Imam samo noć,
gluvu noć, kojoj šta god da kažem o tebi
ona ne čuje.
Ponekad te i vređam.
Eto, zaslužuješ.
Jer, ti sve zaslužuješ
a, samo jedno hoćeš.
Prokletu ljubav koju nemam više.
Dao sam je uzalud nekim kurvama
na koje si ti bila ljubomorna.
Pričao sam ti kako nemam ništa s tim
i tu sam je trošio.
Lagao sam kao pas,
a sve to koristi jednu energiju
– moju energiju.
I, kada sam završio sa laganjem,
za ljubav sam presušio;
za život sam presušio;
za radost;
čak i tugu.
Ma, nemam je ni za smrt.
Imam je tek toliko za ovu gluvu noć.
Autor: Nikola Dumitrašković
Odlazak bez povratka
Prazna polja šahovske table
palih pijuna na polju
u stravičnoj borbi
za ono što neko reče…
da je dobro protiv zla.
Isto to, rečeno je
i sa druge strane
bojnog polja u glas
svima na znanje,
da za dobro se umire,
da dobro uzima živote,
a loše…
ono ostaje da živi u nama.
Rekao je neko na dve strane,
dve iste stvari,
zbog koje nestali su mnogi…
Miris tvoje kože
Da li ti se miris nečije kože toliko uvukao u tvoje čulo mirisa da gde god da odes, koga god da upoznas niko nema tako sličan? Uporedila bih ga sa najlepšim mirisima na svetu, mirisom mora,mirisom sreće, mirisom ljubavi, liči po malo kad bolje razmislim i na miris nežne bebine kože… Da li ti se desilo da si spavao pored neke osobe pa da posle toga ne mozes pored neke druge da se probudiš, dočekaš ona najlepša jutra na svetu,bezbrižna, ušuškana u zagrljaj te iste osobe posebnog mirisa? Dok je napolju grad već uveliko oživeo,dok ljudi žure na posao,mi odlažemo alarme do poslednjeg minuta ne bi li uživali,opet u tom mirisu, te nežne posebne kože i najtoplijim zagrljajima na svetu. Opet kasniš na posao,sa tužnim izrazom lica te pratim, želeći da se bar na minut još vratiš u naš topli krevetić… Još sam mislima u njemu… Bezbrižna,srećna… Da li te je nekada tišina pogodila… tišina kada od velike ljubavi, reči ostaneš potpuno neodrecen ,tišina koja će kroz zivot uvek mučiti,gde su nestale reci kada su nam najvise trebale? Da se snažno zagrlimo,opet ušuškamo u naš krevetić i odlažemo alarm tako do kraja života? Da li su te posle toliko vremena,posle te velike tišine, necije grube reci toliko pogodile, sem od osobe sa posebnim mirisom kože sem od osobe do koje ti je jos uvek stalo,a ti ni sam sebi to neces da priznas. Ne bole nas reci osoba koje nam nisu bitne… Da li ce ti nekada biti krivo kada za tu osobu prestanes da postojis, koliko god ti bio deo njene licnosti, zivota, koliko god da se tvoj miris inkorporirao u njenu licnost…. da li ce te zaboleti kada budes svestan da si je izgubio zauvek… Da je isti miris kože kao tvoj i zagrljaj kao tvoj… Samo zato što ti nisi umeo da izgovoris… Ne idi,volim te,ovo je samo prolazna oluja u nasem mirnom moru… Znas o cemu govorim, o da… samo ti znas…
Autor teksta: Dajana Čulić
Sa posvetom za autora:
Zato sto kod tebe uvek procitam nesto lepo, zato sto mi ulepsas dan kada sam tuzna sa svakom svojom napisanom recenicom, zato sto na tvoju stranicu ulazim uz prvu jutarnju kafu. Poklanjam i ja tebi nesto sto sam ja napisala.
Otvoreno pismo Željku Mitroviću
Ćao, Žeci (Željko),
Vidim raspisao si se, pa si podstakao i ostale barabe da ti pišu (jednu poput mene). Ti mene ne poznaješ, a ne poznajem ni ja tebe. Mi smo dva različita sveta, Žeci, moj, Žeci. Da bi ti dostigao moj svet, treba ti samo malo duše, jer u mom svetu se nalaze ljudi sa dušom, makar je i gram imali. Ti je nemaš.
Tvoja programska šema, Žeci, odgovara filmu Resident Evil (Pritajeno zlo). Znaš, to je onaj film u kome glumi Mila Jovović (jedna je od mojih omiljenih glumica). Hoću da kažem da samo ti zombiji iz filma mogu da gledaju Farmu 789, tvoju zloupotrebu maloletnih lica, dece, koju podučavaš da postanu nove Stanije, koju, vidim, često tvoji voditelji zovu u svoje emisije.
Pitam se, Žeci, kada ćeš da nam vratiš sve one sive moždane ćelije koje si nam pokrao? Onda bi smisao otvaranja novih vrtića i škola bio veći, jer bi iz njih izlazili ljudi koji nikada ne bi morali da se suoče sa hororom koji ti puštaš na svojoj televiziji.
Ponovo se pitam, Žeci… da nisi možda zaljubljen u Malu nevestu?
I, na samom kraju, Žeci, zamolio bih te da ućutiš malo. Tvoja saradnja se može porediti sa komediom koju su predstavili u serijalu Noćna smena, likovi koje svakodnevno gledamo u Državnom poslu. Sećaš li se one epizode, Žeci, o čika Antunu, kada Nuno Vipan priča kako sarađuje i sa centrom, i sa levicom, i sa desnicom, i sa manjinama, i većinama? E, nema veze. Ne moraš da se sećaš, ali da znaš da si to ti – saradnik svih vlasti. Ti si onaj koji gleda samo svoje dupe i zbog toga nemaš neki karakter, jer ljudi koji imaju karakter, uglavnom, imaju i neke ideje iza kojih stoje i onda kada je teško.
https://youtu.be/Bi-90iu7t48?t=6m8s
Tebi, Žeci, nikada nije teško.
S poštovanjem,
Nikola Dumitrašković
Poslednja je o tebi
Tamo je negde more.
Pronaći ćeš ga – rekli su oni.
Tamo je negde obala,
samo hodaj pravo i videćeš je.
Stajao sam na raskrsnici
i gledao u ljude
koji pokazivali su, različite strane – istog ubeđenja,
da tamo je more.
A kome sam trebao verovati?
Nikome – do sebi.
Tako svi oni kažu.
Okretao sam se,
i taman kad pomislih da ugledao sam tebe,
ja ugledao sam nju.
Tvoju plavooku dvojnicu,
kako prstom pokazuje prema tabli,
na kojoj nam imena neki čobani pišu.
Kažu – da nikada više nećemo sačekati kišu.
Shvativši tada – krenuo sam da obrišem,
da im viknem:
– Živa je ona za mene!
Jer mrtav sam u njoj ja.
Čobani!
Ova je poslednja o tebi.
Poslednjoj pišem ja,
sa mesta na kome umrla je ljubav,
naša i neuništiva.
Čizma
Znao sam ja da život gazi sve pred sobom,
i da ako mu se ne suprotstaviš zgazi i tebe.
Bio sam spreman da izdržim sve njegove udarce,
ali nisam računao da će me i ljudi sa njim gaziti.
I, to oni koje najviše voliš.
Na to nisam bio spreman.
Pustio sam da me izgaze.
Jebi ga, bez ljubavi nije vredan.
Iz te prašine više nisam ustao kao čovek.
Bio sam i dalje samo jedan ali sada društvu vredan.
Gazio sam istim onim čizmama,
kojim su gazili mene.
Više ne plačem, sada se smejem.
Priča dva anđela
“Pogledaj ovog malog čoveka.”
“Zašto misliš da je mali?”
“Daleko je. Izgleda malo.”
“Meni se odavde čini kao veoma veliki. Ima slobodu da radi šta hoće, ali je glup.”
“Zašto ti misliš da je glup?”
“Može da radi šta god da poželi, a on konstantno juri da zaradi novac misleći da će sa njim raditi sve što voli. Ali kada nešto stvarno poželi iz srca, onda nema vremena. Kada ima vremena, onda brine što nema posla i vreme dok čeka na posao troši uzaludno. Smešno, čekajući da posao dođe. Da sam na njegovom mestu, ja bih učio jezike.”
“Mi znamo sve jezike.”
“Mi znamo, ali on ne zna.”
“Znaš li da će umreti danas tačno u podne?”
“Znam.”
“Šta misliš, šta li će raditi do tada?”
“Isto što je radio svakog dana. Radiće sve ostalo, sem onoga što voli.”
“A šta li će reći kada bude došao ovde?”
“Isto što i svi. Kajaće se i poželeće da krene ispočetka.”
“Ali, nema novog početka.”
“Nema.”
Kreativnost: Ubili su me takmičenjem
Zašto kod nas, a i u svetu, uspevaju emisije koje se zasnivaju na borbi talentovanih ljudi? Najzastupljenije je pevanje, jer je muzika kod ljudi danas kao jedan od obroka koji je svakako obavezan. Na ekranima gledamo nadmetanje zaista talentovanih ljudi. U njima nekada pronalazimo ideale, ali ne vidimo pravu istinu. Slažem se da su svi oni talentovani, to je nešto što čovek dobija sa rođenjem; svako ima neki talenat. Problem je što su to talentovani ljudi bez ideja koji bi želeli da sve dobiju na gotovo, jer ne znaju šta da rade sa svojim talentom. Tako da im to dođe najlakše.
Iz perspektive čoveka koji voli da razmišlja, moram da kažem da je to najgore što čovek može da uradi – svoj talenat da preda u ruke žiriju koji u globalu nekada ima višestruko manji talenat od onoga kome dodeljuje ocene. To je za mene neprihvatljivo i neverovatno glupo; to je uništavanje talenta i što bi narod rekao: sprdnja, bre!
Najuspešniji takmičari će dobiti šansu da izgrade karijere i da postanu neka imena, kao što to gledamo deceniju unazad. Oni će ispunjavati živote deci, tinejdžerima i odraslim osobama. Svako od njih će u njima videti neki uspeh, a oni mlađi će poželeti da krenu njihovim stopama, onim pogrešnim koji uništavaju kreativnost. Davanje glasa nije nikakav uspeh, već je to mali doprinos projektu za koji ni sam nisi zaslužan. Na kraju dana svi oni shvate da te reči koje pevaju, nisu njihove reči, da muzika koja svira, nije muzika koja je nastala u njihovom srcu i da celokupna koreografija nije deo njih, već je deo drugih. To je tužno i tome niko ne bi trebao da se divi, niti da vidi nekakav uspeh. To je propast koja u meni budi veliku tugu i pitanje: zašto ljudi svojevoljno ubiju ideje i postaju botovi?
Uspevaju zato što se ljudi plaše i zato imamo jednoličnost nekolicine ljudi koja neopisivo smara one koji razmišljaju. Zato nemamo pravi razvoj ideja i kreativnosti. Da budem iskren, kao pisac, i dok nisam imao objavljeno delo, nikada nisam razmišljao da bilo koje svoje delo dam bilo kome na ocenjivanje i sud, jer sve što radim, radim zbog sebe i sve što dolazi u kontakt sa drugim ljudima koji to čitaju, dolazi iz mene. Svaka greška, lepa reč, tužna ili ružna misao je moja.
Razvijajte ideje i pustite one koji nemaju nikakve da se međusobno takmiče, jer za bolje i nisu.
Beograd
Neki ljudi koračaju tvojim ulicama,
a ja se pitam koliko te njih voli kao ja.
Svima je ovde lepo.
Svi su euforični.
I, svi bi te prodali za neki Berlin,
ili možda Pariz i London.
A, neki bi bežali i preko okeana do Majamija.
Ali, ne i ja Beograde.
Volim te i onda kada sam tužan.
Možda tada najviše sa tobom pričam.
Tražim savete,
jer duša je tvoja mojoj slična.
Beograde.
Ja neću oružije, hoću oruđe
Da se razumemo na početku. Spreman sam da pristanem samo na rat u kome će neki moj kolega mene pobediti nekom boljom knjigom ili pesmom. Tada ću biti spreman da uzvratim i sebe više uložim u stvaranje, a ne razaranje i tako ću pokušati da mu se osvetim i pobedim ga. Ovo je jedina osveta koja ima nekakvog smisla i samo ona može da izgradi raznovrsnije, bogatije društvo. Sve ostalo su nebuloze.
Dok su radnička deca i radnici ginuli za ovu zemlju, tipovi sumnjivog morala su se bogatili, a njihova deca su sticala zvanje uspešnih mladih ljudi, iako ne znam čime su to zaslužili pošto se nikakav napredak u društvu decenijama ne vidi. Svi oni će se ionako bogatiti još više i svima pričati kako su za to stvoreni; da rade i stvaraju. Jedno je istina. Oni su bogati zato što imaju siromašne radnike koji rade za neku mizeriju i njima stvaraju luksuz. To je ekvivalentno robovima u Americi, ali se samo zove drugačije.
Svaki rat je u suštini borba siromašnih za bogate koji rat ni ne vide, već sprovode neke svoje šizofrene ideje kojima jedino mi možemo da stanemo na put, tako što ćemo umesto oružija uzeti oruđe sa kojim se nešto gradi. Neka to ne bude samo infrastruktura koju uglavnom opet bogati koriste, već neka bude malo “infrakultura”. Neka to bude biće u nama koje je željno razonode, ali ne one seljačke poput Farme, Parova i Bratova, raznoraznog pevanja (danas bre svi znaju da pevaju, a niko da stvara pesmu) i ostalih lakih zabava.
Moja poruka svim ratnik huškačima je da kupe uniforme i oružija, i što se mene tiče, pošto su garantujem u manjini, za većinu naprave jedan lep spektakl i na jednoj livadi se malo izigraju rata, da mi, svi ostali, normalni ljudi, odemo lepo kući i pogledamo neki dobar film, pričamo jedni sa drugima o životu i svemiru, i svim ostalim prirodnim bogatstvima. Vreme je da vas otpustimo.