Autor: Nikola Dumitrašković

Moram da se dovedem u red. Moram.

Pitam se zašto živim ovako, raspalo u očima drugih? Nemam ništa i zbog toga sam potcenjen. Mislim, nemam ništa od onoga što drugi očekuju da imam i od onoga što sistem očekuje da stvaram. Da vam kažem, imam neke svoje snove i zamišljene stvari. Imam zamišljene gradove i kule oko njih. Tamo je neki drugi svet. Ali, dobro jutro narode, ja sam se probudio u ovom svetu, koji, što sam stariji, sve manje razumem.

Moje ime je u celoj priči manje važno i zato ću vam ga reći. Zovem se Jovan i neka vam ove reči dođu kao reči vaše savesti, jer i ja, kao i ona, smatram da ste svi izgubljeni u nekoj histeriji koju nazivate život. Znam, zato što sam i sam polizao smrdljive delove histerije.

Ustao sam i oprao ove zube kojim glođem druge živote kako bih sopstveni održao. Moram vam reći: to je prokletstvo, osim kada je dar. Takvih primera na ovoj planeti skoro da i nema.

Onda ostanem tako nekoliko minuta ispred ogledala posle svakog pranja, gledajući biće koje radi sve ono što ne želi. Vidim suze na sebi, ali samo na ogledalu u svom odrazu. Na mom licu ih nema. Vidim suze životinje koja plače zato što nije srećna; što je nešto tamo negde u daljini, recimo kamen, a ona kamen nije. Posle se obučem kao i svaki čovek koji se rodio nag, sakrivam svoju prirodu, jer sam neprirodan i izveštačen. Izađem napolje i pogledam u park ispred svoje zgrade.

Pogled na jedno drvo čoveku može ostaviti utisak o dugovečnosti, ali sigurno pogled drveta na sredinu oko njega samog ne izgleda tako. Lica koja je možda godinama gledalo odavno su nestala sa zemljine površine. Tako i ovi lepi maniri, džentlmeni, dame i sve one lepe reči koje je čovek nekada izgovarao, umrli su pred njegovim licem. Drvetu su se rodili neki novi ljudi koji će ga šutirati, zapišavati i penjati se na njega. A u čoveku se rodilo nešto drugo. S obzirom da su u meni matori maniri, stari gospodin i dama na samrti, bojim se da ne mogu da opišem ovo što je sada preplavilo ljude. Ne razumem, niti se trudim. Tražim eliksir za besmrtnost da ga uručim ovom gospodinu i ovoj dami zbog kojih će i maniri preživeti.

Tako dok hoda, puštam korak da me nosi kroz grad Beograd koji od svih gradova na svetu najviše volim. Njegova umetnost i umetnici koji u njemu žive su drugačiji. Iskreniji su. I baš zbog te iskrenosti nas ostali možda i vidi kao divljake. Ali ja to ne doživljavam tako.

Ne znam zašto ali svaki put razmišljam o rečima koje sam izgovorio i mišljenju koje sam nekada imao. Koliko se toga promenilo u meni, ali isto tako se promenilo i u drugima. Čovek je podložan tim, za nekoga ko se zaklinje na večnost, glupim promenama.

I kako obično biva, moje razmišljanje se brzo završilo, a voleo bih da nikada ne prestajem sa mislima. Mada, možda im se baš zato uvek vraćam, jer moram da ih prekinem kada se nađem u crkvenoj porti.

Crkva je kao moj drugi dom.

Ne, ozbiljno. U njoj služim. Ja sam sveštenik.

Nedaleko od crkve se nalazi kuća u kojoj živim. Iz nje sam krenuo i krećem svakog jutra u isto vreme. Pre nego što sunce izađe. Nisam je sagradio, a ni kupio. Poklonili su mi je meštani uz reči da je njihovo selo ponovo blaženo otkako je sveštenik ponovo u njihovoj crkvi. Ne znam zašto, ali ovu crkvu na Čukarici niko nije hteo.

U kući nemam ništa sentimentalno. Postoji kupatilo koje je oskudno i jedna spavaća soba u kojoj je krevet i jedan stolčić pored. Trpezarija je prazna. I, kada god pomislim na to, jedan deo mene se pobuni i pita: “Zašto?”.

Zato što tako želim.

Put koji vodi do crkve je dobro utaban koracima ljudi koji dolaze na molitvu. Okolo raste maslačak.

Uvek kada uđem, popijem malo vode i umijem se. Ovog prepodneva ću biti sam. Crkveni pomoćnik, dečkić iz obližnjeg sela neće doći. Ima obaveze u školi.

Stvarno, mogu ja sve ovde sam da uradim, ali nedostaje mi društvo živog i nasmejanog čoveka. To je ono što bi svi shvatili kada bi se osamili. Niko ne bi imao želju da kupi bolji ili skuplji auto, telefon koji komunicira sa svemirom ili da zaradi više novca.

Okrenuo sam svoju umišljenu glavu i ugledao ženu kako stoji na pragu. Na prvi pogled je delovala uplašeno, kao da ne sme da uđe.

„Uđite“, rekao sam.

Žena je i dalje stajala preplašena. Ko zna kakvi ljudi su je zatrovali strahovima i lošim emocijama. Ko zna…

„Kako mogu da vam pomognem“, ponovo sam se obratio.

Približio sam se i pogledao je u oči. Odmah sam dosta toga shvatio. Oprosti mi Bože, ali oči su joj sijale nekom sjebanom ženstvenošću. Naravno da sam je poželeo. Ne znam koji čovek to ne bi poželeo. Izgledala je kao da je svačiji tip. Prelepo. Ali to je bilo i njeno prokletstvo.

Bože, šta se sve može videti u očima jedne žene…

Kada pogledate onu pravu ženu, ona vam u treptaju oka iščita prošlost, podseti vas kako je bilo i na trenutak zaista učini da osetite i vidite sve ono što je prošlo. A, onda nekom magijom obriše sve ono što vas je mučilo. Tako ona leči i u ovom jednom životu kao da vam dodeli drugi koji slobodno možete proživeti.

Žene rade to; rađaju i leče.

Šta se to dogodilo u meni? Kakva je to žena koju prvi put vidim? Znam samo da mi se u njenoj blizini rastavljaju i sastavljaju čestice. Snove je, bre, ponela sa sobom. Mogli su se videti kako lebde iznad njene glave. A, možda sam ih samo ja mogao videti. Ko zna…

Gledam snove i ne verujem koliko svemira je ukrala i koliko prostranstvo za njom pati. A onda pogledam sebe i vidim jednog nevidljivog lika.

U pičku materinu, ja sam sveštenik.

Pogledao sam je i trenutak koji se meri sekundama je počeo…

Ona je mene lečila.

***

Nikada se nisam osećao prljavije nego tada. Da li mi je trebalo to? Da jebem ovu ženu; da se iživljavam, a da na njoj uporno vidim užitak. Čoveče, nisam tako zamišljao ljubav. Ja ljubav vidim kao nežnost, u pičku materinu, a ne kao sudar dva različita sveta. Jebote, ni ime joj ne znam a progutala mi je seme. Šta se sa mnom dogodilo? Gde sam se izgubio? Jebem ti mater!

Ustao sam besan iz prokletog kreveta koji sam uvek doživljavao kao sigurnu zonu od svih zlotvora, kakav sam upravo ja postao. Ostao sam još par trenutaka da je gledam kako bezbrižno spava, izjebana i umorna. Stvarno je bila kao neki anđeo. A koji to anđeo puši kurac?

Obukao sam se tiho kako me ne bi čula, uzeo gitaru i kao najgora kučketina pobegao sa mesta zločina. Pobogu, pa ja ni kondom nisam stavio…

Nisam se okupao, tako da je bilo još njenog mirisa na meni. Mirisao sam na njenu pljuvačku i vlažnu vaginu.

Kosa mi je bila užasna; ceo sam bio užasan. Nisam se lepo naspavao i izgledao sam kao da sam popio litar viskija. Na eks.

Vraćajući se svojoj bednoj kući poželeo sam da ne vidim nikoga, ali k'o za kurac, video sam jedan par koji me je rasturio. Zašto me boli njihova sreća? Pomislio sam. Jebote, zašto? Poželeo sam da se i oni raspadnu kao i ja. Želeo sam da umre svet i to u najgorim mukama, jer su i moje muke takve bile. Samo, ja nisam umirao. Nastavio sam nikad življi i u tome je bio problem. Moja duša je umrla u živom telu, i zato mora da boli.

U stan sam ušao i pored roditelja prošao kao da ne postoje. Šta ima, koji kurac, i da pričam sa njima? Polupani ljudi, istrošeni radom zbog države koja je promenila više imena nego neka seljačka krava. I, na to sam bio besan. U ovoj zemlji lopovi uspevaju i sponzoruše koje se utrukuju da im se svide, a onda se smeju svojim goveđim smehom svima, misleći da su bitni. Kome? Kakav smo to svet izgradili? Jebote…

Zaključao sam vrata od svoje sobe. Hteo sam sve da polomim, sve one uspomene. Zbog nje sam hteo da uništim i one uspomene koje nisu vezane za nju. Nijednog trenutka nisam ni pomislio da li bi i ona možda učinila isto.

Ma, boli me kurac. Zatvorio sam se i rešio da se ubijem. Dosta mi je svih gluposti. Dosta mi je ovog glupog života. Dosta mi je nje i njenih usranih želja.

***

„Stvarno si hteo da se ubiješ?“, upitala je nepoznata žena ispred mene dok su slike prošlosti tekle kroz moje oči.

„Da, stvarno sam hteo u napadu ludila. To bi više bila ishitrena reakcija nego stvarna. Isekao sam vene, ali nisam znao da će mi toliko trebati da iskrvarim. Kada me je otac odveo u bolnicu, doktor se smejao. Za njega sam bio samo još jedan lik koji je na sebe hteo da skrene pažnju.“

„Koliko dugo si bio u bolnici?“

„U bolnici sam ostao sedam dana, ali su me zadržali na psihijatriji još dvadeset kako bi ustanovili šta nije u redu sa mnom.“

„Gospode, koliko hrabrosti čovek mora da poseduje kako bi sebe ubio zbog ljubavi?“

„Nimalo. To je najviše kukavički čin, a najmanje hrabar. Ali, da. Hteo sam to da uradim zbog ljubavi koja je izgleda pre mene umrla u njoj.“

„Zašto je umrla?“

„Nešto najgore što ženi može da uradi muškarac jeste da je mnogo i nekontrolisano voli. Muškarac kao muškarac, on bi da poseduje za sva vremena. On je takav tip. Zida kuće da bi se uselio i večnost proveo na jednom mestu. Tako uglavnom i voli, ali žena nije kuća, niti neka stvar. Ona je živi stvor koji završi kao ptica u kavezu ako se na taj način voli. A ja sam tako voleo.“

„I šta si uradio?“

„Ništa… Ubio sam skota koji voli da zatvara ljude.“

„A, kako se zvala ta devojka zbog koje si to želeo da uradiš?“

„Sara Jovanović. I nju sam video u ludnici.“

„Šta je ona radila tamo?“

„Ona je tamo završila zbog mene. Jedne noći sam u potpunosti izgubio kontrolu i otišao da je molim da mi se vrati. Ona nije želela ni da čuje. Odlučila je da me tek tako odbaci, a ja to nisam mogao da izdržim.“

„I?“

„I prebio sam je toliko strašno da je bila tri dana u komi. Nikome nije ništa rekla, tako da me je savest još više grizla. Posle toga to nije bila više ista devojka. Pokušao sam da pričam sa njom, ali ona nije htela ni da čuje. Sasvim razumljivo.“

„Neverovatno. Nastavi priču. Šta se desilo nakon bolnice?“

***

Nakon bolnice sam izgubio sav svoj dar za stvaranje muzike i pisanje tekstova. Bio sam više u depresiji zbog toga nego zato što sam bio ostavljen. Previše sam mislio na nju. Previše… na tog malog skota sa dobrim dupetom i prelepim usnama.

Silio sam sebe. Pisao sam i svirao, ali je to bila jedna velika bulja. Niko za mene nije čuo mesecima, a do tada sam svakog vikenda imao svirke. Navikao sam ljude da budem tu, a onda sam nestao.

Nekoliko dana, uz mnogo muke i još više alkohola, skrpio sam jednu pesmu kojoj sam dao ime Šesnaesti oktobar. Sve me je jebeno podsećalo na nju i onda, eto… Jebi ga.

Zakazao sam svirku u Dangubi spremajući se za publiku posle nekoliko paklenih nedelja. Nisam bio siguran ni da li imam to nešto da nosim te pesme. Sve stare pesme koje sam napisao bile su dobre i veoma jako iznesene samo zbog nje, proklete devojke sa malim, čvrstim grudima.

Tada se desilo nešto neverovatno. Ne mislim istog trenutka, ali u nedeljama koje su usledile.

Subota, dan svirke je brzo došao. Pošto se nisam kupao nekoliko dana, pred svirku sam se temeljno sredio. Sprao sam sve one misli mržnje sa sebe i na kratko sam se ponovo osetio čisto i nevino. Ali, samo na kratko.

Moja svirka je počinjala u deset sati uveče i trebala je da traje sat i po vremena. Nisam svirao sam, da se razumemo, u pratnji sam imao drugara koji je svirao bubnjeve, a ja sam svirao ozvučenu akustičnu gitaru. Nisam hteo da pripadam nijednom žanru muzike, pripadao sam sebi.

Danas svi uglavnom žele da liče ili budu neki drugi ljudi. Zato je sve dosadno; muzika, život i jebena kultura. Moramo izgraditi više sebe, a manje druge u nama samima. A to možemo da izvedemo samo onda kada počnemo da se divimo sopstvenim talentima, a ne tuđim.

Često me ljudi pitaju da li su ta imena koja dajem svojim likovima imena osoba koje sam lično voleo. Ljude zanima da li njihovim imenima nazivam svoje knjige. E, pa, dame i gospodo, moraću da vas razočaram, ali ne posvećujem svoja dela osobama, barem ne na taj način koji je previše očigedan. Imena sam izabrao prema njihovom značenju i ona igraju veoma važnu ulogu u shvatanju priče. Na primer, Sara iz romana Tajne Dunava ima značenje vladarice, žene visokog ranga i hebrejskog je porekla. Ime Sara se takođe pominje u Kuranu i u arapskom svetu ime govori o onoj koja donosi sreću.

Ni kod Monika je rekla zbogom nisam napravio neku razliku, već sam glavnu junakinju pažljivo birao prema njenim osobinama.

Sofija je bila nešto drugačija. Da budem iskren, zamislio sam je kao devojku sa kovrdžavom kosom i pegama na licu. Sofija je ime grčkog porekla i znači “mudrost”. Da li je ona mudra ili ne, to ćete saznati kada pročitate knjigu. Inspiracija za takvo ime mi je bio sam život jednog ljudskog bića koje od apsolutne nule dolazi do nečega što on misli da je važno. Njegov rast je ispunjen: odlukama, promašajima i uspesima sa mnoštvo emocija. Čovek prolazi kroz razne promenljive faze života i u svakim fazama, ma koliko se one razlikovale, on za sebe tvrdi da je to baš on. To sam video kao mudrost života i poznavanja jednog čoveka.

 

Jedan mladić sedeo je pokraj reke sa pogledom na blistavi spoj sunca i vode. Posmatrao je svetlost i njeno prelamanje na površini jedne svetske moćnice dok su negde između ptice igrale svoj poslednji ples na nebu u gradu koji ni noću ne spava. Skrivajući to od drugih, pričao je sa njima u svojim mislima. Obraćao im se tražeći odgovore koje očekivano nije dobio.

Posle nekoliko spontanih pogleda na umetničko delo prirode, mladić je ustao sa ivice delimično oronulog stepeništa poželevši da vidi njen korak obasjan dodirima sunca, blistavi osmeh i nežnu kosu koja se talasala u vazduhu. Želeo je da proživi još koji trenutak njene lepote. Pogledao je njene pokrete, naizgled iste, dobro poznate pokrete koji se ponoviše kao i svakog prethodnog dana. Ne slutivši ništa dramatično, okrenuo se i po staroj navici bacio je nekoliko kamenčića u reku.

Svaki kamenčić ostavljao je jedan specifičan krug u reci koji se širio lutajući vodama mira, negde možda prema početku i kraju, prema levoj i desnoj strani obale. Sa sobom je, negde daleko, nosio poruku koju niko nije pročitao. Čuvao je u dubini reke sve one zamišljene trenutke pojedinca u društvu samoće.

Spuštene glave, prstima desne ruke promešao je kamenčiće u svojoj levoj šaci tražeći odgovarajuć, kada je neočekivano osetio nečiji dodir na ramenu. Okrenuvši se pomalo uplašen, ugledao je devojku nesvakidašnjeg izgleda, zlatne kose, odevene u providno belu haljinu ispod koje se videlo njeno belo telo. Na licu nije imala šminku, nije joj ni trebalo. Bila je prirodno lepa. Usne su joj bile zelene poput listova lipe, a oči, crne oči sa zenicama mladog meseca iscrtane mesečevom prašinom, sijale su jakom energijom čak i danju. Zlatna kosa obasjavala je njegov pogled poput mističnog spoja sunca i vode u kojem je, do pre nekoliko trenutaka, on uživao.

„Izvinite“, upita on uplašeno. „Kako vam mogu pomoći?“
„Mislim da niste u prilici pomoći ovakvoj dami“, rekla je. „Poželela sam da vas upoznam i popričam malo sa vama. Moje ime je Sanja i učinili biste mi veliko zadovoljstvo ako biste prošetali sa mnom pored reke.“ Ljubazno ga je zamolila i, pruživši mu ruku, rekla je: „Insistiram“.

Bacivši nešto sitnih kamenčića u reku, obrisao je ruke od prašine i ispružio je ruku. Nije znao zašto to radi, nikada ranije nije tako olako sklapao prijateljstva sa nepoznatim osobama. Bio je pomalo zatvoren, ali u svakom smislu dobar čovek koji se samo čuvao od nekih strahova iz svoje prošlosti.

Kada je dodirnuo njen dlan, osetio je jačinu njenog srca i njenih sećanja u vidu struje koja je prošla njegovim telom. Pomalo začuđen kako je na prvi dodir uspeo da pročita osobu i oseti njenu dobrotu, odgovorio je: „Drago mi je, ja sam Mihajlo“.

„Znam“, prekide ga ona. „Slušala sam kako vaše ime odzvanja dok ste pričali sa pticama na nebu. Jedinstveno, zaista. Do sada nisam videla nijednu osobu sličnu vama, ali ne brinite, primetiće ih neko kada odu za svojom igrom i kada ostave hladna srca na korak od samoće. A kada se ponovo vrate, u tim srcima probudiće ljubav i neke nove trenutke koji će zameniti stare. Onda će krug biti ponovljen i niko ih se neće sećati. Nego, želela bih da razgovaramo o vama.“
„Čuli ste kako se obraćam?“, upita on uplašeno. „Nemoguće! Ja im se nisam obraćao. Pričao sam u sebi… mislio sam.“
„Misli se ponekad mogu osetiti, čuti kao da su izgovorene. Samo… morate gajiti to nešto u sebi o čemu ne bih želela da razgovaram sada. Nije ni mesto, ni vreme.“
„A šta vi to znate o pticama?“
„Ništa, sem da su sinonim za slobodu“, rekla je sa osmehom, a potom upitala: „Kako ja mogu znati išta o pticama kada ne mogu da letim?“
„Kada biste mogli?“, Mihajlo je odgovorio pitanjem.
„Verovatno ne bih bila mrtva, možda bi me krila spasila sećanja na taj pomalo gorak trenutak.“

Sada već vidno zbunjen i uplašen njenim odgovorom, strah mu se sve više približavao, obuzimajući njegove misli koje polako više nije mogao da kontroliše.

„Čekaj!“, uzviknu on. „Kako to misliš mrtva?“
„Zar vam ni malo nije čudno kako me ovi slepi koraci ne primećuju?“
„Ne razumem.“
„Kada bi me primetili, verovatno bi se iščuđavali satima nakon samo jednog pogleda. Teško je danas pratiti sve ljudske trendove oblačenja i svakome ugoditi svojim izgledom. Ljudi na neobično gledaju uvek kao na nešto loše, nešto čega se treba stideti, a ne shvataju da uklapanjem u sredinu sve više gube svoj identitet.“

Njegovim mislima plovila su svakakva pitanja, svakakvi strahovi od mogućih odgovora. Želeo je da sazna, ali se plašio sopstvenih pitanja. Ćutao je nekoliko minuta boreći se sa jakom željom koja se konstantno javljala u njemu jasnim pitanjem: Kako je vidiš?

„K… Kako vas samo ja onda vidim?“, mucao je.
„Postavili ste veoma opširno pitanje na koje vam trenutno ne mogu dati odgovor. Vreme ističe, sat otkucava moje minute sa vama i ja bih polako morala poći.“
„Sačekajte, imam toliko pitanja.“
„Verujem vam. I ja sam imala isuviše pitanja, a na većinu sam sama sebi odgovorila. U vašem stanu se nalazi pismo koje biste trebalo pročitati. Ono vam može pomoći u otkrivanju onih glavnih pitanja posle kojih ćete želeti sami da me pronađete.“

U jednom treptaju njegovog oka devojka je nestala sa klupe, ostavivši ga samog ispred neobičnog zalaska sunca sa pogledom prema istoku. Bio je zbunjen. Sedeo je i gledao u naizgled običan zalazak sunca tamo gde je nekada sa svojom devojkom gledao izlazak i početak jednog novog dana. Razmišljao je kako se stvari u životu brzo okrenu bez nekog posebnog razloga i kako nikada ne ostave objašnenje, nakon čega je primetio svoje prve promene.

Stari Mihajlo bi otrčao do stana gušeći se u radoznalosti, a ovaj koji je sedeo sa pogledom prema istoku, ostao je da sedi i gleda svoje pokrete u prošlim trenucima, lagano koračajući zamišljenom ulicom svojih sećanja, kada je pomislio:

  Svako u sebi krije jednu praznu ulicu prekrivenu lišćem kroz koju svakodnevno šušti svojim koracima sa željom da nađe sebe. Gleda prošle trenutke dajući im život sa svakim svojim uzdahom i kada dođe do kraja, shvati da je samo senka u sećanju vremena.

Ustao je sa klupe, ostavljajući sada već sećanje na zalazak sunca negde u nekom čošku svoje ulice, i laganim korakom uputio se svojoj kući dok je mrak u vazduhu gušio poslednje čestice svetlosti. Savio je glavu gledajući samo korak ispred sebe, stavio je ruke u džepove koji su već bili ispunjeni sitnicama i, koračajući, slušao je mešanje zvukova i raznih glasova sa tišinom u vazduhu, koji se delom oslanjao baš na njegovo rame.

Slušajući blago šaputanje tišine, nije ni primetio kako ga je korak brzo doveo do vrata stana u kome je živeo. Zastao je ispred ugledavši vrata koja nije mogao da prepozna. Začuđen, pitao se u sebi šta se desilo sa vratima, njegovim belim i običnim drvenim vratima. Gde su nestala i ko ih je promenio? Gledao je u lakirana braon vrata, izrezbarena nekim čudnim simbolima koje nije poznavao, gubeći osećaj sigurnosti. Stajao je ispred svoga stana kao potpuni stranac.

„Da li sam ja pogodio sprat, stan i ulaz?“

Okrenuvši se iza, primetio je dobro poznata vrata svojih komšija, lift sa uramljenim pravilnikom ponašanja i korišćenja i, malo poviše njega, tablu obaveštenja zvučne signalizacije u slučaju opasnosti. Da, nalazio se u dobro poznatom ulazu ispred svoga stana. Bio je siguran ali…

Ponovo je pogledao vrata. Gledao ih je malo dublje i u njima video jednu veliku uramljenu sliku nesvakidašnjeg drvenog rama koji je bio umetnost za sebe. Kvaka zlatne boje otvarala je seosku drvenu kapiju koja je vodila negde kroz šumu. Urezani putevi na vratima bili su izrezbareni u vidu lavirinta i bilo je vrlo teško primetiti pravi put koji je vodio do sredine vrata na kojoj je bilo iscrtano ostrvo.

Neki čudan glas u njegovoj glavi nagovarao ga je da otvori vrata i zakorači u stan, pričajući sa njim neko kratko vreme, dok nije potpuno nestao negde sa mračnim senkama sivog hodnika. Znao je da će ga poslušati i zakoračiti u poznate prostorije njegovog detinjstva, znao je, jer da želje za neotkrivenim i neistraženim nema, ništa i ne bi postojalo.

Laganim pokretom ruke uhvatio se za kvaku i povlačeći je polako, otvorio je vrata. Ugledao je svoje predsoblje, svoje patike na podu i svoj stari ormar u koji godinama nije provirio. Nakon samo nekoliko koraka našao se ispred trpezarijskog stola sa pogledom na veliku dnevnu sobu u koju se ulazilo kroz dvokrilna bela vrata. Na stolu pored vaze sa uvelim cvećem stajao je koverat sive boje koji je svojim izgledom odgovarao opisu devojke.

Pun iščekivanja, otvorio je sivu kovertu bez markice, sa svojim imenom i adresom ulice. Izvukavši papir presavijen na pola, zbunjen, ugledao je prazno pismo, jednu belu hartiju na kojoj nije bilo apsolutno ničega. Okretao je prazan list gledajući ga iz raznih uglova, misleći da su reči možda negde sakrivene, međutim, ni tada nije uspeo da ih otkrije. Reči nije bilo.

Prolazili su topli dani i topli talasi koji su se kroz njih kretali, naizgled slabiji svakog novog jutra. Mrak se ranije spuštao ne donoseći ništa novo. Njegovi sati kucali su u pogledu na jednu tačku belog zida njegove sobe. Čekao je nešto, ali ni sam nije znao šta. Čekao je čudo.

Danima nije spavao, nije jeo. Gledao je kako vreme curi kao pesak kroz peščani sat. Bio je zabrinut i veoma uplašen, toliko da sa ljudima nije imao komunikaciju još od onog dana kada je upoznao mističnu devojku. Svega nekoliko puta je pokušao da pozove svoju devojku, ali ni nje nije bilo kod kuće. Ležao je sa pogledom na istu tačku ne primetivši muziku kiše, čije kapljice su komponovale najmirniju melodiju koju je svet imao prilike da čuje.

„Mihajlo!“, neko je viknuo.

Uplašen, trgao se iz kreveta gledajući pravo prema izvoru glasa, prema predsoblju i ulaznim vratima stana, onim čudnim vratima kojima nije prilazio već nekoliko dana. Uputio se laganim korakom u predsoblje kada je kraičkom oka u mraku primetio deo bele poznate haljine kako viri iza zida. Siguran da je negde već ugledao specifičan komad tkanine, izgovorio je njeno ime, pitajući: „Sanja?“.

„Nisam očekivala da ćete me tako lako otkriti.“ Nasmejala se. „Većina se do sada plašila i korak da napravi, a kamoli glas da pusti.“
„Kako ste ušli i kako ste znali gde živim?“
„Veoma lako.“ Ponovo se nasmejala kao da je njoj ovo sve bila šala. „Pratila sam put lavirinta koji me je naveo pravo na tvoje kapije.“
„Kapije? Nista vas ne razumem, kao što vas nisam razumeo ni onog dana pored reke.“
„Mislim da me nikada nećete razumeti zbog razlike u godinama. Ja sam ipak živela u nekom drugom dobu, nego sam sa dolazećim vekovima prisvajala neke moderne stvari i možda zato mislite kako smo približnih godina, shvatanja života i svega što on nosi.“
„Nije ni važno. Brine me ovo pismo zbog kojeg sam presedeo dva dana i dve noći u sobi gledajući u prazan papir.“
„Da. Vidite, zbog njega sam i došla. Očekivala sam da ćete pratiti naš razgovor mudrijim notama. Kiša je počela i rukopis mrtvih može se videti samo na mokrom papiru, ali isključivo suzama neba.“

Ne gubeći ni sekund, pojurio je kroz hodnik svoje zgrade trčećim korakom, pa niz stepenice. Ni sam nije znao zašto je toliko mario za prazno pismo i mističnu ženu koju je samo on mogao da vidi. Pridavao je previše pažnje nečemu što možda i nije bilo stvarno. Nije znao, želeo je da otkrije reči na papiru iz nekog razloga.

Njegovo lice pomilovale su kapljice kiše po izlasku iz zgrade, a njegove oči ispunile su se sivom bojom tužnih oblaka. Ukočen, oborenih ruku, ostao je još nekoliko sekundi da kisne, a potom je izvadio pismo na kome su se pojavile i prve reči sa kapljicama koje su dotakle papir. Reči su dobile svoju formu u samo nekoliko trenutaka, papir je bio mokar i pismo je trebalo brzo pročitati.

„Umro si.“ Naslonjena na njegovo rame jednu reč iz pisma pročitala je Sanja. Pomilovala ga je celinom svoje šake po licu i ponovo je nestala negde sa bukom siromašnoga grada, ostavljajući ga samoći u naručije.

Ne zato što si želeo, ali si na kraju uradio jednu plemenitu stvar. Donirao si svoje organe i jednoj devojci tako spasao život. Ta devojka je osoba koju bi mnogo voleo, samo da si je upoznao. Sa njom bi imao decu, ali ovako će samo ona imati decu koja će neverovatno ličiti na tebe. Ne fizički, koliko psihički. Voleće svet tvojim očima i obrnuti svet će ispraviti delovanje više ljudi koji će misliti kao i ti. Ostatak pisma je Mihajlo pročitao naglas.

„Ovde ne postoji vreme“, šaputao mu je Sanjin glas iz daleka. „Ne postoji moje ili tvoje. Sve je svačije. Nema seksualnosti. Bića se jednostavno vole.“ I za kraj je ostavila: „Svi ćete uskoro biti zajedno.“

I kako je treptao, oko njega su se sa svakim treptajem stvarali dragi ljudi gledajući ga pomalo zbunjeno. Njima je sada trebalo objasniti gde su i ko su.

Najvažnije na planeti koja se okreće u krug jeste: Ljubav, Život, Sreća. Kada dođemo do kraja, onda sve počne ispočetka.

Mihajlo je iz zadnjeg džepa izvadio jedan papir na kome je pisalo pročitaj, napisano njegovom rukom, iako se on ne seća da je to ikada napisao. „Ne treba vam“, počeo je, „nijedan dan škole da biste se rodili. Nije vam potrebna škola ni da biste umrli, a najmanje vam je potrebna da biste upoznali život. Tačnije o životu se tamo ništa i ne uči. Čini mi se da je čovek sve gluplji što se više obrazuje u akademskim institucijama koje je sam stvorio. Njegove rečenice postaju sve duže. Pitanja široka, a odgovori obimni. To vam je kao jedno bure kapaciteta pedeset litara kroz koje dnevno prođe samo litar vode. Količina vode ostaje ista, ali čovek vremenom uzima ili pravi veće bure da bi jednog dana rekao da ima bure od dvesta litara, kroz koje i dalje prolazi litar vode dnevno. Taj kapacitet je nepotreban jer je nestala suština. A i ta voda, koliko god bila vredna, niko je neće primetiti u tolikom buretu i njena vrednost će biti zaboravljena, kao što je čovek, nagomilavajući informacije koje zove znanje, zaboravio na obično i jednostavno. Zato se i nalazimo pod dominacijom prostih ljudi jer je naša inteligencija negde u svemiru, a ne na planeti. Inteligentni ljudi vide daleko, ali nikako ispred svog nosa. A tu su svi odgovori. Da biste njih dobili, potrebno vam je samo godinu dana svesnog života na planeti. Pogledajte bar jednom izlazak i zalazak sunca, promenu vremena sa toplog na hladno i obrnuto, i analizirate samo dnevne i noćne pojave, saznaćete sve o životu; znaćete kako da budete srećni, kako da živite i, ono što je najvažnije, shvatićete ko ste vi. Nemojte da čekate da vam smrt zakuca na vrata da biste istinski videli promenu. Promenite se, dok ste živi.“