Po drugi put sam napuštao svoj voljeni grad i uopšte mi nije bilo prijatno. Svi iz mog života su bili tu, a ja sam bio potpuno usamljen sa likom Lili u glavi koji kao da je počeo da bledi. Sam sebi sam delovao kao da bledim. Nisam se pronalazio u svetu koji jedva da poznajem i taman kada sam pomislio da je to možda to, našao sam put, sve je nestalo kao prašina na vetru. Vratila se ona sramota iz detinjstva. Sramota što sam čovek.
Sramotu sam poznavao dugi niz godina, a upoznao sam je jedan dan ispred svoje kuće. Kao dete sam za čika Miluna raznosio mleko po kućama i za to dobijao napojnicu. Morao sam da radim kako bih pomogao Violeti. U to vreme na našoj kući su rode napravile gnezdo, a po narodnom verovanju one su donosile sreću i zato ih niko nije terao, pa nismo ni mi. Nije bilo mnogo roda u kraju, kako su ljudi govorili, izgleda da su ih samo najsrećniji dobili. Tada nisam pomislio da smo možda mi rodama bili nesreća, ali sada kada pogledam kao zrelija osoba, siguran sam da jesmo. Sve što čovek uradi za sebe, kako bi olakšao i poboljšao život, za prirodu je to još jedna u nizu povreda više. Čovek je destruktivan iz nepoznatog razloga. Želi da živi, a uništava ono što mu život daje.
Prolazili su dani i jednog dana jedna roda je uginula. Za mene je to bilo čudno. Pitao sam se: „Kako to iznenada?“. Za mene je bilo iznenada, jer nisam video ono što je druga roda gledala svakog dana, sata i minuta, dok sam ja radio nešto drugo.
Beživotno telo rode je ležalo u gnezdu u kom je svoj život završila pored druge, koja se nije odvajala od svog pokojnog partnera. Bilo mi je loše da gledam kako neki novi dani prolaze, a roda nikuda ne odlazi i ne živi svoj život. Pitao sam se zašto joj ne proradi životinjski nagon za preživljavanje. Zar je moguće da će i sebe ugasiti?
Da, moguće je. Roda je sebe ugasila i skončala je svoj život, tu, na nekoliko metara od mene. Čoveče, kakva ljubav! Umeće življenja! Tada sam bio tužan što je život takav prema onim najboljima i bio sam ljut danima što je ona odabrala da se preda i izgubi. Život. Svoj prokleti život. Posle ljutnje u meni su se javila mnoga pitanja na koje sam tražio odgovore. Često bi to bilo u večernjim časovima dok bih ostajao sam kod kuće. Što sam više razmišljao, to bi me bila sve veća sramota što ljudi nemaju takav odnos prema drugim ljudima; što su sebični i bezosećajni. U meni se tih noći rađao novi čovek, onaj koji me je distancirao od ljudi na neko vreme. Taj čovek se ugasio kada sam upoznao Lili i sada se ponovo rađa, ali ne u nevinom čoveku, već u prljavom koji beži na drugi kontinent, jer je sebičan kao i svi drugi.
Znam da rodina smrt nije bila predaja. Roda nije poražena, ona je porazila strah i zlo ovog sveta tako što nije umrla, već je živela za svoje ideale ma koliko da su oni trajali.
Sa druge strane, gledao sam ljude kako žele da žive što duže bez ikakvog smisla, bez ideja i ljubavi. Žele da postoje samo da bi drobili to malo hrane svojim zubima, popili po koju i bulaznili po ceo dan o stvarima koje nikada nisu ni videli, dok sve ono što vide oko njih propada.