Stojim, ljubavi, ispred naše bašte.
Zajedno smo je sadili sa puno osećanja i sećanja.
Sećam se i kada smo cveću davali imena.
Upravo stojim ispred naše Sare,
koju smo toliko čekali
samo zato da bismo joj se divili.
Imali smo isti ukus za lepo.
Voleli smo mirišljave note.
Sada stojim sam.
I ne samo to…
Stojim sam i proklet, i sve oko mene smrdi.
Pitam se šta li si to uradila, ženo?
Nekada moja a danas ko zna čija…
Možda si i svačija?
Znaš li ti, bre, da čovek seje život
onda kada je života pun?
Verovatno ne znaš.
Ubiću Saru.
Ali nije to ništa novo,
ubila si i ti mene
slatkim i sada odvratnim rečima
da voliš me najviše.