Padali su mnogi
u njenim očima.
Padala bi i carstva
samo da ih je mogla videti,
ali živela je u eri
nekih svetlih gradova,
izgubljenih vrednosti,
sakrivenih vitezova
koje je bio strah što su živi.
Čekali su smrt,
radujući joj se.
Izgubljeno blago
skrivalo se iza njih
i tek nekome bi se prikazalo
kao sunce koje se krije
iza oblaka,
njenih mutnih sećanja
na sve ono što je mogla biti,
a nije zbog odluka,
ljubavi,
mašte
i dečje igre
u kasne sate.
Iza njih je živelo biće
koje najviše čezne
što više nije dete,
da može da slaže
i da se to na laganje ne oseti,
i da može da trči
za nečim što nikada stići neće
do kasnih sati
kada mora poći u krevet,
jer sutra će sa osmehom
trčati opet.
To zna.
To želi.
U njenim očima,
dok misli,
duga će opet izaći
da ukrasi svet
koji ja nisam,
zato što sam samo nemo stajao,
gledao u njene oči
i živeo
tamo gde sam jedino mogao.
U njenim očima.