Zvezde su oči njene sjajne

Zatvorila je oči i utonula u noć.
Dopustila je da mesec obasja,
i kao nekada u ponoć,
prekrije njeno nežno lice.

Maštala je da pluta u svemiru,
da traži nekog, sebi bliskog,
da ugreje reči što šaputala je,
nežnim pokretima svojih usana
u daljinama zvezdanih tišina.

Njena koža, želela je zagrljaj,
koji spojiće im tela
u ćošku mračne sobe sa prozorom,
koji večito gleda prema toplom jugu.

Zatvorila je oči i utonula u noć.
Nespretnog hoda, zatvorenih očiju,
umišljena…
udarila je dečka koji išao joj je u susret.
“Zvezde su oči njene sjajne”, rekao je u prolazu
i pogledavši je u oči, nastavio je napred.

Smiljana Stojnić o romanu Tajne Dunava

10393665_10204368634751376_7150283475776550738_n

Tajne Dunava je ljubavni roman Nikole Dumitraškovića, izdat 2015. godine i to je njegov roman prvenac, a pre toga 2014. godine je objavio zbirku poezije Jednoj ljubavi.
Inspiraciju za roman Nikola je pronašao u reci i ljubavi prema jednoj devojci koja je bila nestvarno stvarna.

Tajne Dunava – radnja romana

Dario je mladić koji se izborio sa samim sobom i prebrodio strahove snagom volje. Zaljubljuje se u devojku koja mu se javlja u snovima, a nakon toga ima strastvenu romansu na javi. Roman je izuzetno zanimljiv, prožet jakim emocijama i erotikom koja se nije očekivala. Ispunjen borbom mladog momka, borbom sa svima kako bi našao sebe i topao zagrljaj one koje voli. Radnja romana se odvija na obali reke Dunav u starom delu Beograda poznatom kao Dorćol. Voda je jedan od 4 elemenata i vezan je za ovaj roman, a smatram da to nije slučajno, već da je zapravo način da nam se ukaže pažnja na ljude i život. Odličan primer promenljivosti života.
Nikola Dumitrašković je svojim prvencem ispunio sva očekivanja, pred njim je veliki san koji treba da ostvari na javi. Bravo Nikola! Život je borba, a ti si opisao odlično jedan rat, ne odustaj!


Smiljana Stojnić, rođena u Smederevu 21.08.1986. godine. Živi, studira i radi u Beogradu. Član Udruženja književnika Srbije od februara meseca 2011. godine.
Izdala zbirku poezije „LUTALICA“ (2011. god.).
Objavljivala radove na sajtu http://knjiga.pravac.com; u časopisu za književnost: „Trag“. Pesme su joj se pojavile i u Zborniku poezije „Tesline munje su u nama“.
Učestvovala je na manifestaciji
„Neposredno konzumiranje kulture“ u Novom Sadu. Od 2011. god. učestvuje na književnim večerima „POEZIN“. U Beogradu dobila nagradu „ ZLATNI OMNIBUS“ za neobjavljen rukopis oktobra meseca 2012.godine. Osvojila treće mesto na petom Međunarodnom festivalu poezije u Novom Sadu 2013.godine. Pesma „Srpkinja“ iz zbirke pesama ”41” joj je prevedena na nemački jezik i objavljena u dvojezičnom almanahu „ Večiti ram“ (2013. godine).
Oktobra meseca 2013. godine govorila rodoljubivu poeziju u domu Vojske povodom proboja Solunskog fronta. Objavljivala dela u većem broju domaćih zbornika poezije i učestvovala na sajmu knjiga u Novom Sadu 2013. i 2014. godine. Piše kolumne iz kulture za Magaziin „Moja Srbija“. Nastupala na Beogradskom festivalu zdravlja septembra 2014. godine.

Deo poglavlja: Pomisao na tebe

10401591_533009196804904_6085638228787135363_n

Svojim magičnim prstima, Dario je omađijao sve prisutne. Niko se nije pomerio ni nekoliko sekundi pošto je on završio kompoziciju. Svi su gledali u njega bez treptanja, a onda je, odjednom, usledio gromoglasni aplauz.

Dario je ustao i polako u tišini došao do mikrofona na bini.

„Još jednom: dobro veče svima“, rekao je. „Ova numera se zove: Jedan njen pogled. Kompoziciju sam posvetio jednoj veoma posebnoj osobi koja više nije u mom životu, ali je u mojim mislima. Znam da svako od nas ima takvu osobu i zbog toga je ovog trenutka posvećujem svima vama – prisutnima u sali. Ovo je i vaša kompozicija.“ Zaustavio se na trenutak, popivši par gutljaja vode iz flaše koja je bila odmah pored njega na stolu. „Takođe, ona predstavlja i najavu za roman koji ću vam sada predstaviti.“ Okrenuo se i sa istog stola, sa koga je uzeo vodu, uzeo je i prvi primerak knjige, ali nešto se u pogledu na publiku promenilo. Nije ni otvorio knjigu, a njen pogled je zasijao u publici. Nosila je crnu haljinu i cipele – baš kako je govorila da želi da dođe. Dario se u sekundi izgubio, ali istom brzinom vratio. Otvorio je knjigu, ali ne na stranu koju je obeležio da će čitati, nego na poglavlje: Pomisao na tebe.

Pre nego što je počeo sa čitanjem, pogledao je u oči; razumeli su se.

Ništa se nikada nije promenilo zbog ljudskih želja. Želeo sam te nazad, ali te nisam dobio. To i nije bitno – bitno je kako se mi osećamo iznutra, a ja se osećam odlično, zato što sam shvatio koliku slobodu imam i mogućnost da biram. Svako od nas može da bira. Svako je slobodan. Mogao sam da te mrzim ili da te volim najviše. Kada si otišla, bio sam u međufazi; voleo sam te i mrzeo. Da sam se samo prepustio, verovatno bih te zamrzeo, kao što većina momaka zamrzi svoje bivše devojke nakon raskida u nekom određenom vremenu; kasnije i preboli, a sva sećanja koja im ostanu su vezana za period mržnje – najjači i poslednji emotivni trenutak.

Nakon velike borbe sa sobom – izabrao sam da te volim, jer pomisao na tebe mom svetu daje sjaj, osmeh i najlepši kraj. Izabrao sam da te volim – tako me u životu gubitak manje boli. Izabrao sam da te volim i iluziju tebe u mom životu ne bih menjao ni za najlepšu opisanu stvarnost.

Sklopio je knjigu. „Svako od vas može kupiti roman po ceni koju sam formira. Sva prikupljena sredstva biće iskorišćena u humanitarne svrhe. Kada kupite roman, dođite za ovaj sto – svima ću potpisati knjigu. Hvala vam.“

Uvod u Tajne Dunava

10455867_533009513471539_8153597569115485460_n

Ovaj grad, modernih i evropskih shvatanja, pamtio je srećnija godišnja doba, od ovih iskrivljenih u kojima narod kolektivno pati. Naizgled, grad je lepši, tehnika je bolja i svet cirkuliše brzo prljavim ulicama, čiji ćoškovi su sve više ispunjeni tužnim očima siromaha. Ima tu i nekih nesrećnih umetnika što očajničkim potezima pokušavaju nešto da promene, sede na kiši i igraju na vetru, a ne znaju da umreće od teških bolesti sa osmehom na licu.

Ljudi su učeni pogrešno i pogrešno pristupaju životu sa iskrenim ubeđenjem da je sve ono što vide i rade ispravno. Naravno, jer su tako učeni i nikako ih ne treba kriviti – treba osuditi one koji su ih tako učili.

Sve što se danas može videti, jeste i dok je ljudi – biće pogrešno. Sve, sem te čudesne pojave – ljubavi.

* * *

„Došao si“, upitala je devojka smeđe i duge kose.

Njeno lice se nije moglo videti, bila je okrenuta leđima, ali njena kosa… plesala je sa vetrom koji je pratio tok Dunava. Spuštena glava i pogled na bližu stranu obale, jasno je opisao njenu tugu. Ruke su nervozno igrale, a prsti se kočili pri pokretu.

„Da, došao sam. Zar misliš…“
„Mislim“, prekinula ga je jednom rečju i oštrim pogledom.
„Pogrešno misliš“, odgovorio je mladić sa crvenom kapuljačom preko glave. „Znaš koliko te volim“, dodao je i korakom napred krenuo da je zagrli.

Iako je stajao nasuprot nje, vetar je veštim potezima, igrajući se sa njegovom kapuljačom, sakrio njegove oči i ostatak njegovog lica. Mladićevo lice se, takođe, nije moglo videti. Za svakoga ko bi u tom trenutku prošao pored njih, oni bi bili potpuni stranci.

„Znam, zato i želim da odem od tebe. Želim da se sakrijem u mišiju rupu“, odgovorila je sklonivši se dva koraka unazad. Sklonila se od njegovog zagrljaja.
„Zašto? Zato što se volimo?“, upitao je mladić tužnim tonom i isto tako sam dao odgovor.
„Ne! Ne zato što se volimo, nego zato što se previše volimo!

Mladić u tom trenutku nije razumeo značenje razgovora, odmahnuo je rukama, hvatajući se za glavu. Pogledao je prema Dunavu i nakon nekoliko spontanih pogleda, okrenuo se opet prema njoj.

„Ti mene zajebavaš! Šališ se. Sprdaš…“, prodrao se u trenutku, polako stišavajući ton sa svakom rečju.
„Ne, naravno da se ne šalim, niti te, kako ti kažeš: „sprdam“. Ipak mislim da sam veoma ozbiljna. A ti, pokušaj da me shvatiš – volim te ali sam previše izgubljena. Ne mogu samu sebe da istrpim, da kontrolišem. I ti isto treba da pogledaš sebe. Izgubili smo se, čoveče.“
„Da, najlakše je to reći i otići.” Udahnuo je duboko. „Znaš šta!?”
„Šta?“
„Ne želim da te gledam više! I da znaš, ja tebe ostavljam.“

Okrenuo se, uprkos tome što je znao koliko se ona plašila da ga izgubi. Okrenuo se i uzeo je kamenčić koji je nervozno bacio u reku. Dok je koračao, zvuk njegovih koraka pevušio je pesmu izgubljenog putnika koji sreću traži u pogrešnom pravcu. Verovatno je i sam znao da radi pogrešnu stvar, ali je ipak uradio – da dokaže njoj, i sebi, kako može, kako je jak. Uradio je tako i na očigled svih, pokazao je slabosti čoveka koje niko nije primetio.

Devojka je stajala na vetru, nije se pomakla od trenutka kada je on otišao. Prekrstila je ruke i gledala je u reku. Sa pogledom na istu, počelo je, ali se i završilo mnogo ljubavi. Niko ih ne može zapamtiti sve, sem vode – ona sve pamti.

Kada gledate u reku, jezero ili more, gledate u istoriju dešavanja od nastanka života na ovoj planeti. To je jedna neistražena biblioteka života koja čuva odgovore na sva pitanja.

O čemu je razmišljala i kako se osećala – ostaće misterija…

O romanu Tajne Dunava

Mladi umetnik iz Beograda, povučen od ljudi i progonjen snovima, pokušava da uspostavi ravnotežu između sna i jave. Nesvesno komunicira sa svojom podsvešću, koja ga uverava da voli osobu koju nikada nije video, i pregažen slabošću, pored Dunava traži odgovore na neka životna pitanja, tajne, koje u svojim zapisima označava kao „Tajne Dunava”.

„Da li je devojka iz mojih snova stvarna?
Da li je ljubav večna i šta nam ona donosi?
Koja je razlika između savršenog i nesavršenog?”

3865696

Knjiga „Tajne Dunava“ predstavlja istinitu priču, ljubavnu dramu odigranu na beogradskim ulicama, koju ste, možda delom i videli ali je verovatno niste zapamtili. Svedok je reka Dunav, koja je ovu priču doživela i u svojoj dubini sačuvala, daleko od ljudi sa svim ostalim tajnama, nama slabo poznatim.

Sudbina ne postoji. Svako ima jednak broj mogućnosti i slobodnu volju da krene određenim putem. Na jednom će nešto pronaći i, svakako, iskustvo steći.

Ja nisam čovek

Ja nisam čovek – ja ne hodam.
Živim da proživim život
u mislima tvojim čednim,
i da bar na tren imam korak tvoj.

Ja nisam čovek – ja ne dišem.
Živim da osetim i udahnem svet,
koji ti osećaš plućima svojim
i da bar na tren imam dah tvoj.

Ja nisam čovek – ja ne vidim.
Živim da ugledam jedan sunčan dan,
listovima i cvećem naslikan
i da bar na tren osetim nežnost tvoju.

Ja nisam čovek ali znam da patim,
za svim onim što imaš ti, što nemam ja.
I živim da doživim sve ono što si ti,
što smo možda mi.

Ja nisam čovek ali živim
da ugledam kosu tvoju,
osmeh tvoj i da bar na tren imam ljubav tvoju.

Njena ulica

Vetar u njenoj ulici šapuće misli,
slatke, neotkrivene prošlosti,
što hodala je pokraj nas u noćima,
koje tragale su za jednim dodirom.

Utonuo sam u podzemlje ovog grada,
šetajući ulicom nežnih, toplih vetrova,
slušajući želje usamljenih trenutaka…
Njenih i svojih.

Tako blizu, a tako daleko.
Bili smo jedno od drugog bića
u ovoj galaksiji mlečnih, nasmejanih ljudi,
koji bili su imuni na dobrotu.

Vetar…
on nas je i spojio, možda nestvarno
ali…
vetar u njenoj ulici šapuće misli,
slatke, neotkrivene prošlosti.

Voz i njegova scena

Buka, vika i sirene…
Sećaću ih se dok sam živ,
jer one mogu posvedočiti da putovao sam,
srećan i kada sam bolestan,
kada pada kiša i veje sneg.
Putovao sam u zagrljaj koji krasio je najlepši ten.

Možda će neko reći da lažem,
ali znam…
Još se sećam – putovao sam.

Buka, vika i sirene…
Vodile su me daleko, kroz život,
kroz sve njegove stanice – sve do nje.
I nikada nisu pogrešile, nisu kasnile.
Voleo sam zvuk sirene…
Voleo sam oblike njene.

Buka, vika i sirene…
Za mene su život sudbine njene.
Buka, vika… i sirene,
za mene su lepota muzike,
koja svira i dok joj duša vene.
Bila ja čitav vek uz mene!
Buka, vika i sirene.

I sada…
Na stanici sam, ona
takođe – čeka mene da dođem.
Na stanici – buka i sirene, baš kao nekad,
parna lokomotiva čeka viku da krene.
Po poslednji put ide kod mene.

Znam…
Život i pruga su dva najbolja druga,
a buka, vika i sirene – ljubav,
koja čuvala je sreću samo za tebe i mene.

O zbirci poezije Jednoj ljubavi

Kosmos je mesto gde smo se upoznali ti i ja, slučajno u hodu kao i svi drugi slobodni šetači, tragači za srećom. Upoznali smo se i u kosmosu spojili dva različita sunčeva sistema, ispunjena životom. Kupili smo jedan sat i izvukli mu baterije, i tako maštom kupili beskonačno osmeha u beskonačnom prostoru – kosmos.

Kosmos je nešto nedovoljno istraženo. Kosmos je deo tebe, deo mene. Kosmos smo draga ti i ja.

3865636

Prvo književno delo autora Nikole Dumitraškovića, nastalo 2013. godine a zvanično objavljeno 3.03.2014. Prodato u više stotina primeraka širom Srbije. Učestvovalo u humanitarnoj akciji za vreme majskih poplava uz parolu: “Kulturom za bolje sutra”.

Poezija je govor srca, govor čoveka kada ga um napusti, koji nije ništa više od običnog bića koje voli drugo. Poezija obeležava trenutak ljubavi i beskrajnu patnju čoveka koji je bez ljubavi ostao. Poezija čuva trenutke od zaborava. Poezija voli kada nas više nema.