Kategorija: Poezija

Spuštam svoj pogled grešnika
i molim se za ženu
koje više nema
u mom prisustvu
Ona sada živi samo
u mojim sećanjima.

Molim se i u molitvama shvatam
sebičnost svoju
da bude samo moja
bez stida i predrasuda.
A takve molitve samo đavo voli.

Zaustavljam korak,
prestajem da se molim
i počinjem plakati
za svim beskrajem koji mi je pokazala
u svetu koji samo za ograničenja zna.

Volim te,
a ne bih smeo.
Želim te,
a ne bih smeo.
Smem još samo plakati
dok i to ne postane sećanje
koje ću prokleto da volim.

Sve je tako nestvarno
kada mislim na tebe.
Zamišljam da te grlim
i da ti šapućem ove reči
koje su moja jedina uteha
u noćima bez sna.

Najbolje što imam
dao bih tebi
samo da budeš srećna
jer tada tvoje srce
ispušta najlepše vibracije
koje i mene čine srećnim.

Ponekad bih od tebe pobegao
ali nemam gde.
Tvoja duša je našla utočište
u mom srcu
i tu živi
a tek ponekad odrema
čisto dok te se ponovo ne uželim.

Svaki beg je uzaludan.
Probao sam
pa se uvek ka tebi zatrčim
da ugrabim živu i opipljivu sreću.
I možda nemam sve ono što Bog zapoveda,
ali imam jedan trenutak tebe
kakvu te niko na svetu nema,
a taj trenutak
više od svog zlata je vredan.

Udahnem duboko
i zamislim se:
“Da su stvari idealnije
možda ni nas
ovako grešnih ne bi bilo.
Možda je baš ovo naš trenutak,
splet hiljade čudnih okolnosti
kada te na trenutke imam
i ti imaš mene”.

Udahnem.
Osetim čudnu struju
i počnem golu da te želim.

Zlotvor u mojoj duši
ne da mi mira.
Potpaljuje vatru tamo gde je nema
i priča mi priče kojih se plašim,
jer on je taj koji zna
sve moje strahove i želje.

Zlotvor u mojoj duši zna
da svako ima svog zlotvora
i najpre, kada se čovek upozna sa čovekom,
zlotvori se prvo upoznaju
i dogovore kako će odvijati igra.

Iza kulisa mi smo lutke koje skaču,
nešto rade,
nešto govore,
igraju igru koju zlotvori žele.
Nekada tužnu, a nekada srećnu.
To je na zlotvoru da izabere.

Samo ponekad,
kada se zlotvori posvađaju
u ljudima oživi ljubav
koja je kratkog daha
i koja je njihov najzanimljiviji deo igre.
Ljudi se zavole.
Zlotvori zaćute.

Zlotvor u mojoj duši mi ne da mira.
Potpaljuje vatru.
Kaže mi da ti kažem:
“Volim te”
A ja na to dodam:
“Najviše na svetu”.

Njena mala stopala
miluju asfalt
dok nežno hoda
okružena prazninom grada
koji i ne ume da primeti
detalje koji nekome život znače.
Jer u ovom gradu
više nema mudrih reči.
Mudrost odavno spava.

Oči se sklanjaju od sunca
u daljine gde nema ljudi,
sa željom da vide ljubav
o kojoj svi pričaju,
iskrivljeno i čudnim tonom.

Ona je sama u moru praznih glava
sa kesama u rukama
koje domu nose
i sve i ništa.
Ona dušom traži put,
ali svi putevi
samo do pakla vode.

Ona hoda i ne zna
da je moja najdraža
samo još u željama
i ponekom snu
koji slučajno naiđe,
kao nagrada života
da je vidim kako igra
i peva pesme
koje su bliske srcu mom.

Na svetu ima puno žena,
ali nijedna nije kao moja želja,
kao Bojana.

Svet ne zna
ono što o tebi znam ja.
Kako dišeš, kako se veseliš…
imitiram te kada sam sam.
Čak i tvoj namrgođeni pogled.
Svet je bolestan,
nedostaje mu ljubav.
Ti bi mogla biti
prva u nizu
koja će pokrenuti lavinu
jednim poljupcem.
Dođi, jer moja si
čežnja noćima.
Moj si strah;
divan dan
i sumrak iz čista mira
kada je lep dan.
Dođi, jer svet ne zna
šta sam ti u mračnoj sobi
bio ja.

Imaš i ti sećanje
na onaj trenutak
kada smo potrošili ljubav
i rešili da se rastanemo.

Sve je bilo besmisleno
a naš odnos prazan.

Otišli smo.

Onda se ljubav ponovo rodila
u nama,
ali za nas je bilo kasno.
Ego je rekao svoje
i nismo smeli da se sretnemo
jer čovek se veže za reč,
a vo za rogove.

Rekli smo da je kraj
i potvrdili da smo ljudi od reči.
Nismo znali koliko boli
želja za još jednim pogledom
u oči,
pogledom kojim smo se mazili,
pričali najveće tajne bez reči;
voleli.

Ostane mi samo toliko snage
da Bogu kažem
da mi te čuva
jer ima mnogo volova
koji nisu vezani.

Živ sam u neostvarenim danima
koji prolaze
kao i sve ostalo oko mene…
kao i ti.
Moja jedina.
Nestvarna.
Crna devojko iz svetlosti
belog grada.

Toliko toga sam
u životu propustio
pa mogu i tebe najlepšu,
moja draga…
da sanjam;
da varam na javi;
da lutam beskrajno
u stravi.
Ludila ljubavi
Tvoj sam ili ničiji.
Sam.

Sedim na obali i gledam u krvavo nebo.
Mislim na tebe,
a prokleta sećanja mi mira ne daju.
Kreću suze i sluzi iz nosa.
Vazduh je težak,
a grudi sa uzdahom zabole.
Teško je kada si ništa
nekome ko je tebi sve.

Satima se sećam
naših trenutaka.
Maštam da ti mirišem kosu…
i na sekund
pomislim kako je onima koji ne plaču?
Kako je onima koji nemaju sećanja?
I onda se nasmešim,
jer znam da sam imao nešto…
komad života;
prelepu tebe.
Imao sam
i još uvek imam san
da ćeš se pojaviti
i obrisati ove suze
koje su samo tvoje
jer ne želim nikome drugom da ih dam.

Tvoje usne su mirisale
na divlji kesten
kada sam te prvi put poljubio.
Bile su tople i kremaste,
baš kao i sećanje na dane
kada sam kao dečak
sa ulice sakupljao kestenje
i najlepše nosio kući
da im se divim i da ih mirišem.
Kesten mi je bio sveti plod.

Osećaj me je prevarilo.
Miris kestena
na tvojim usnama
omamio me je rečima prošlosti,
samo da bih se i tebi divio.
Ali, kao nijedan pre,
u mojoj kolekciji,
ti si bila kesten
koji je jednog dana nestao.
Od tada, čekam proleće
da opet skupljam kestenje
u nadi da ćeš jedan biti ti
i da ćemo se opet
divlje voleti.