji kao da se nikada ne smeje. On mora sve da zna i da ima rešenje za svaku situaciju. Zašto pokušava da me osvoji sa ponašanjem koje mi se neće svideti ni za milion godina?

Kamenje ume da napravi dobru atmosferu… Odgovorila sam u skladu sa postavljenim pitanjem.

“Čuješ li se ti, Sofija? Imaš skoro trideset godina, a i dalje pričaš nebuloze. Želeo sam da pričamo o ozbiljnim stvarima.”

Zašto počinješ svađu?

“Zato što se ponašaš detinjasto.”

Miloše, uvek sam se ponašala detinjasto. Ako se ne sećaš, zbog toga si rekao da ćeš me uvek voleti.

“Pre tri godine kada smo se faktički upoznavali, da prijalo mi je. Mislio sam da ćes se promeniti. Da ćeš odrasti.”

Pogrešno si mislio. Neću da odrastem. Ako nisi primetio, odrasli ljudi stvaraju životne probleme. Od jednostavnog naprave komplikovano. Život je tako jednostavan, Miloše. Odbaci nametnute trendove, ponašanje, moranje i praznovanje. Budi slobodan i nauči da ne menjaš ljude, već da ih prihvataš baš onakve kakvi oni jesu.

Miloš je uzeo svoju jaknu i ključeve od kola. Ništa mi nije rekao, samo je izašao iz stana, poprilično besan. Ali, ovo nema nikakve veze sa nama. Ovo nije naša priča. Ovo je priča o obrnutom svetu u kojem ne postoji ništa od onoga što ste do sada videli.

Moj prvi dodir sa drugačijim svetom počinje pre tačno petnaest godina kada sam prvi put pričala sa kamenom na plaži ispred svih i upoznala njega, čoveka ili možda i dečka duplo starijeg od mene. Njegovo ime je Dario i on je pisac.

Smiljana Stojnić o knjizi Monika je rekla zbogom

12647135_10207250495454426_2365135708655986229_n
Roman koji se ne ispušta iz ruku. Dovoljno bezobrazan da zagolici vašu maštu, a sa druge strane više nego dovoljan da ponovo verujete u ljubav, da verujete u “happy end”.
Pisac ovog romana Nikola Dumitrašković na sebi sopstven način govori o vremenu u kome živimo, o novim generacijama, o ne prezanju ni od čega, od nemanju morala o nevaspitanju i neobrazovanju. Kao slikar reči je izvanrendan, kao savremeni kritičar stanja nacije profesionalan, dovoljno dalek da posmatra sa strane, a dovoljno blizak da može da vidi ono što mi ne vidimo.

Savremena književnost ili ozvanicena alternativa, svejedno kom pravcu pripada, Nikola Dumitrašković svoj roman ne oblikuje, već prepušta prići da vodi potpuno brutalno, kao da svira gitaru bez pravih akorda, ali nikome još nije uspelo da svira, a da se ta muzika ne cuje, tako je roman “Monika je rekla zbogom” našao tonalitet koji mu odgovara, ni previse glasno, ni previse tiho, vec dovoljno da se čuje.

Vama prepuštam da pustite taj punk Nikolinih misli i odaberete da verujete u srećan kraj, jer kako pisac kaze “Nije važno kako si nastao, važno je ono što zatekneš i ono što ostaviš iza sebe”. Mislite o tome šta ostaje iza Vas.

Mesec na nebu

Ljubavi, danas sam skrenuo. Poludeo.
Uzeo sam nož i ubio sam mesec.
Gledao sam kako nebo krvari.
Bio je to bol koji sam sa nekim morao podeliti.
Sada ćeš plakati i ti, jer neće imati ko da te noću posmatra.
Draga, mesec na nebu je mrtav kao i naša ljubav,
kojom smo nahranili mržnju.

Tu se nisam zaustavio.
Pregazio sam žitna polja i na njima posadio tugu.
Pitam se, šta li će izrasti iz ove tužne zemlje?
Pusti me da se pitam!
Vrištao sam, a onda si mi ti rekla:

Bez bola nema života.
Rodiće se život, baš kao što si se i ti rodio;
plačući.

Poslednja tramvajska stanica

canada-city-night-photography-favim-com-2062225

Sve počinje u ovom starom tramvaju koji prevozi putnike, naravno i mene sa njima. Ne osećam se kao putnik, jer nigde ne putujem. Potpuno sam zanemario sve, i dok se beogradski klatim, gledam kroz prozor u svoj poznati grad. Pravo da vam kažem, nemam neki cilj, i to ne samo večeras, nego uopšte u životu. Volim filozofskim očima da ga gledam – život. Šta je život?

U džepu imam dve cigarete, ništa para i puno prašine, ali i mnogo reči koje bi valjalo izvući odatle. Reči mi nisu potrebne kako bih sa njima nešto bitno uradio. Samo želim da se oprostim od nje i svih ostalih ljudi. Hoću da se ubijem.

Na parče papira, koje sam iscepao iz neke sveske, ostavio sam prvu reč, odmah i drugu, pa treću i onda su ostale same došle. Kakve god reči bile, ja sam ravnodušan prema njima. Koliko god da te podignu, isto toliko te i spuste. Nekada lepe reči nisu lepe, a one ružne nisu ružne. Komplikovane su, a opet i proste. Zbog reči više i ne mogu da živim. Ona ih više i ne izgovara.

Sastavljao sam to pismo i kada sam ga sastavio, gle glupe slučajnosti, došla je i poslednja tramvajska stanica. Izašao sam sa svima i seo na obližnju klupu. Tu sam i zapalio glupu cigaretu, nasuprot jedne ženske osobe koja je isto pušila. Bio je mrak i nisam je dobro video. Malo sam je zagledao, a onda sam video da i ona nešto piše. Toliko me je zaintrigirala da sam ustao i seo pored nje. Izgledala je kao da me nije primetila. Držala je parče papira u ruci. Bez reči, dok je ona gledala u beton, uzeo sam polako pismo iz njene ruke. Ona je ostala nepomična. Tužna i lepa. Čoveče, pa ona je bila moja!

Pročitao sam pismo…

Sve je isto pisalo, samo u ženskom rodu:

Možda sam ti delovala srećno svaki put kada si me video, ali sam se raspadala gledajući te odvojenog od sebe. Mi smo bili jedno toliko godina i te emocije ništa ne može da izbriše. Gledam tebe srećnog i prosto ne mogu da prihvatim da si to ti, a da sam ovakva ja. Hoću da se ubijem kako bih zaustavila bol koji me neprestano jede. Volim te – ako ništa drugo lepo je znati da si me bar nekada voleo čak iako je sada prestalo.

Pismo mi je ispalo iz ruke. Drhtao sam. Nisam mogao da verujem da je napisala potpuno iste reči koje sam i ja napisao. Znakovi interpunkcije su bili na istom mestu kao i na mom papiru. Pogledao sam je kada je podigla oči i tada mi je ispalo pismo, i njeno i moje. Oba pisma je vetar oduvao, a ja sam ostao da je, dok je i ona mene, gledam bez reči. Mislio sam filozofski na život i shvatio da kada toliko mislimo, mnogo i grešimo, a najviše kada mislimo o drugim ljudima. Svima treba dati šansu da kažu, a i ja sam trebao da iskoristim svoju priliku da kažem. To sam u potpunosti razumeo kada smo oboje u glas nakon nekoliko minuta ćutanja i gledanja rekli: volim te. Onako tužno, pomalo i ponizno, ali iskreno.

Nekada nije onako kako izgleda, već baš kako biste vi želeli da bude.

Sa njom sam seo u tramvaj koji je naišao i kako je ovog puta krenuo uzbrdo, zamislio sam se… Ljudi nesvesno svojim delovanjem opisuju život kakav on jeste. Nema neke velike mudrosti. Nekada putujemo na dno da bismo tamo sačekali tramvaj koji će nas odvesti na vrh, a u međuvremenu možemo izaći na neku od stanica, čisto kako bismo se detaljno upoznali sa životom i njegovim bićima. Neka su nam toliko lepa i draga da… šta da vam kažem, kada sve znate.

Suicid ličnosti

Sahraniću svoju ličnost.
Neću da budem onakav kakav želim da budem.
Grub, prema tebi.
Ti si žena koju volim najviše;
koju kada bih mrzeo…
Mrzeo bih najviše.

Ubiću svoju ličnost.
Neću da ti pocepam haljinu,
koju bih svuda mogao da zamislim samo ne na tebi.
Ružna je.
A, ti si najlepša gola,
zato što te ja tako vidim i kada si obučena.

Na kraju, kao i uvek, oprostim svojoj ličnosti;
što nisam želeo da budem grub, a bio sam;
što nisam želeo da ti pocepam haljinu, a raskomadao sam je.
Na kraju uvek bude isto, dok je moja ruka na tvom vratu.
“Volim te”, uzdišeš i govoriš beskonačno puta.
Na kraju se ja kajem što te volim onako kako neću,
već kako samo ti hoćeš.
I, sve to bude na kraju kada je sve gotovo.

Medaljon

women-turkey-neck

Mislio sam na tebe kada se svet oko mene raspadao, ali i onda kada se iz prašine podizao. Mislio sam i onda kada nije bilo potrebe. Počeo sam bez razloga da mislim na tebe dok jedem ili dok se tuširam. Ti si bila taj mali medaljon u mom džepu koji sam nosio za sreću.

Tužno je što sada dok kiša pada, ti sebe u odsjaju prljavog prozora vidiš kao običnu devojku koja treba da živi običan život. Kako je moguće da ne znaš da ja vidim talase u tvojoj kosi koje ljuti Posejdon šalje zlim kapetanima. Horus bi se jednostavno poklonio tvoji sjajnim očima boje lovora, a ja… ja sam već izgubljen u toplini tvojih usana. Lud sam i razbiću nešto čisto kako bi nastupio haos. Nasmejaću se i smejaću se dok neko ne primeti šizofreniju u mojim očima. Volim je, reći ću tiho, a potom nastaviti sa smejanjem. Volim je ludo, reći ću i tada prestati da se smejem. Ponudiću ga istim parčetom torte – slušaj, jebe mi se i neka ceo svet izgori, ja sam onaj čovek koji je voli.

Optužbe za plagijat

Poštovani pratioci,

U izvesnoj grupi koja pritom nije zvanična (Carls Bukowski) pojavio se tekst koji sam objavio prošle godine u junu mesecu, a napisao ga daleko pre, jer sam pisanjem počeo da se bavim 2010. godine. Izvesni ljudi tvrde da je to citat Čarlsa Bukovskog, ali nikako ne mogu pronaći njegov originalni tekst, jer to nije citati Bukovskog, već tekst koji sam napisao i poklonio ga glavnom junaku Dariu iz romana Tajne Dunava. Svi oni koji su čitali moju knjigu znaju da Dario nosi plavi notes i da u njemu beleži svoje misli posvećene Sari. Skup svih njegovih misli, između ostalog i tih o kojima govorim, koje su pripisane Bukovskom, biće objavljene u poslednjem delu koje će objediniti Moniku, Daria i Saru u jednoj priči sa dodatkom novog junaka – Sofije. Dakle, ne radi se o plagijatu, jer kao autor vodim računa o mislima drugih i tokom stvaranja se nalazim u izolaciji i apsolutno ne upijam ništa osim sopstvene inspiracije koju ispoljavam slovima na papiru.

Pošto sam optužen uz reči da bi trebalo da me bude sramota da ispod tog citata stavim svoje ime, odgovoriću da me apsolutno nije sramota, jer je taj tekst videlo 500.000 ljudi, preko 10.000 je lajkovalo, a preko 1000 podelilo. Ko zna gde je sve taj tekst i stigao. Nije me sramota, jer znam zbog koga sam iste te reči u životu i napisao i lično sam na svome telu i u svojoj duši osetio emocije. Gospodo, vi koji sigurno ništa niste od Bukovskog pročitali, vas treba da bude sramota pošto izmišljate. Pravite se da ste neki intelektualci, a dela iza vas ni ne postoje.

Znam da je internet jedna surova džungla i ovo ne pišem zbog ljudi koji me ne vole i kojima se ne sviđa moj rad, već pišem zbog ljudi koji me prate, poštuju i vole ono što radim. Želim da demantujem besmislice pojedinaca i pozivam ih da slobodno pronađu takozvani originalni tekst Bukovskog koji je identičan mom.

S poštovanjem,
Nikola Dumitrašković

11350858_804606416320614_2721574457558192748_n

Probudi se!

?????????

Probudi se! Tako je. Svanulo je jutro, iako bi možda želeo još malo da odmoriš; ustani, operi svoje zube i umij lice kako bi te što pre ugledale oči koje te ne žele takvog. Dobro je! Sada pojedi nešto ali nikako s mirom, već u nekoj žurbi, jer ti zaista žuriš. Da, na posao!

Kakvo je vreme? Videćeš na uređaju koji emituje vreme, zašto bi se brinuo o tome? Ne zamaraj oči tim lepim prizorom koje ti može doneti vreme.

Slušaj me sada! Kada dođeš na posao, tamo ne želim da misliš, već da radiš ono za šta si plaćen, a plaćen si toliko da opet nemaš ništa. Savršeno! Ti to ne znaš, jer ne misliš, a vremenom nećeš ni misliti i kada budeš bio sam u kući. To je savršen profil koji želim da stvorim. A, ako se nekada budeš usudio da se drsko pozoveš na ljudska prava, seti se da ti nisi čovek, a još manje od toga si živ. Kako sada kako? Ljudi jedu polako, smireno i poštuju to što su siti, a ti ni ne znaš sta si pojeo. Gori si, bre, od životinje. Ti nemaš ljudska prava, ponašaš se kao stoka. Gore, ona se ponekad pobuni i može dobro da te mlatne. Ti ćutiš i nemaš svoje dostojanstvo.

Danas ćeš ostati prekovremeno. Ne pitaj mnogo, to je dobro za sve, a najmanje za tebe. Tačnije, i nije nešto dobro za tebe, dobro je za mene. Takođe, dobro je da danas nisi uzeo pauzu da jedeš. To teško padne na stomak i ume ponekada da ti se prispava, a to znači da ćeš sporije raditi.

Pošto je prošao i taj produžetak, želim da ti kažem da vreme dobro iskoristiš planirajući sutrašnji dan. Nemoj da dolaziš nespreman, znaš da me to mnogo nervira. I, seti se one naše: “Ono u šta ulažete svoje vreme – to i napreduje. Sreća pa smo vas naučili da ne mislite, ulagali biste vreme u sebe, ovako ulažete u nas”, klimni glavom i vrati se sutra.

Probudi se! Tako je. Svanulo je novo jutro i ponovo izgledaš loše, zar to nije divno?