Tražim taj glas u sebi
da me podseti na tebe.
Ranije mi je govorio koliko smo lepi
kada smo zajedno nasmejani.
Ranije…
Već dugo ga nema,
a nema ni tebe.
Ti si prva otišla i donela si mi njega.
Spontano, kao što roditelji deci poklone plišanog medu.
Taj glas u meni je ostao i baš tako sam ga i zvao:
plišani meda.
Možda sam ga zavoleo
i više nego što sam tebe ikada voleo.
Moj plišani meda me je štitio,
baš kao što je štitio decu širom sveta
od košmarnih snova;
straha od mraka;
surovo dosadne tišine.
Kada je otišao, nije se oprostio.
Možda je bio ljut na mene?
Dugo nije bilo ničega, a onda je došao drugi glas.
Onaj koji ništa ne daje, već samo traži,
kuka i moli.
Traži, kuka i moli da dođeš ti,
da bi ponovo mogla da odeš.
Jer možda samo tako plišani meda hoće opet da se vrati.