Tamo je negde more.
Pronaći ćeš ga – rekli su oni.
Tamo je negde obala,
samo hodaj pravo i videćeš je.
Stajao sam na raskrsnici
i gledao u ljude
koji pokazivali su, različite strane – istog ubeđenja,
da tamo je more.
A kome sam trebao verovati?
Nikome – do sebi.
Tako svi oni kažu.
Okretao sam se,
i taman kad pomislih da ugledao sam tebe,
ja ugledao sam nju.
Tvoju plavooku dvojnicu,
kako prstom pokazuje prema tabli,
na kojoj nam imena neki čobani pišu.
Kažu – da nikada više nećemo sačekati kišu.
Shvativši tada – krenuo sam da obrišem,
da im viknem:
– Živa je ona za mene!
Jer mrtav sam u njoj ja.
Čobani!
Ova je poslednja o tebi.
Poslednjoj pišem ja,
sa mesta na kome umrla je ljubav,
naša i neuništiva.