Nesvrstane “online” pesme autora Nikole Dumitraškovića
Znao sam ja da život gazi sve pred sobom,
i da ako mu se ne suprotstaviš zgazi i tebe.
Bio sam spreman da izdržim sve njegove udarce,
ali nisam računao da će me i ljudi sa njim gaziti.
I, to oni koje najviše voliš.
Na to nisam bio spreman.
Pustio sam da me izgaze.
Jebi ga, bez ljubavi nije vredan.
Iz te prašine više nisam ustao kao čovek.
Bio sam i dalje samo jedan ali sada društvu vredan.
Gazio sam istim onim čizmama,
kojim su gazili mene.
Više ne plačem, sada se smejem.
Neki ljudi koračaju tvojim ulicama,
a ja se pitam koliko te njih voli kao ja.
Svima je ovde lepo.
Svi su euforični.
I, svi bi te prodali za neki Berlin,
ili možda Pariz i London.
A, neki bi bežali i preko okeana do Majamija.
Ali, ne i ja Beograde.
Volim te i onda kada sam tužan.
Možda tada najviše sa tobom pričam.
Tražim savete,
jer duša je tvoja mojoj slična.
Beograde.
Lepota je prosta, to smo ti i ja goli u travi.
Bez imalo materijalizma i svesti o postojanju
nekih naprava štetnih i ljudi zlih.
Ti si lepa, a kažeš da sam i ja.
Ima li ičeg lepšeg od naša tela dva;
poljana zelenih, crvenih i plavih cvetova?
Lepota je prosta, to smo ti i ja goli u travi.
Da smo obučeni, sunce nas ne bi grejalo,
nego naša odela koja bi ubila prostake u nama.
Bili bismo učeni i sa svetom upoznati.
Ovako smo upoznati
sa onim što svi rade, ali o tome ne govore.
Ovako smo lepi i prosti;
goli u travi.
Iako je bajka o tebi i meni,
u njoj postoji više učesnika.
Ti, ja, mašta i stvarnost.
Ti si prelepa. Nosiš šešir.
Imaš crvenu kosu i igraš zanesena
njenom lepotom.
Svaka igra je lepa.
Ja te gledam kako igraš i divim se tvojoj ženstvenosti,
koja je lepša od lepote same.
Na trenutke želim da igram sa tobom,
ali…
ali…
ne znam da igram i to sve nije lepo u mojoj glavi
kada radim ja, već samo kada radiš ti.
U tome i jeste problem.
Maštam ja da je savršeno i da me baš takvog voliš,
ali stvarnost mi govori drugačije.
Na kraju dana kada dođem kući,
shvatam da sam samo žrtva rata između stvarnosti i mašte,
i mrzim ih oboje, ko god da je u pravu.
Mrzim ih i najradije bih skočio na stvarnu stranu,
ali u poslednjoj sekundi biram maštu,
i opet shvatam da sam ja i uzrok i žrtva,
i da nikada neću izgubiti, a ni pobediti.
Ovo je moja bajka u kojoj imam ono što nemam.
Ljubavi, danas sam skrenuo. Poludeo.
Uzeo sam nož i ubio sam mesec.
Gledao sam kako nebo krvari.
Bio je to bol koji sam sa nekim morao podeliti.
Sada ćeš plakati i ti, jer neće imati ko da te noću posmatra.
Draga, mesec na nebu je mrtav kao i naša ljubav,
kojom smo nahranili mržnju.
Tu se nisam zaustavio.
Pregazio sam žitna polja i na njima posadio tugu.
Pitam se, šta li će izrasti iz ove tužne zemlje?
Pusti me da se pitam!
Vrištao sam, a onda si mi ti rekla:
Bez bola nema života.
Rodiće se život, baš kao što si se i ti rodio;
plačući.
Sahraniću svoju ličnost.
Neću da budem onakav kakav želim da budem.
Grub, prema tebi.
Ti si žena koju volim najviše;
koju kada bih mrzeo…
Mrzeo bih najviše.
Ubiću svoju ličnost.
Neću da ti pocepam haljinu,
koju bih svuda mogao da zamislim samo ne na tebi.
Ružna je.
A, ti si najlepša gola,
zato što te ja tako vidim i kada si obučena.
Na kraju, kao i uvek, oprostim svojoj ličnosti;
što nisam želeo da budem grub, a bio sam;
što nisam želeo da ti pocepam haljinu, a raskomadao sam je.
Na kraju uvek bude isto, dok je moja ruka na tvom vratu.
“Volim te”, uzdišeš i govoriš beskonačno puta.
Na kraju se ja kajem što te volim onako kako neću,
već kako samo ti hoćeš.
I, sve to bude na kraju kada je sve gotovo.
Sedim i gledam u tvoju sliku,
godinama kasnije, a sećam se,
gledao sam je i pre.
Gledajući sam plakao i tresao se.
Mi nismo više isti,
poznajemo se ali nas je to poznanstvo promenilo,
i sada mogu reći da se više ne poznajemo.
Znam ti ime, ali nam je bol oduzeo sreću.
Sedim i gledam u tvoju sliku.
Želeo sam da me bol
i sve ono što ga čini – prođe.
Gledam tvoju sliku i više ne plačem.
Prošao je bol i nema nedostajanja.
Razmišljam…
Onda kada nas sve loše prođe,
i ljubav nas prođe
Ako se okreneš ti, dok hodaš korakom stamenim,
promeniće se mnogo toga.
Ti nećeš biti ti, a ja neću biti ja.
Mi nećemo biti rastavljeni.
Bićeš moja, a ja tvoj.
Ako se okreneš ti, kao što se okreće planeta,
imaćemo novi dan, novu nedelju, novi mesec i novu godinu.
Mnogo je to dana za samo jedan okret.
Ako se okreneš ti, onda neću morati da pratim tvoje tragove.
Neću morati da te tražim.
Bićemo ponovo u paru, poznati kao MI.
Ali, ako se okrenem ja, dok ti koračaš,
onda neće biti nas.
Zato te molim, okreni se ti.
Mnogo ljudi ne ume da opiše ljubav.
Tu spadam i ja.
Ali, sigurno znam kada sam je prepoznao u sebi,
onu koju gajim prema tebi.
Zaspala si jednom,
prvi put preda mnom.
Da li znaš da sam se istopio gledajući te?
Ne znaš, ti si spavala.
Moje misli kao da su bile u tvom ružičastom snu.
Divio sam se tvojoj nevinosti.
Možda si bila bezbrižna zato što sam ja tu, a možda i zbog nečeg drugog.
Nije važno.
Od tog trenutka sam počeo da ti se klanjam.
Sijala si.
I, svakog narednog dana, kada me je tvoja ruka dodirivala, osećao sam dodir nebesa koji kao da u meni slika osećaje.
Ti si bila ta koja je u meni oživela ljubav.
Oprosti mi, morao sam da ti tada šapnem ovo na uvo:
Obožavam te.
Želeo sam da tvoja podsvest to zauvek zna.
Poslednja tramvajska stanica se bliži.
Nekada sam joj se radovao, žureći da istrčim u tvoj zagrljaj.
Sada se sve promenilo.
Idem na poslednju sa jednom cigaretom u paklici.
I, ako se ikada neko zapita zašto?
Idem, jer nikada nisam video kraj.
Plan? Nemam neki plan.
Zapaliću cigaretu i ćutati, tako znam,
tugu da krijem dok se pitam gde si?
Šta ako i ti čekaš tramvaj?
Sedmica nas je upamtila,
a sada se i ona pita gde si?
Gde smo mi?
Vozi neke ljude koji možda nisu srećni kao ti i ja.
Sedmica, i mi smo nju dobro upamtili.
Sećaš se, na zadnjem sedištu smo se poljubili.
Cigareta je gotova, sada idem kući.
Sedmica me njoj vozi ove noći.
Poslednji sam joj putnik, možda i saputnik.