Znao sam ja da život gazi sve pred sobom,
i da ako mu se ne suprotstaviš zgazi i tebe.
Bio sam spreman da izdržim sve njegove udarce,
ali nisam računao da će me i ljudi sa njim gaziti.
I, to oni koje najviše voliš.
Na to nisam bio spreman.
Pustio sam da me izgaze.
Jebi ga, bez ljubavi nije vredan.
Iz te prašine više nisam ustao kao čovek.
Bio sam i dalje samo jedan ali sada društvu vredan.
Gazio sam istim onim čizmama,
kojim su gazili mene.
Više ne plačem, sada se smejem.
“Pogledaj ovog malog čoveka.”
“Zašto misliš da je mali?”
“Daleko je. Izgleda malo.”
“Meni se odavde čini kao veoma veliki. Ima slobodu da radi šta hoće, ali je glup.”
“Zašto ti misliš da je glup?”
“Može da radi šta god da poželi, a on konstantno juri da zaradi novac misleći da će sa njim raditi sve što voli. Ali kada nešto stvarno poželi iz srca, onda nema vremena. Kada ima vremena, onda brine što nema posla i vreme dok čeka na posao troši uzaludno. Smešno, čekajući da posao dođe. Da sam na njegovom mestu, ja bih učio jezike.”
“Mi znamo sve jezike.”
“Mi znamo, ali on ne zna.”
“Znaš li da će umreti danas tačno u podne?”
“Znam.”
“Šta misliš, šta li će raditi do tada?”
“Isto što je radio svakog dana. Radiće sve ostalo, sem onoga što voli.”
“A šta li će reći kada bude došao ovde?”
“Isto što i svi. Kajaće se i poželeće da krene ispočetka.”
“Ali, nema novog početka.”
“Nema.”
Zašto kod nas, a i u svetu, uspevaju emisije koje se zasnivaju na borbi talentovanih ljudi? Najzastupljenije je pevanje, jer je muzika kod ljudi danas kao jedan od obroka koji je svakako obavezan. Na ekranima gledamo nadmetanje zaista talentovanih ljudi. U njima nekada pronalazimo ideale, ali ne vidimo pravu istinu. Slažem se da su svi oni talentovani, to je nešto što čovek dobija sa rođenjem; svako ima neki talenat. Problem je što su to talentovani ljudi bez ideja koji bi želeli da sve dobiju na gotovo, jer ne znaju šta da rade sa svojim talentom. Tako da im to dođe najlakše.
Iz perspektive čoveka koji voli da razmišlja, moram da kažem da je to najgore što čovek može da uradi – svoj talenat da preda u ruke žiriju koji u globalu nekada ima višestruko manji talenat od onoga kome dodeljuje ocene. To je za mene neprihvatljivo i neverovatno glupo; to je uništavanje talenta i što bi narod rekao: sprdnja, bre!
Najuspešniji takmičari će dobiti šansu da izgrade karijere i da postanu neka imena, kao što to gledamo deceniju unazad. Oni će ispunjavati živote deci, tinejdžerima i odraslim osobama. Svako od njih će u njima videti neki uspeh, a oni mlađi će poželeti da krenu njihovim stopama, onim pogrešnim koji uništavaju kreativnost. Davanje glasa nije nikakav uspeh, već je to mali doprinos projektu za koji ni sam nisi zaslužan. Na kraju dana svi oni shvate da te reči koje pevaju, nisu njihove reči, da muzika koja svira, nije muzika koja je nastala u njihovom srcu i da celokupna koreografija nije deo njih, već je deo drugih. To je tužno i tome niko ne bi trebao da se divi, niti da vidi nekakav uspeh. To je propast koja u meni budi veliku tugu i pitanje: zašto ljudi svojevoljno ubiju ideje i postaju botovi?
Uspevaju zato što se ljudi plaše i zato imamo jednoličnost nekolicine ljudi koja neopisivo smara one koji razmišljaju. Zato nemamo pravi razvoj ideja i kreativnosti. Da budem iskren, kao pisac, i dok nisam imao objavljeno delo, nikada nisam razmišljao da bilo koje svoje delo dam bilo kome na ocenjivanje i sud, jer sve što radim, radim zbog sebe i sve što dolazi u kontakt sa drugim ljudima koji to čitaju, dolazi iz mene. Svaka greška, lepa reč, tužna ili ružna misao je moja.
Razvijajte ideje i pustite one koji nemaju nikakve da se međusobno takmiče, jer za bolje i nisu.
Neki ljudi koračaju tvojim ulicama,
a ja se pitam koliko te njih voli kao ja.
Svima je ovde lepo.
Svi su euforični.
I, svi bi te prodali za neki Berlin,
ili možda Pariz i London.
A, neki bi bežali i preko okeana do Majamija.
Ali, ne i ja Beograde.
Volim te i onda kada sam tužan.
Možda tada najviše sa tobom pričam.
Tražim savete,
jer duša je tvoja mojoj slična.
Beograde.
Da se razumemo na početku. Spreman sam da pristanem samo na rat u kome će neki moj kolega mene pobediti nekom boljom knjigom ili pesmom. Tada ću biti spreman da uzvratim i sebe više uložim u stvaranje, a ne razaranje i tako ću pokušati da mu se osvetim i pobedim ga. Ovo je jedina osveta koja ima nekakvog smisla i samo ona može da izgradi raznovrsnije, bogatije društvo. Sve ostalo su nebuloze.
Dok su radnička deca i radnici ginuli za ovu zemlju, tipovi sumnjivog morala su se bogatili, a njihova deca su sticala zvanje uspešnih mladih ljudi, iako ne znam čime su to zaslužili pošto se nikakav napredak u društvu decenijama ne vidi. Svi oni će se ionako bogatiti još više i svima pričati kako su za to stvoreni; da rade i stvaraju. Jedno je istina. Oni su bogati zato što imaju siromašne radnike koji rade za neku mizeriju i njima stvaraju luksuz. To je ekvivalentno robovima u Americi, ali se samo zove drugačije.
Svaki rat je u suštini borba siromašnih za bogate koji rat ni ne vide, već sprovode neke svoje šizofrene ideje kojima jedino mi možemo da stanemo na put, tako što ćemo umesto oružija uzeti oruđe sa kojim se nešto gradi. Neka to ne bude samo infrastruktura koju uglavnom opet bogati koriste, već neka bude malo “infrakultura”. Neka to bude biće u nama koje je željno razonode, ali ne one seljačke poput Farme, Parova i Bratova, raznoraznog pevanja (danas bre svi znaju da pevaju, a niko da stvara pesmu) i ostalih lakih zabava.
Moja poruka svim ratnik huškačima je da kupe uniforme i oružija, i što se mene tiče, pošto su garantujem u manjini, za većinu naprave jedan lep spektakl i na jednoj livadi se malo izigraju rata, da mi, svi ostali, normalni ljudi, odemo lepo kući i pogledamo neki dobar film, pričamo jedni sa drugima o životu i svemiru, i svim ostalim prirodnim bogatstvima. Vreme je da vas otpustimo.
Lepota je prosta, to smo ti i ja goli u travi.
Bez imalo materijalizma i svesti o postojanju
nekih naprava štetnih i ljudi zlih.
Ti si lepa, a kažeš da sam i ja.
Ima li ičeg lepšeg od naša tela dva;
poljana zelenih, crvenih i plavih cvetova?
Lepota je prosta, to smo ti i ja goli u travi.
Da smo obučeni, sunce nas ne bi grejalo,
nego naša odela koja bi ubila prostake u nama.
Bili bismo učeni i sa svetom upoznati.
Ovako smo upoznati
sa onim što svi rade, ali o tome ne govore.
Ovako smo lepi i prosti;
goli u travi.
Iako je bajka o tebi i meni,
u njoj postoji više učesnika.
Ti, ja, mašta i stvarnost.
Ti si prelepa. Nosiš šešir.
Imaš crvenu kosu i igraš zanesena
njenom lepotom.
Svaka igra je lepa.
Ja te gledam kako igraš i divim se tvojoj ženstvenosti,
koja je lepša od lepote same.
Na trenutke želim da igram sa tobom,
ali…
ali…
ne znam da igram i to sve nije lepo u mojoj glavi
kada radim ja, već samo kada radiš ti.
U tome i jeste problem.
Maštam ja da je savršeno i da me baš takvog voliš,
ali stvarnost mi govori drugačije.
Na kraju dana kada dođem kući,
shvatam da sam samo žrtva rata između stvarnosti i mašte,
i mrzim ih oboje, ko god da je u pravu.
Mrzim ih i najradije bih skočio na stvarnu stranu,
ali u poslednjoj sekundi biram maštu,
i opet shvatam da sam ja i uzrok i žrtva,
i da nikada neću izgubiti, a ni pobediti.
Ovo je moja bajka u kojoj imam ono što nemam.
“Znaš”, onako nevezano počeo je Miloš, “zamišljao sam naše venčanje.” Umalo se nisam zagrcnula sendvičom koji sam jela kada je to izgovorio.
Zašto si to zamišljao? Upitala sam ga. O tome cure maštaju, a ne muškarci.
“I, muškarci razmišljaju o tom danu, i oni žele da to bude savršeno, da se pamti celog života.”
To je jedan glupi dan, Miloše. Jedan dan koji ne mora da bude nikakav. Možda baš tada bude padala kiša ili opšte sivilo nastupi, ko zna? Sigurna sam da će za mnogo ljudi baš taj dan biti najgori dan. O njemu razmišljaju ljudi koji nemaju kapacitet da poklone večnost. Što se mene tiče, on može da postoji, ali i ne mora. Samo želim biti srećna, i to svima preporučujem.
“Ne razumem, većina oseća prazninu zbog toga?”
Ma, daj, onda su bili prazni celog života.
“A, o čemu ti maštaš?”, upitao me je krajnje zbunjeno. Bože, koliko mu je lice bilo smešno.
Maštam kako putujem svemirom, posećujem zvezde i pričam sa kamenjem. U mašti radim sve ono što ne mogu na javi. Lažem, jednom sam pričala sa kamenom na moru, pre petnaest godina. Ništa mi nije odgovorio.
“Sofija, ali tada si imala tačno četrnaest godina.”
Da, sećam se, bilo je to prelazno leto. Kretala sam u srednju školu te godine.
“I, šta ti govori kamenje u mašti?” Podsmevao mi se, videla sam mu u očima. Bio je još jedan tipičan čovek koji je još od malena želeo da bude stariji i odrastao tip sa obavezama i ozbiljnim tonom glasa, koji kao da se nikada ne smeje. On mora sve da zna i da ima rešenje za svaku situaciju. Zašto pokušava da me osvoji sa ponašanjem koje mi se neće svideti ni za milion godina?
Kamenje ume da napravi dobru atmosferu… Odgovorila sam u skladu sa postavljenim pitanjem.
“Čuješ li se ti, Sofija? Imaš skoro trideset godina, a i dalje pričaš nebuloze. Želeo sam da pričamo o ozbiljnim stvarima.”
Zašto počinješ svađu?
“Zato što se ponašaš detinjasto.”
Miloše, uvek sam se ponašala detinjasto. Ako se ne sećaš, zbog toga si rekao da ćeš me uvek voleti.
“Pre tri godine kada smo se faktički upoznavali, da prijalo mi je. Mislio sam da ćes se promeniti. Da ćeš odrasti.”
Pogrešno si mislio. Neću da odrastem. Ako nisi primetio, odrasli ljudi stvaraju životne probleme. Od jednostavnog naprave komplikovano. Život je tako jednostavan, Miloše. Odbaci nametnute trendove, ponašanje, moranje i praznovanje. Budi slobodan i nauči da ne menjaš ljude, već da ih prihvataš baš onakve kakvi oni jesu.
Miloš je uzeo svoju jaknu i ključeve od kola. Ništa mi nije rekao, samo je izašao iz stana, poprilično besan. Ali, ovo nema nikakve veze sa nama. Ovo nije naša priča. Ovo je priča o obrnutom svetu u kojem ne postoji ništa od onoga što ste do sada videli.
Moj prvi dodir sa drugačijim svetom počinje pre tačno petnaest godina kada sam prvi put pričala sa kamenom na plaži ispred svih i upoznala njega, čoveka ili možda i dečka duplo starijeg od mene. Njegovo ime je Dario i on je pisac.
Roman koji se ne ispušta iz ruku. Dovoljno bezobrazan da zagolici vašu maštu, a sa druge strane više nego dovoljan da ponovo verujete u ljubav, da verujete u “happy end”.
Pisac ovog romana Nikola Dumitrašković na sebi sopstven način govori o vremenu u kome živimo, o novim generacijama, o ne prezanju ni od čega, od nemanju morala o nevaspitanju i neobrazovanju. Kao slikar reči je izvanrendan, kao savremeni kritičar stanja nacije profesionalan, dovoljno dalek da posmatra sa strane, a dovoljno blizak da može da vidi ono što mi ne vidimo.
Savremena književnost ili ozvanicena alternativa, svejedno kom pravcu pripada, Nikola Dumitrašković svoj roman ne oblikuje, već prepušta prići da vodi potpuno brutalno, kao da svira gitaru bez pravih akorda, ali nikome još nije uspelo da svira, a da se ta muzika ne cuje, tako je roman “Monika je rekla zbogom” našao tonalitet koji mu odgovara, ni previse glasno, ni previse tiho, vec dovoljno da se čuje.
Vama prepuštam da pustite taj punk Nikolinih misli i odaberete da verujete u srećan kraj, jer kako pisac kaze “Nije važno kako si nastao, važno je ono što zatekneš i ono što ostaviš iza sebe”. Mislite o tome šta ostaje iza Vas.
Ljubavi, danas sam skrenuo. Poludeo.
Uzeo sam nož i ubio sam mesec.
Gledao sam kako nebo krvari.
Bio je to bol koji sam sa nekim morao podeliti.
Sada ćeš plakati i ti, jer neće imati ko da te noću posmatra.
Draga, mesec na nebu je mrtav kao i naša ljubav,
kojom smo nahranili mržnju.
Tu se nisam zaustavio.
Pregazio sam žitna polja i na njima posadio tugu.
Pitam se, šta li će izrasti iz ove tužne zemlje?
Pusti me da se pitam!
Vrištao sam, a onda si mi ti rekla:
Bez bola nema života.
Rodiće se život, baš kao što si se i ti rodio;
plačući.