Kategorija: Poezija

Padali su mnogi
u njenim očima.
Padala bi i carstva
samo da ih je mogla videti,
ali živela je u eri
nekih svetlih gradova,
izgubljenih vrednosti,
sakrivenih vitezova
koje je bio strah što su živi.
Čekali su smrt,
radujući joj se.

Izgubljeno blago
skrivalo se iza njih
i tek nekome bi se prikazalo
kao sunce koje se krije
iza oblaka,
njenih mutnih sećanja
na sve ono što je mogla biti,
a nije zbog odluka,
ljubavi,
mašte
i dečje igre
u kasne sate.

Iza njih je živelo biće
koje najviše čezne
što više nije dete,
da može da slaže
i da se to na laganje ne oseti,
i da može da trči
za nečim što nikada stići neće
do kasnih sati
kada mora poći u krevet,
jer sutra će sa osmehom
trčati opet.
To zna.
To želi.

U njenim očima,
dok misli,
duga će opet izaći
da ukrasi svet
koji ja nisam,
zato što sam samo nemo stajao,
gledao u njene oči
i živeo
tamo gde sam jedino mogao.
U njenim očima.

Ti nikada nisi znala
kolika sam ja pijanica.
Proklet, žudim da
izgubim svest,
opijen nečime što ni ne razumem,
a opijao bih se
onim što najbolje znam.
Tvoje oči.
Usne.

Jedan greh sa smislom
u moru grehova bez smisla
bio bi pravo bogatstvo
za život koji živimo.
Ali život ne voli bogataše,
već one koji za bogatstvom čeznu
više nego da žive.
Zato pijem
ono što ne razumem,
da bih više čeznuo
za ljubavlju tvojom,
koju bih na iskap
sa ruke tvoje popio
čak iako bi me ubilo.

Pored tebe spava jedan cvet.
Možda je samo još danas tu,
a već sutra uvenuće
bez vode
i tvoje nežne ruke
kojom bi je prinela da ga zaliješ.

I ti zajedno sa njim spavaš.
I ti zajedno sa njim mirišeš
na prokleto dobar život
koji svi volimo
i onda kada mislimo
da ne volimo…
ništa i nikog.

Tvoje telo prekriveno ćebetom
kao da nešto želi da kaže,
ali kroz mrtvu tišinu
samo mirisi dolaze
raznoseći zabludu
da je sve rečeno
onda kada se više govoriti ne može.

Tiho se, reč po reč,
reči niz moje usne ispuštaju,
misli koje sam ti hteo reći
ali njih nema ko da čuje.
Gotovo je,
svanulo je.

Postoji jedno mesto
sa koga se vidi svaki naš trag
koji smo napravili koračajući prema sreći.
Postoji i sada kada sam ga video
ne mogu ti ga opisati
jer on živi za svakoga drugačije,
ali znam da zvuk naših koraka
nikada neće prestati da peva našu pesmu
uz koju ćemo jednog dana umreti
kao i svi kapetani potonulih lađa.
Tiho.

Pisac…
On ti je, draga,
čovek koji dugo živi.
A živi da bi sve mogao videti.
Čak i onda kada je sve viđeno,
rodi se nešto samo da ga ispomera
levo, desno,
taman dok ne tresne na zemlju.
Kada tresne,
život se postara da dobro oseti bol,
jer on sve mora dobro osetiti.
Život tako šeta pisca,
levo, desno,
dokle god ne nauči da se nosi sa bolom.

Pisac…
On ti je, draga,
čovek koji je iznad drugih ljudi.
Nikada ne može da izgubi,
i kada izgubi
od gubitka stvara,
a onda ga život ponovo prošeta,
levo, desno,
dok jako ne zaboli.
Ponovo…

Pisac…
On ti, draga,
može i život prevariti.
Tako da sve što je teško postane lako.
Znam, draga, primamljivo ti je.
Pitaš se kako da prevariš život?
I uvek ćeš se pitati,
jer ti nisi luda
i nikada ne bi htela to da budeš;
da kisneš;
da lažeš;
da voliš onda kada nema smisla
i da se raduješ smrti,
kao što to pisac ume.

I ja sam deo naraoda
kome su zarili nož u meso;
pokušali ga ubiti
olovom i gladovanjem.

Stojim, ljubavi, ispred naše bašte.
Zajedno smo je sadili sa puno osećanja i sećanja.
Sećam se i kada smo cveću davali imena.
Upravo stojim ispred naše Sare,
koju smo toliko čekali
samo zato da bismo joj se divili.
Imali smo isti ukus za lepo.
Voleli smo mirišljave note.

Sada stojim sam.
I ne samo to…
Stojim sam i proklet, i sve oko mene smrdi.
Pitam se šta li si to uradila, ženo?
Nekada moja a danas ko zna čija…
Možda si i svačija?

Znaš li ti, bre, da čovek seje život
onda kada je života pun?
Verovatno ne znaš.
Ubiću Saru.
Ali nije to ništa novo,
ubila si i ti mene
slatkim i sada odvratnim rečima
da voliš me najviše.

Nedostaje mi jedna prokleta devojka.
Kurva;
drolja,
rekli bi mnogi.
Neverna je bila – istina,
ali i takve ljudima nedostaju,
zar ne?
Pa i da sam jedini, briga me.
Jedini koji pati za droljom,
koju bi svi kamenom gađali
baš zato što je neopisivo žele,
možda i više od mene.

Tražim taj glas u sebi
da me podseti na tebe.
Ranije mi je govorio koliko smo lepi
kada smo zajedno nasmejani.
Ranije…

Nadam se da se nisi usudila
da mi kažeš: volim te,
ti drska ženo mog života.