Ovaj grad, modernih i evropskih shvatanja, pamtio je srećnija godišnja doba, od ovih iskrivljenih u kojima narod kolektivno pati. Naizgled, grad je lepši, tehnika je bolja i svet cirkuliše brzo prljavim ulicama, čiji ćoškovi su sve više ispunjeni tužnim očima siromaha. Ima tu i nekih nesrećnih umetnika što očajničkim potezima pokušavaju nešto da promene, sede na kiši i igraju na vetru, a ne znaju da umreće od teških bolesti sa osmehom na licu.
Ljudi su učeni pogrešno i pogrešno pristupaju životu sa iskrenim ubeđenjem da je sve ono što vide i rade ispravno. Naravno, jer su tako učeni i nikako ih ne treba kriviti – treba osuditi one koji su ih tako učili.
Sve što se danas može videti, jeste i dok je ljudi – biće pogrešno. Sve, sem te čudesne pojave – ljubavi.
* * *
„Došao si“, upitala je devojka smeđe i duge kose.
Njeno lice se nije moglo videti, bila je okrenuta leđima, ali njena kosa… plesala je sa vetrom koji je pratio tok Dunava. Spuštena glava i pogled na bližu stranu obale, jasno je opisao njenu tugu. Ruke su nervozno igrale, a prsti se kočili pri pokretu.
„Da, došao sam. Zar misliš…“
„Mislim“, prekinula ga je jednom rečju i oštrim pogledom.
„Pogrešno misliš“, odgovorio je mladić sa crvenom kapuljačom preko glave. „Znaš koliko te volim“, dodao je i korakom napred krenuo da je zagrli.
Iako je stajao nasuprot nje, vetar je veštim potezima, igrajući se sa njegovom kapuljačom, sakrio njegove oči i ostatak njegovog lica. Mladićevo lice se, takođe, nije moglo videti. Za svakoga ko bi u tom trenutku prošao pored njih, oni bi bili potpuni stranci.
„Znam, zato i želim da odem od tebe. Želim da se sakrijem u mišiju rupu“, odgovorila je sklonivši se dva koraka unazad. Sklonila se od njegovog zagrljaja.
„Zašto? Zato što se volimo?“, upitao je mladić tužnim tonom i isto tako sam dao odgovor.
„Ne! Ne zato što se volimo, nego zato što se previše volimo!
Mladić u tom trenutku nije razumeo značenje razgovora, odmahnuo je rukama, hvatajući se za glavu. Pogledao je prema Dunavu i nakon nekoliko spontanih pogleda, okrenuo se opet prema njoj.
„Ti mene zajebavaš! Šališ se. Sprdaš…“, prodrao se u trenutku, polako stišavajući ton sa svakom rečju.
„Ne, naravno da se ne šalim, niti te, kako ti kažeš: „sprdam“. Ipak mislim da sam veoma ozbiljna. A ti, pokušaj da me shvatiš – volim te ali sam previše izgubljena. Ne mogu samu sebe da istrpim, da kontrolišem. I ti isto treba da pogledaš sebe. Izgubili smo se, čoveče.“
„Da, najlakše je to reći i otići.” Udahnuo je duboko. „Znaš šta!?”
„Šta?“
„Ne želim da te gledam više! I da znaš, ja tebe ostavljam.“
Okrenuo se, uprkos tome što je znao koliko se ona plašila da ga izgubi. Okrenuo se i uzeo je kamenčić koji je nervozno bacio u reku. Dok je koračao, zvuk njegovih koraka pevušio je pesmu izgubljenog putnika koji sreću traži u pogrešnom pravcu. Verovatno je i sam znao da radi pogrešnu stvar, ali je ipak uradio – da dokaže njoj, i sebi, kako može, kako je jak. Uradio je tako i na očigled svih, pokazao je slabosti čoveka koje niko nije primetio.
Devojka je stajala na vetru, nije se pomakla od trenutka kada je on otišao. Prekrstila je ruke i gledala je u reku. Sa pogledom na istu, počelo je, ali se i završilo mnogo ljubavi. Niko ih ne može zapamtiti sve, sem vode – ona sve pamti.
Kada gledate u reku, jezero ili more, gledate u istoriju dešavanja od nastanka života na ovoj planeti. To je jedna neistražena biblioteka života koja čuva odgovore na sva pitanja.
O čemu je razmišljala i kako se osećala – ostaće misterija…
