Jedan mladić sedeo je pokraj reke sa pogledom na blistavi spoj sunca i vode. Posmatrao je svetlost i njeno prelamanje na površini jedne svetske moćnice dok su negde između ptice igrale svoj poslednji ples na nebu u gradu koji ni noću ne spava. Skrivajući to od drugih, pričao je sa njima u svojim mislima. Obraćao im se tražeći odgovore koje očekivano nije dobio.
Posle nekoliko spontanih pogleda na umetničko delo prirode, mladić je ustao sa ivice delimično oronulog stepeništa poželevši da vidi njen korak obasjan dodirima sunca, blistavi osmeh i nežnu kosu koja se talasala u vazduhu. Želeo je da proživi još koji trenutak njene lepote. Pogledao je njene pokrete, naizgled iste, dobro poznate pokrete koji se ponoviše kao i svakog prethodnog dana. Ne slutivši ništa dramatično, okrenuo se i po staroj navici bacio je nekoliko kamenčića u reku.
Svaki kamenčić ostavljao je jedan specifičan krug u reci koji se širio lutajući vodama mira, negde možda prema početku i kraju, prema levoj i desnoj strani obale. Sa sobom je, negde daleko, nosio poruku koju niko nije pročitao. Čuvao je u dubini reke sve one zamišljene trenutke pojedinca u društvu samoće.
Spuštene glave, prstima desne ruke promešao je kamenčiće u svojoj levoj šaci tražeći odgovarajuć, kada je neočekivano osetio nečiji dodir na ramenu. Okrenuvši se pomalo uplašen, ugledao je devojku nesvakidašnjeg izgleda, zlatne kose, odevene u providno belu haljinu ispod koje se videlo njeno belo telo. Na licu nije imala šminku, nije joj ni trebalo. Bila je prirodno lepa. Usne su joj bile zelene poput listova lipe, a oči, crne oči sa zenicama mladog meseca iscrtane mesečevom prašinom, sijale su jakom energijom čak i danju. Zlatna kosa obasjavala je njegov pogled poput mističnog spoja sunca i vode u kojem je, do pre nekoliko trenutaka, on uživao.
„Izvinite“, upita on uplašeno. „Kako vam mogu pomoći?“
„Mislim da niste u prilici pomoći ovakvoj dami“, rekla je. „Poželela sam da vas upoznam i popričam malo sa vama. Moje ime je Sanja i učinili biste mi veliko zadovoljstvo ako biste prošetali sa mnom pored reke.“ Ljubazno ga je zamolila i, pruživši mu ruku, rekla je: „Insistiram“.
Bacivši nešto sitnih kamenčića u reku, obrisao je ruke od prašine i ispružio je ruku. Nije znao zašto to radi, nikada ranije nije tako olako sklapao prijateljstva sa nepoznatim osobama. Bio je pomalo zatvoren, ali u svakom smislu dobar čovek koji se samo čuvao od nekih strahova iz svoje prošlosti.
Kada je dodirnuo njen dlan, osetio je jačinu njenog srca i njenih sećanja u vidu struje koja je prošla njegovim telom. Pomalo začuđen kako je na prvi dodir uspeo da pročita osobu i oseti njenu dobrotu, odgovorio je: „Drago mi je, ja sam Mihajlo“.
„Znam“, prekide ga ona. „Slušala sam kako vaše ime odzvanja dok ste pričali sa pticama na nebu. Jedinstveno, zaista. Do sada nisam videla nijednu osobu sličnu vama, ali ne brinite, primetiće ih neko kada odu za svojom igrom i kada ostave hladna srca na korak od samoće. A kada se ponovo vrate, u tim srcima probudiće ljubav i neke nove trenutke koji će zameniti stare. Onda će krug biti ponovljen i niko ih se neće sećati. Nego, želela bih da razgovaramo o vama.“
„Čuli ste kako se obraćam?“, upita on uplašeno. „Nemoguće! Ja im se nisam obraćao. Pričao sam u sebi… mislio sam.“
„Misli se ponekad mogu osetiti, čuti kao da su izgovorene. Samo… morate gajiti to nešto u sebi o čemu ne bih želela da razgovaram sada. Nije ni mesto, ni vreme.“
„A šta vi to znate o pticama?“
„Ništa, sem da su sinonim za slobodu“, rekla je sa osmehom, a potom upitala: „Kako ja mogu znati išta o pticama kada ne mogu da letim?“
„Kada biste mogli?“, Mihajlo je odgovorio pitanjem.
„Verovatno ne bih bila mrtva, možda bi me krila spasila sećanja na taj pomalo gorak trenutak.“
Sada već vidno zbunjen i uplašen njenim odgovorom, strah mu se sve više približavao, obuzimajući njegove misli koje polako više nije mogao da kontroliše.
„Čekaj!“, uzviknu on. „Kako to misliš mrtva?“
„Zar vam ni malo nije čudno kako me ovi slepi koraci ne primećuju?“
„Ne razumem.“
„Kada bi me primetili, verovatno bi se iščuđavali satima nakon samo jednog pogleda. Teško je danas pratiti sve ljudske trendove oblačenja i svakome ugoditi svojim izgledom. Ljudi na neobično gledaju uvek kao na nešto loše, nešto čega se treba stideti, a ne shvataju da uklapanjem u sredinu sve više gube svoj identitet.“
Njegovim mislima plovila su svakakva pitanja, svakakvi strahovi od mogućih odgovora. Želeo je da sazna, ali se plašio sopstvenih pitanja. Ćutao je nekoliko minuta boreći se sa jakom željom koja se konstantno javljala u njemu jasnim pitanjem: Kako je vidiš?
„K… Kako vas samo ja onda vidim?“, mucao je.
„Postavili ste veoma opširno pitanje na koje vam trenutno ne mogu dati odgovor. Vreme ističe, sat otkucava moje minute sa vama i ja bih polako morala poći.“
„Sačekajte, imam toliko pitanja.“
„Verujem vam. I ja sam imala isuviše pitanja, a na većinu sam sama sebi odgovorila. U vašem stanu se nalazi pismo koje biste trebalo pročitati. Ono vam može pomoći u otkrivanju onih glavnih pitanja posle kojih ćete želeti sami da me pronađete.“
U jednom treptaju njegovog oka devojka je nestala sa klupe, ostavivši ga samog ispred neobičnog zalaska sunca sa pogledom prema istoku. Bio je zbunjen. Sedeo je i gledao u naizgled običan zalazak sunca tamo gde je nekada sa svojom devojkom gledao izlazak i početak jednog novog dana. Razmišljao je kako se stvari u životu brzo okrenu bez nekog posebnog razloga i kako nikada ne ostave objašnenje, nakon čega je primetio svoje prve promene.
Stari Mihajlo bi otrčao do stana gušeći se u radoznalosti, a ovaj koji je sedeo sa pogledom prema istoku, ostao je da sedi i gleda svoje pokrete u prošlim trenucima, lagano koračajući zamišljenom ulicom svojih sećanja, kada je pomislio:
Svako u sebi krije jednu praznu ulicu prekrivenu lišćem kroz koju svakodnevno šušti svojim koracima sa željom da nađe sebe. Gleda prošle trenutke dajući im život sa svakim svojim uzdahom i kada dođe do kraja, shvati da je samo senka u sećanju vremena.
Ustao je sa klupe, ostavljajući sada već sećanje na zalazak sunca negde u nekom čošku svoje ulice, i laganim korakom uputio se svojoj kući dok je mrak u vazduhu gušio poslednje čestice svetlosti. Savio je glavu gledajući samo korak ispred sebe, stavio je ruke u džepove koji su već bili ispunjeni sitnicama i, koračajući, slušao je mešanje zvukova i raznih glasova sa tišinom u vazduhu, koji se delom oslanjao baš na njegovo rame.
Slušajući blago šaputanje tišine, nije ni primetio kako ga je korak brzo doveo do vrata stana u kome je živeo. Zastao je ispred ugledavši vrata koja nije mogao da prepozna. Začuđen, pitao se u sebi šta se desilo sa vratima, njegovim belim i običnim drvenim vratima. Gde su nestala i ko ih je promenio? Gledao je u lakirana braon vrata, izrezbarena nekim čudnim simbolima koje nije poznavao, gubeći osećaj sigurnosti. Stajao je ispred svoga stana kao potpuni stranac.
„Da li sam ja pogodio sprat, stan i ulaz?“
Okrenuvši se iza, primetio je dobro poznata vrata svojih komšija, lift sa uramljenim pravilnikom ponašanja i korišćenja i, malo poviše njega, tablu obaveštenja zvučne signalizacije u slučaju opasnosti. Da, nalazio se u dobro poznatom ulazu ispred svoga stana. Bio je siguran ali…
Ponovo je pogledao vrata. Gledao ih je malo dublje i u njima video jednu veliku uramljenu sliku nesvakidašnjeg drvenog rama koji je bio umetnost za sebe. Kvaka zlatne boje otvarala je seosku drvenu kapiju koja je vodila negde kroz šumu. Urezani putevi na vratima bili su izrezbareni u vidu lavirinta i bilo je vrlo teško primetiti pravi put koji je vodio do sredine vrata na kojoj je bilo iscrtano ostrvo.
Neki čudan glas u njegovoj glavi nagovarao ga je da otvori vrata i zakorači u stan, pričajući sa njim neko kratko vreme, dok nije potpuno nestao negde sa mračnim senkama sivog hodnika. Znao je da će ga poslušati i zakoračiti u poznate prostorije njegovog detinjstva, znao je, jer da želje za neotkrivenim i neistraženim nema, ništa i ne bi postojalo.
Laganim pokretom ruke uhvatio se za kvaku i povlačeći je polako, otvorio je vrata. Ugledao je svoje predsoblje, svoje patike na podu i svoj stari ormar u koji godinama nije provirio. Nakon samo nekoliko koraka našao se ispred trpezarijskog stola sa pogledom na veliku dnevnu sobu u koju se ulazilo kroz dvokrilna bela vrata. Na stolu pored vaze sa uvelim cvećem stajao je koverat sive boje koji je svojim izgledom odgovarao opisu devojke.
Pun iščekivanja, otvorio je sivu kovertu bez markice, sa svojim imenom i adresom ulice. Izvukavši papir presavijen na pola, zbunjen, ugledao je prazno pismo, jednu belu hartiju na kojoj nije bilo apsolutno ničega. Okretao je prazan list gledajući ga iz raznih uglova, misleći da su reči možda negde sakrivene, međutim, ni tada nije uspeo da ih otkrije. Reči nije bilo.
Prolazili su topli dani i topli talasi koji su se kroz njih kretali, naizgled slabiji svakog novog jutra. Mrak se ranije spuštao ne donoseći ništa novo. Njegovi sati kucali su u pogledu na jednu tačku belog zida njegove sobe. Čekao je nešto, ali ni sam nije znao šta. Čekao je čudo.
Danima nije spavao, nije jeo. Gledao je kako vreme curi kao pesak kroz peščani sat. Bio je zabrinut i veoma uplašen, toliko da sa ljudima nije imao komunikaciju još od onog dana kada je upoznao mističnu devojku. Svega nekoliko puta je pokušao da pozove svoju devojku, ali ni nje nije bilo kod kuće. Ležao je sa pogledom na istu tačku ne primetivši muziku kiše, čije kapljice su komponovale najmirniju melodiju koju je svet imao prilike da čuje.
„Mihajlo!“, neko je viknuo.
Uplašen, trgao se iz kreveta gledajući pravo prema izvoru glasa, prema predsoblju i ulaznim vratima stana, onim čudnim vratima kojima nije prilazio već nekoliko dana. Uputio se laganim korakom u predsoblje kada je kraičkom oka u mraku primetio deo bele poznate haljine kako viri iza zida. Siguran da je negde već ugledao specifičan komad tkanine, izgovorio je njeno ime, pitajući: „Sanja?“.
„Nisam očekivala da ćete me tako lako otkriti.“ Nasmejala se. „Većina se do sada plašila i korak da napravi, a kamoli glas da pusti.“
„Kako ste ušli i kako ste znali gde živim?“
„Veoma lako.“ Ponovo se nasmejala kao da je njoj ovo sve bila šala. „Pratila sam put lavirinta koji me je naveo pravo na tvoje kapije.“
„Kapije? Nista vas ne razumem, kao što vas nisam razumeo ni onog dana pored reke.“
„Mislim da me nikada nećete razumeti zbog razlike u godinama. Ja sam ipak živela u nekom drugom dobu, nego sam sa dolazećim vekovima prisvajala neke moderne stvari i možda zato mislite kako smo približnih godina, shvatanja života i svega što on nosi.“
„Nije ni važno. Brine me ovo pismo zbog kojeg sam presedeo dva dana i dve noći u sobi gledajući u prazan papir.“
„Da. Vidite, zbog njega sam i došla. Očekivala sam da ćete pratiti naš razgovor mudrijim notama. Kiša je počela i rukopis mrtvih može se videti samo na mokrom papiru, ali isključivo suzama neba.“
Ne gubeći ni sekund, pojurio je kroz hodnik svoje zgrade trčećim korakom, pa niz stepenice. Ni sam nije znao zašto je toliko mario za prazno pismo i mističnu ženu koju je samo on mogao da vidi. Pridavao je previše pažnje nečemu što možda i nije bilo stvarno. Nije znao, želeo je da otkrije reči na papiru iz nekog razloga.
Njegovo lice pomilovale su kapljice kiše po izlasku iz zgrade, a njegove oči ispunile su se sivom bojom tužnih oblaka. Ukočen, oborenih ruku, ostao je još nekoliko sekundi da kisne, a potom je izvadio pismo na kome su se pojavile i prve reči sa kapljicama koje su dotakle papir. Reči su dobile svoju formu u samo nekoliko trenutaka, papir je bio mokar i pismo je trebalo brzo pročitati.
„Umro si.“ Naslonjena na njegovo rame jednu reč iz pisma pročitala je Sanja. Pomilovala ga je celinom svoje šake po licu i ponovo je nestala negde sa bukom siromašnoga grada, ostavljajući ga samoći u naručije.
Ne zato što si želeo, ali si na kraju uradio jednu plemenitu stvar. Donirao si svoje organe i jednoj devojci tako spasao život. Ta devojka je osoba koju bi mnogo voleo, samo da si je upoznao. Sa njom bi imao decu, ali ovako će samo ona imati decu koja će neverovatno ličiti na tebe. Ne fizički, koliko psihički. Voleće svet tvojim očima i obrnuti svet će ispraviti delovanje više ljudi koji će misliti kao i ti. Ostatak pisma je Mihajlo pročitao naglas.
„Ovde ne postoji vreme“, šaputao mu je Sanjin glas iz daleka. „Ne postoji moje ili tvoje. Sve je svačije. Nema seksualnosti. Bića se jednostavno vole.“ I za kraj je ostavila: „Svi ćete uskoro biti zajedno.“
I kako je treptao, oko njega su se sa svakim treptajem stvarali dragi ljudi gledajući ga pomalo zbunjeno. Njima je sada trebalo objasniti gde su i ko su.
Najvažnije na planeti koja se okreće u krug jeste: Ljubav, Život, Sreća. Kada dođemo do kraja, onda sve počne ispočetka.
Mihajlo je iz zadnjeg džepa izvadio jedan papir na kome je pisalo pročitaj, napisano njegovom rukom, iako se on ne seća da je to ikada napisao. „Ne treba vam“, počeo je, „nijedan dan škole da biste se rodili. Nije vam potrebna škola ni da biste umrli, a najmanje vam je potrebna da biste upoznali život. Tačnije o životu se tamo ništa i ne uči. Čini mi se da je čovek sve gluplji što se više obrazuje u akademskim institucijama koje je sam stvorio. Njegove rečenice postaju sve duže. Pitanja široka, a odgovori obimni. To vam je kao jedno bure kapaciteta pedeset litara kroz koje dnevno prođe samo litar vode. Količina vode ostaje ista, ali čovek vremenom uzima ili pravi veće bure da bi jednog dana rekao da ima bure od dvesta litara, kroz koje i dalje prolazi litar vode dnevno. Taj kapacitet je nepotreban jer je nestala suština. A i ta voda, koliko god bila vredna, niko je neće primetiti u tolikom buretu i njena vrednost će biti zaboravljena, kao što je čovek, nagomilavajući informacije koje zove znanje, zaboravio na obično i jednostavno. Zato se i nalazimo pod dominacijom prostih ljudi jer je naša inteligencija negde u svemiru, a ne na planeti. Inteligentni ljudi vide daleko, ali nikako ispred svog nosa. A tu su svi odgovori. Da biste njih dobili, potrebno vam je samo godinu dana svesnog života na planeti. Pogledajte bar jednom izlazak i zalazak sunca, promenu vremena sa toplog na hladno i obrnuto, i analizirate samo dnevne i noćne pojave, saznaćete sve o životu; znaćete kako da budete srećni, kako da živite i, ono što je najvažnije, shvatićete ko ste vi. Nemojte da čekate da vam smrt zakuca na vrata da biste istinski videli promenu. Promenite se, dok ste živi.“