I ja sam deo naraoda
kome su zarili nož u meso;
pokušali ga ubiti
olovom i gladovanjem.
I ja sam deo naroda
koji je pešačio po snegu
nedovoljno opremljen,
bušnih čizama.
I ja sam deo naroda,
ne samo kada je lepo,
nego i kada se pati.
I ja sam deo naroda.
Postoje tri grupe ljudi na koje ćete naići na uspesnom putu posla kojim se bavite.
Postoje pametni ljudi koji slede vaš rad jer u njemu vide iskustvo koje mogu preneti na svoj život i rad. Oni vas cene i poštuju i podrška koju vam daju vas samo gura jos više napred kao što i njih podstiče da idu napred.
Druga grupa ljudi u vama ne vidi nikakav podsticaj i jednostavno vas preskače. To je normalno jer ni najveći ljudi nisu uspeli baš sve da podstaknu i inspirišu. Dobro ih je imati, jer tada sa sigurnošću znate da ljudi koji vas podržavaju rade to stvarno iz srca.
Treća grupa ljudi je ona grupa koja je i dalje veoma dominantna, jer koliko god da se dobri ljudi trudili da promene svet i ljude učine mudrijim. Za to je potrebno vreme, a danas kada je sve u brzini, dominiraju one najgore ljudske osobine koje ne zahtevaju od čoveka da se uzdiže, naprotiv takve osobine lažu osobu da je nekakva veličina. Uglavnom su to mali ljudi koji bi sve želeli da im se pokloni jer trud nije njihova jača strana. Njima smeta vaš uspeh jer su oni neuspešni i ne žele ništa da učine povodom toga – uglavnom krive druge. Nemaju hobi ili nekakav cilj jer su nezadovoljni životom. Poslednja grupa je veoma važna u životu svakog uspešnog čoveka. Da razjasnim, uspeh ne čine pare i materijalne stvari. Uspeh je kod svakoga različit. Kod dobre osobe on je dobrota, pa makar ta dobra osoba bila i skitnica, prosjak na ulici. Danas većina ljudi za radnike u pekarama misli da su neostvareni. Pekaru sam uzeo za primer zbog moje priče. Kada biste većinu pitali da li bi radili u pekari, odgovor je svima poznat. Mišljenje je da radi samo onaj ko mora i to se ne vidi kao uspeh. Ali, ja često odlazim u pekaru Nešić i kupujem picu i nekada baklavu sa makom, a nekada sa orasima. Mešam jer je tako lepše. Znate zašto odlazim tamo? Zbog uspeha čoveka koji pravi tu picu i baklavu. A ako su to dve različite osobe, onda imamo više uspešnih ljudi. Iako je ponekad tim ljudima možda i muka što rade jedno – isto, umeće se oseti kada se proba njihov proizvod.
Zašto je poslednja grupa bitnija od prve dve?
Prazni ljudi svojim pokušajima da vas ponize daju legitimitet vašem uspehu. Kada glupa masa dotakne nešto dobro i smireno – uznemiri se i paniči jedino kako zna, glupo. Oni su kao diploma na kraju školovanja, potvrda da ste nešto uradili. Svaka druga misao o njima je pogrešna, kao što je pogrešno sukobiti se sa njima, jer to znači da sami sebi želite da pocepate diplomu.
Stojim, ljubavi, ispred naše bašte.
Zajedno smo je sadili sa puno osećanja i sećanja.
Sećam se i kada smo cveću davali imena.
Upravo stojim ispred naše Sare,
koju smo toliko čekali
samo zato da bismo joj se divili.
Imali smo isti ukus za lepo.
Voleli smo mirišljave note.
Sada stojim sam.
I ne samo to…
Stojim sam i proklet, i sve oko mene smrdi.
Pitam se šta li si to uradila, ženo?
Nekada moja a danas ko zna čija…
Možda si i svačija?
Znaš li ti, bre, da čovek seje život
onda kada je života pun?
Verovatno ne znaš.
Ubiću Saru.
Ali nije to ništa novo,
ubila si i ti mene
slatkim i sada odvratnim rečima
da voliš me najviše.
Nedostaje mi jedna prokleta devojka.
Kurva;
drolja,
rekli bi mnogi.
Neverna je bila – istina,
ali i takve ljudima nedostaju,
zar ne?
Pa i da sam jedini, briga me.
Jedini koji pati za droljom,
koju bi svi kamenom gađali
baš zato što je neopisivo žele,
možda i više od mene.
Kurvo;
droljo,
pomislim na tebe svaku noć.
I pre nego što utonem u san,
nečujno ti kažem:
“Laku noć”.
Probudio sam se jedno jutro drugačiji. Tako se svi probude kada shvate da nešto nije u redu. Pomislio sam, kada su promene krenule, kako mnogo znam i kako sam mnogo toga otkrio zato što sam pametan, ali to nije potpuna istina. Svi se tako osećaju na početku i sada, kada sam toj različitosti posvetio više godina, znam da malo ljudi u njoj uspe da izgradi svoju stvarnu ličnost u svetu iluzija. Mnoge promene počnu samo kao nova iluzija u kojoj se čovek potpuno izgubi.
Ne znam zašto ali od svog rođenja i nekog malo jačeg naboja svesti u moje telo, svakodnevno gledam ljude koji su opsednuti iluzijama koje meni nisu nimalo lepe, niti korisne. Svi ti iluzionisti kao da imaju jednu misiju – da stvore što više svojih sledbenika i očaraju velike narodne mase.
Probudio sam se to jedno jutro sa pitanjima u svojoj glavi: “Zašto su ljudi opsednutim nečim većim od njih samih na pokoran način? Gde im je želja za istraživanjem? Zašto svet postoji da bi samo nas kontrolisao i zašto smo mi rođeni da bi sledili neki put koji nam je pre rođenja dat?”.
U svojim delima sam na skroman način napisao šta mislim o sudbini. Koliko sam shvatio, ona je najveći pokretač ljudima u mojoj neposrednoj blizini, u mom gradu i u mojoj zemlji. Za druge narode ne znam, ne poznajem ih.
Svaki čovek mora da razume da on živi zbog slobode koju je dobio i to je njegova najveća nagrada. Kada bi postojala sudbina, ili bilo šta slično, to bi značilo da nešto u životu mora da bude onako kako je zapisano, i onda čovek više ne bi bio slobodan i njegovo rođenje ne bi bila nagrada, nego najveća kazna. Tokom života čovek ne bi odrastao i učio, već ispunjavao cilj zapisan i sakriven negde u sudbini – on bi bio rob onoga što mora da se desi. Zato svi oni koji veruju u sudbinu ne mogu posedovati dobrotu, niti mogu biti srećni, a kamoli da tu sreću nekome drugom pruže. Oni bi te naupustili u teškim situacijama jer bi verovali da to tako mora da bude. Oni su zapravo napaćeni i nesposobni da bilo šta za sebe urade, osim da veruju i pričaju gluposti. Sutra će doći sa pričom kako je svako od nas imao prošli život i ko zna šta će biti u budućem, a jedina istina je da svi imamo onaj život koga se sećamo.
Sofija, promenio sam se
Ako sada nisam uspeo da vam razbijem iluziju sudbine, onda pročitajte tekst ponovo ili se više udubite u moje knjige.
Dalje…
Sve što radim, počeo sam da radim jer imam jedan život i zaista bi me bilo sramota da mi se on potroši na horoskop koji je na drugom mestu mog sveta iluzije.
Mnogo ljudi se olako razbacuje sa energijama koje ne znaju ni da definišu, pa im onda daju neko kvazi značenje i tako dođemo do toga da planetarni raspored u sunčevom sistemu definiše naše raspoloženje ili našu sreću. Glupost kosmičkih razmera.
Kada bi tako nešto i postojalo, ono bi imalo efekat na ceo zemaljski život, a ne samo na čoveka. Onda mi prosto postaje smešno kada čujem da je recimo baš ova nedelja pogodna za novčani dobitak na poslu. Zapitam se kakav to posao ima pas i kakav ga to dobitak očekuje kada on ni ne zarađuje novac. On živi u skladu sa prirodnim zakonima, a on je vrlo prost – sagleda se u sposobnostima jedinke da preživi i živi svaki dan bez uticaja drugih faktora koji nevidljivi.
Dovoljno je da imate kera i shvatićete da ne postoji pogodno vreme za nove ljubavi, taj ker će vas voleti svakog dana identično kao i onog kada vas je zavoleo.
Nešto najgore što svet radi pojedincu – daje mu konstantno nadanje da će to nešto što će ga učiniti srećnim doći. Pojedinac čeka i nada se, ne znajući da je za sve u životu pravo vreme SAD, onog trenutka kada se na to pomisli, bez oblaganja na njegovom radu. Iluzije vas blokiraju da ispoljite to SAD i primenite ga u praksi, jer je to njihov jedini smisao.
Mnogo jutra nakon prvog buđenja istrajao sam u svojim promenama i zaključio da na naš život ništa nema uticaj osim nas samih da se pokrenemo i nešto uradimo. Nijedna sudbina, nikakav horoskop, nijedan čovek na vlasti ili ona u celini, ne mogu nas sputati da ostvarimo svoje želje i ispunimo svoj cilj, a kada pogledate život oko sebe mimo iluzija, shvatićete da je taj cilj stvaranje.
Čovek je kreativno biće, sposoban je da stvara i sam sebi gradi put. Zato više vremena posvetite tom čoveku u sebi, a manje iluzijama koje nas koče u najvećoj misiji na svetu – misiji da budemo ljudi, sada i u ovom trenutku.
Tražim taj glas u sebi
da me podseti na tebe.
Ranije mi je govorio koliko smo lepi
kada smo zajedno nasmejani.
Ranije…
Već dugo ga nema,
a nema ni tebe.
Ti si prva otišla i donela si mi njega.
Spontano, kao što roditelji deci poklone plišanog medu.
Taj glas u meni je ostao i baš tako sam ga i zvao:
plišani meda.
Možda sam ga zavoleo
i više nego što sam tebe ikada voleo.
Moj plišani meda me je štitio,
baš kao što je štitio decu širom sveta
od košmarnih snova;
straha od mraka;
surovo dosadne tišine.
Kada je otišao, nije se oprostio.
Možda je bio ljut na mene?
Dugo nije bilo ničega, a onda je došao drugi glas.
Onaj koji ništa ne daje, već samo traži,
kuka i moli.
Traži, kuka i moli da dođeš ti,
da bi ponovo mogla da odeš.
Jer možda samo tako plišani meda hoće opet da se vrati.
Kada si otišla, svima koji su me na ulici videli izgledalo je kao da sam seo na trotoar i počeo da plačem. Ali nije bilo tako…
Znao sam da si otišla jer sam ti već jednom rekao da ako drugi put odeš kao i prvi put znaću da ćeš se vratiti. Ovaj put nije bilo kao tada kada si se pravila da si srećna i ponašala kao da te je za sve briga. Tu laž sam osetio. Emocije ne umru odmah, već polako umiru dok usput pričaju neku priču koju ili slušaš ili se trudiš da je ne čuješ. Neverovatno kako ta priča potpuno potisne sve one negativne osobine a istakne one najbolje koje čovek poseduje. Čak ih možda i pojača do te mere da ne možeš da odeš. A ako se ipak odlučiš za odlazak, tada zaista ličiš na čoveka koga život napušta.
Ti si taj dan mahala životu koji je odlazio. Video sam i znao da se nećeš vratiti jer su emocije počele da umiru i to te je bolelo. Video sam kako ti život nestaje iz očiju.
Nisam te opsovao nijednom, đubre jedno malo, a trebo sam. I nisam ja samo seo na trotoar, draga moja, kako su svi videli. U glavi je sve to na bajku podsećalo i to niko nije mogao da vidi, niko sem mene.
Seo sam na svog belog konja u oklopu koji sam nosio da se zaštitim od drugih ljudi i zaputio se ka svom zamku. Moje srce je bilo zamak. Jahao sam satima kroz razne predele prirode. Nijedan nije bio ružan, jedino sam se ja tako osećao sa gorčinom u svojim ustima.
Usta su mi bila suva a ja nisam imao vode jer sam navikao da mi je ti tvojim usnama daješ. Ti si bila ta planinska bistra reka iz koje sam pio i osvežavao se.
U zamak sam ušao kroz razvaljenu kapiju da bi ugledao puno mrtvih saboraca koji su do poslednjeg daha pokušali da sačuvaju zamak. Dve kule sa strane su bile porušene i neke kuće su gorele. U štali nije bilo više konja. Oni koji su uspeli da se spasu. Pobegli su ko zna gde, a ne bih se začudio ni kada bi mi neko rekao da su otišli na ono naše mesto gde smo se krišom sastajali ti i ja. Oni imaju njuh za dobre stvari.
Ostao sam sam, okružen ruševinama koje si ti napravila, a sa mnom si ovaj zamak kamen po kamen dizala. Znam, greška je bila u meni što sam verovao da kreator nikada ne može da poruši svoje delo. Zaneo sam se na trenutak i pomislio da čovek ne može da umre. Ali sve oko nas umire, pa i mi sami. Zašto bi se naša ljubav razlikovala?
Obrisao sam svoje suze i ustao sa betona. Krenuo sam ka mom zamku. Ako nisam mogao da ga vodim sa tobom, izgradiću ga ponovo. Nekome će se već svideti.
Nadam se da se nisi usudila
da mi kažeš: volim te,
ti drska ženo mog života.
Nema u meni ljubavi.
Svoje srce sam dao onda
kada je trebalo
onoj koja ga je smrvila sopstvenim rukama.
Ti, drska ženo.
Tebe ne mogu da volim
ali mogu te dobro lagati,
jer se sećam šta je ljubav;
kako je u ljubavi
i ko sam ja kada volim.
Zato te i lažem…
Stvarno želim biti bolji.
Moram da se dovedem u red. Moram.
Pitam se zašto živim ovako, raspalo u očima drugih? Nemam ništa i zbog toga sam potcenjen. Mislim, nemam ništa od onoga što drugi očekuju da imam i od onoga što sistem očekuje da stvaram. Da vam kažem, imam neke svoje snove i zamišljene stvari. Imam zamišljene gradove i kule oko njih. Tamo je neki drugi svet. Ali, dobro jutro narode, ja sam se probudio u ovom svetu, koji, što sam stariji, sve manje razumem.
Moje ime je u celoj priči manje važno i zato ću vam ga reći. Zovem se Jovan i neka vam ove reči dođu kao reči vaše savesti, jer i ja, kao i ona, smatram da ste svi izgubljeni u nekoj histeriji koju nazivate život. Znam, zato što sam i sam polizao smrdljive delove histerije.
Ustao sam i oprao ove zube kojim glođem druge živote kako bih sopstveni održao. Moram vam reći: to je prokletstvo, osim kada je dar. Takvih primera na ovoj planeti skoro da i nema.
Onda ostanem tako nekoliko minuta ispred ogledala posle svakog pranja, gledajući biće koje radi sve ono što ne želi. Vidim suze na sebi, ali samo na ogledalu u svom odrazu. Na mom licu ih nema. Vidim suze životinje koja plače zato što nije srećna; što je nešto tamo negde u daljini, recimo kamen, a ona kamen nije. Posle se obučem kao i svaki čovek koji se rodio nag, sakrivam svoju prirodu, jer sam neprirodan i izveštačen. Izađem napolje i pogledam u park ispred svoje zgrade.
Pogled na jedno drvo čoveku može ostaviti utisak o dugovečnosti, ali sigurno pogled drveta na sredinu oko njega samog ne izgleda tako. Lica koja je možda godinama gledalo odavno su nestala sa zemljine površine. Tako i ovi lepi maniri, džentlmeni, dame i sve one lepe reči koje je čovek nekada izgovarao, umrli su pred njegovim licem. Drvetu su se rodili neki novi ljudi koji će ga šutirati, zapišavati i penjati se na njega. A u čoveku se rodilo nešto drugo. S obzirom da su u meni matori maniri, stari gospodin i dama na samrti, bojim se da ne mogu da opišem ovo što je sada preplavilo ljude. Ne razumem, niti se trudim. Tražim eliksir za besmrtnost da ga uručim ovom gospodinu i ovoj dami zbog kojih će i maniri preživeti.
Tako dok hoda, puštam korak da me nosi kroz grad Beograd koji od svih gradova na svetu najviše volim. Njegova umetnost i umetnici koji u njemu žive su drugačiji. Iskreniji su. I baš zbog te iskrenosti nas ostali možda i vidi kao divljake. Ali ja to ne doživljavam tako.
Ne znam zašto ali svaki put razmišljam o rečima koje sam izgovorio i mišljenju koje sam nekada imao. Koliko se toga promenilo u meni, ali isto tako se promenilo i u drugima. Čovek je podložan tim, za nekoga ko se zaklinje na večnost, glupim promenama.
I kako obično biva, moje razmišljanje se brzo završilo, a voleo bih da nikada ne prestajem sa mislima. Mada, možda im se baš zato uvek vraćam, jer moram da ih prekinem kada se nađem u crkvenoj porti.
Crkva je kao moj drugi dom.
Ne, ozbiljno. U njoj služim. Ja sam sveštenik.
Nedaleko od crkve se nalazi kuća u kojoj živim. Iz nje sam krenuo i krećem svakog jutra u isto vreme. Pre nego što sunce izađe. Nisam je sagradio, a ni kupio. Poklonili su mi je meštani uz reči da je njihovo selo ponovo blaženo otkako je sveštenik ponovo u njihovoj crkvi. Ne znam zašto, ali ovu crkvu na Čukarici niko nije hteo.
U kući nemam ništa sentimentalno. Postoji kupatilo koje je oskudno i jedna spavaća soba u kojoj je krevet i jedan stolčić pored. Trpezarija je prazna. I, kada god pomislim na to, jedan deo mene se pobuni i pita: “Zašto?”.
Zato što tako želim.
Put koji vodi do crkve je dobro utaban koracima ljudi koji dolaze na molitvu. Okolo raste maslačak.
Uvek kada uđem, popijem malo vode i umijem se. Ovog prepodneva ću biti sam. Crkveni pomoćnik, dečkić iz obližnjeg sela neće doći. Ima obaveze u školi.
Stvarno, mogu ja sve ovde sam da uradim, ali nedostaje mi društvo živog i nasmejanog čoveka. To je ono što bi svi shvatili kada bi se osamili. Niko ne bi imao želju da kupi bolji ili skuplji auto, telefon koji komunicira sa svemirom ili da zaradi više novca.
Okrenuo sam svoju umišljenu glavu i ugledao ženu kako stoji na pragu. Na prvi pogled je delovala uplašeno, kao da ne sme da uđe.
„Uđite“, rekao sam.
Žena je i dalje stajala preplašena. Ko zna kakvi ljudi su je zatrovali strahovima i lošim emocijama. Ko zna…
„Kako mogu da vam pomognem“, ponovo sam se obratio.
Približio sam se i pogledao je u oči. Odmah sam dosta toga shvatio. Oprosti mi Bože, ali oči su joj sijale nekom sjebanom ženstvenošću. Naravno da sam je poželeo. Ne znam koji čovek to ne bi poželeo. Izgledala je kao da je svačiji tip. Prelepo. Ali to je bilo i njeno prokletstvo.
Bože, šta se sve može videti u očima jedne žene…
Kada pogledate onu pravu ženu, ona vam u treptaju oka iščita prošlost, podseti vas kako je bilo i na trenutak zaista učini da osetite i vidite sve ono što je prošlo. A, onda nekom magijom obriše sve ono što vas je mučilo. Tako ona leči i u ovom jednom životu kao da vam dodeli drugi koji slobodno možete proživeti.
Žene rade to; rađaju i leče.
Šta se to dogodilo u meni? Kakva je to žena koju prvi put vidim? Znam samo da mi se u njenoj blizini rastavljaju i sastavljaju čestice. Snove je, bre, ponela sa sobom. Mogli su se videti kako lebde iznad njene glave. A, možda sam ih samo ja mogao videti. Ko zna…
Gledam snove i ne verujem koliko svemira je ukrala i koliko prostranstvo za njom pati. A onda pogledam sebe i vidim jednog nevidljivog lika.
U pičku materinu, ja sam sveštenik.
Pogledao sam je i trenutak koji se meri sekundama je počeo…
Ona je mene lečila.
***
Nikada se nisam osećao prljavije nego tada. Da li mi je trebalo to? Da jebem ovu ženu; da se iživljavam, a da na njoj uporno vidim užitak. Čoveče, nisam tako zamišljao ljubav. Ja ljubav vidim kao nežnost, u pičku materinu, a ne kao sudar dva različita sveta. Jebote, ni ime joj ne znam a progutala mi je seme. Šta se sa mnom dogodilo? Gde sam se izgubio? Jebem ti mater!
Ustao sam besan iz prokletog kreveta koji sam uvek doživljavao kao sigurnu zonu od svih zlotvora, kakav sam upravo ja postao. Ostao sam još par trenutaka da je gledam kako bezbrižno spava, izjebana i umorna. Stvarno je bila kao neki anđeo. A koji to anđeo puši kurac?
Obukao sam se tiho kako me ne bi čula, uzeo gitaru i kao najgora kučketina pobegao sa mesta zločina. Pobogu, pa ja ni kondom nisam stavio…
Nisam se okupao, tako da je bilo još njenog mirisa na meni. Mirisao sam na njenu pljuvačku i vlažnu vaginu.
Kosa mi je bila užasna; ceo sam bio užasan. Nisam se lepo naspavao i izgledao sam kao da sam popio litar viskija. Na eks.
Vraćajući se svojoj bednoj kući poželeo sam da ne vidim nikoga, ali k'o za kurac, video sam jedan par koji me je rasturio. Zašto me boli njihova sreća? Pomislio sam. Jebote, zašto? Poželeo sam da se i oni raspadnu kao i ja. Želeo sam da umre svet i to u najgorim mukama, jer su i moje muke takve bile. Samo, ja nisam umirao. Nastavio sam nikad življi i u tome je bio problem. Moja duša je umrla u živom telu, i zato mora da boli.
U stan sam ušao i pored roditelja prošao kao da ne postoje. Šta ima, koji kurac, i da pričam sa njima? Polupani ljudi, istrošeni radom zbog države koja je promenila više imena nego neka seljačka krava. I, na to sam bio besan. U ovoj zemlji lopovi uspevaju i sponzoruše koje se utrukuju da im se svide, a onda se smeju svojim goveđim smehom svima, misleći da su bitni. Kome? Kakav smo to svet izgradili? Jebote…
Zaključao sam vrata od svoje sobe. Hteo sam sve da polomim, sve one uspomene. Zbog nje sam hteo da uništim i one uspomene koje nisu vezane za nju. Nijednog trenutka nisam ni pomislio da li bi i ona možda učinila isto.
Ma, boli me kurac. Zatvorio sam se i rešio da se ubijem. Dosta mi je svih gluposti. Dosta mi je ovog glupog života. Dosta mi je nje i njenih usranih želja.
***
„Stvarno si hteo da se ubiješ?“, upitala je nepoznata žena ispred mene dok su slike prošlosti tekle kroz moje oči.
„Da, stvarno sam hteo u napadu ludila. To bi više bila ishitrena reakcija nego stvarna. Isekao sam vene, ali nisam znao da će mi toliko trebati da iskrvarim. Kada me je otac odveo u bolnicu, doktor se smejao. Za njega sam bio samo još jedan lik koji je na sebe hteo da skrene pažnju.“
„Koliko dugo si bio u bolnici?“
„U bolnici sam ostao sedam dana, ali su me zadržali na psihijatriji još dvadeset kako bi ustanovili šta nije u redu sa mnom.“
„Gospode, koliko hrabrosti čovek mora da poseduje kako bi sebe ubio zbog ljubavi?“
„Nimalo. To je najviše kukavički čin, a najmanje hrabar. Ali, da. Hteo sam to da uradim zbog ljubavi koja je izgleda pre mene umrla u njoj.“
„Zašto je umrla?“
„Nešto najgore što ženi može da uradi muškarac jeste da je mnogo i nekontrolisano voli. Muškarac kao muškarac, on bi da poseduje za sva vremena. On je takav tip. Zida kuće da bi se uselio i večnost proveo na jednom mestu. Tako uglavnom i voli, ali žena nije kuća, niti neka stvar. Ona je živi stvor koji završi kao ptica u kavezu ako se na taj način voli. A ja sam tako voleo.“
„I šta si uradio?“
„Ništa… Ubio sam skota koji voli da zatvara ljude.“
„A, kako se zvala ta devojka zbog koje si to želeo da uradiš?“
„Sara Jovanović. I nju sam video u ludnici.“
„Šta je ona radila tamo?“
„Ona je tamo završila zbog mene. Jedne noći sam u potpunosti izgubio kontrolu i otišao da je molim da mi se vrati. Ona nije želela ni da čuje. Odlučila je da me tek tako odbaci, a ja to nisam mogao da izdržim.“
„I?“
„I prebio sam je toliko strašno da je bila tri dana u komi. Nikome nije ništa rekla, tako da me je savest još više grizla. Posle toga to nije bila više ista devojka. Pokušao sam da pričam sa njom, ali ona nije htela ni da čuje. Sasvim razumljivo.“
„Neverovatno. Nastavi priču. Šta se desilo nakon bolnice?“
***
Nakon bolnice sam izgubio sav svoj dar za stvaranje muzike i pisanje tekstova. Bio sam više u depresiji zbog toga nego zato što sam bio ostavljen. Previše sam mislio na nju. Previše… na tog malog skota sa dobrim dupetom i prelepim usnama.
Silio sam sebe. Pisao sam i svirao, ali je to bila jedna velika bulja. Niko za mene nije čuo mesecima, a do tada sam svakog vikenda imao svirke. Navikao sam ljude da budem tu, a onda sam nestao.
Nekoliko dana, uz mnogo muke i još više alkohola, skrpio sam jednu pesmu kojoj sam dao ime Šesnaesti oktobar. Sve me je jebeno podsećalo na nju i onda, eto… Jebi ga.
Zakazao sam svirku u Dangubi spremajući se za publiku posle nekoliko paklenih nedelja. Nisam bio siguran ni da li imam to nešto da nosim te pesme. Sve stare pesme koje sam napisao bile su dobre i veoma jako iznesene samo zbog nje, proklete devojke sa malim, čvrstim grudima.
Tada se desilo nešto neverovatno. Ne mislim istog trenutka, ali u nedeljama koje su usledile.
Subota, dan svirke je brzo došao. Pošto se nisam kupao nekoliko dana, pred svirku sam se temeljno sredio. Sprao sam sve one misli mržnje sa sebe i na kratko sam se ponovo osetio čisto i nevino. Ali, samo na kratko.
Moja svirka je počinjala u deset sati uveče i trebala je da traje sat i po vremena. Nisam svirao sam, da se razumemo, u pratnji sam imao drugara koji je svirao bubnjeve, a ja sam svirao ozvučenu akustičnu gitaru. Nisam hteo da pripadam nijednom žanru muzike, pripadao sam sebi.
Danas svi uglavnom žele da liče ili budu neki drugi ljudi. Zato je sve dosadno; muzika, život i jebena kultura. Moramo izgraditi više sebe, a manje druge u nama samima. A to možemo da izvedemo samo onda kada počnemo da se divimo sopstvenim talentima, a ne tuđim.
Da, ti kurvo jedna
što me tako možeš zadovoljiti,
a kurva nisi.
O tebi maštam
prokleta moja ženo
koja pored mene nisi.
Ti i ne postojiš.
Čujem ti uzdahe,
tako,
slučajno u noći
dok ti se izvinjavam
što te kurvom zovem.
Izvini, ali baš takvu te volim.
Možda si ti jedna od milion žena
u ovom gradu
gadljivom na pomen
svih onih grehova
zbog kojih kažemo:
volim te.
Ne znam, ali o tebi maštam.
A, možda i nisi iz grada…
Hoćeš da te seljankom zovem?
Koja god od njih ti bila,
ja o tebi maštam
jer ruke su ruke;
grudi su grudi;
da se na njih naslonim
samo jedan tren
i prestaću da maštam.
Zato te molim,
ne dolazi mi zbog par lepota
koje ćeš mi pružiti
dok te budem imao,
jer sve su lepote sada u meni
dok o tebi maštam
prokleto moje.